Ali bila je to i godina u kojoj će se evropski pokolj razliti po globusu. Do januara Pavle je mogao da se osloni makar na jednu stvar: interesi Jugoslavije još se nisu suprotstavili s britanskim, američkim i sovjetskim interesima.
Onda je u šest časova po podne 12. januara tome došao kraj. Po instrukcijama Forin ofisa ambasador Roland Kembel obavestio je Beograd da je Čerčil odlučio da neutralnost više nije dovoljna.
Ista poruka stigla je i iz “neutralnog” Vašingtona.
Iz Moskve izveštaji kažu da Sovjeti priželjkuju otvaranje Balkanskog fronta. Prvi susedi: Nemačka i Italija odavno zveckaju oružjem.
I na unutrašnjem planu sve se raspada: čak i Demokratska stranka odbija politiku koju je vodila dvadeset godina i napada teško sklopljen sporazum s Hrvatima.
Knez Pavle sastavlja ostavku, nekoliko meseci pre nego što će je i potpisati (ispred Simovićeve cevi), koju pronalazimo posle više od 60 godina, u ličnom arhivu kneza Pavla, donedavno zaključanom na Univerzitetu Kolumbija:
„PROŠLO je više od šest godina od kada su me tragični događaji oktobra 1934. stavili na čelo ove države, svaljujući na moja pleća težak teret. Sumnjam da se više sudbonosnih događaja ikad zbilo u istoriji sveta u tako kratkom periodu. Iz svih ovih teških i opasnih situacija Jugoslavija je izašla nepovređena. Moj glavni cilj uvek je bio da izgladim domaća neslaganja i očuvam mir na granicama. Čineći to, uvek sam ulagao sve napore da sačuvam dostojanstvo Jugoslavije. Mislim da se u svetu, u svim zemljama bez izuzetka, na Jugoslaviju gleda kao na čvrstu, zdravu i nezavisnu državu. Međutim, uvek sam nameravao da na ovom položaju ostanem samo dok sam u stanju da služim svojoj zemlji. Nažalost, došao sam do zaključka da moje dalje prisustvo na čelu države nije više u njenom najboljem interesu. Ne želim da se upuštam u rasprave, jer mislim da za to nije pogodan trenutak. Mogu samo reći da nisam uspeo – možda zbog svojih pogrešaka – da nadahnem poverenje onih koji bi trebalo da budu moji najbliži saradnici i od kojih je bilo prirodno očekivati podršku. Verujem da budućnost ove zemlje leži u bratstvu i razumevanju između tri naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca) okupljenih u slozi oko svog kralja.“
U dvoru nastaje haos, ministri i savetnici ga ubeđuju da odustane od ostavke. I na kraju, on pristaje shvatajući da nema kome da ostavi državu. Iz Moskve stižu nepogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju, najkasnije u junu. Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.
Svaki dan te 1941. godine postaje pravo diplomatsko bojište. Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku, svima postaje jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Jugoslavija je u fašističkom obruču. I konačno iz Berlina stiže ultimatum: Ili s Nemačkom, ili protiv nje.
GODINU dana pošto se general Jodl žalio “kako se Hitler prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni”, postalo je jasno da niko, pa ni knez Pavle, neće uspeti da sačuva švajcarsku neutralnost usred ratobornog Balkana.
Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle manje analize situacije na Balkanu, zahtevao je da pristupimo Trojnom paktu. Naši predstavnici nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju. Ali Hitler iznenada obećava: od Jugoslavije neće tražiti nikakvu vojnu saradnju. Neće da traži ni prolaz za trupe, niti bilo šta drugo zbog čega bi Jugoslavija morala da napusti svoj status neutralca. Sile Osovine garantovaće teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos. Na kraju, sve zemlje naše komšije prihvatile su pakt bez ikakvih rezervi, podsetio je Hitler.
Razgovor je trajao četiri časa i Cvetkovićeva poslednja rečenica bila je da ne možemo da prihvatimo pakt, saopštio je knezu Pavlu, koji je pozvan da to i lično saopšti Hitleru u Berhtesgadenu.
Naš ambasador Milan Gavrilović, u tajnoj depeši 18. februara, javlja da je saznao u nemačkoj ambasadi u Moskvi kako su Nemci doživeli susret u Salcburgu:
”Povodom sastanka predsednika vlade i ministra inostranih poslova sa firerom bio sam iznenađen držanjem članova nemačke ambasade. Oni su mi govorili otvoreno: “Primila Jugoslavija zahteve firera ili ne, njena je sudbina zapečaćena. Ako primi, ona još može spasti za Srbiju status Slovačke; ako ne primi, biće potpuno uništena. Bosna ide Hrvatskoj, i tako ulazi u sastavni deo italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenija ide nama. Ostalo se deli između Mađara, Bugara i opet Italijana”.
Knez Pavle je iznenada pred neodložnim izborom: ili da prihvati pakt, ili da uđe u rat s Nemačkom. Zove Ronalda Kembela, britanskog ambasadora u Beogradu, i pita za eventualnu englesku pomoć. Nije dobio odgovor. Kembel ga, štaviše, uverava kako Jugoslavija, Grčka i Turska mogu same da se suprotstave silama Osovine.
Pavle se okreće Italiji. Šalje Stakića u Rim s pitanjem: “Može li Jugoslavija da izbegne potpisivanje tzv. Trojnog pakta?” Musolini predlaže novi ugovor Beograda i Rima. Jasno, reč je o Grčkoj i Pavle odbija. U svom dosijeu knez je sačuvao pismo grčkog premijera Metaksasa, koji ističe kako ga je knez-namesnik duboko dirnuo obećanjem da Jugoslavija nikada neće izdati “zakon časti i svoje slavne tradicije”.
I SJEDINJENE Države priključile su se drugima. Kao predstavnik velesile koja je još bila u miru, ambasador Artur Lejn saopštava u Belom dvoru da „zemlje koje se ne suprotstavljaju agresiji nisu ni zaslužile nezavisnost”.
„Šta očekujete da učinim?! Britanci ne mogu pomoći. Što se tiče SAD, dok bi stigla pomoć, Jugoslavija bi već bila uništena“, rekao je Lejnu, dvaput izgovorivši da bi voleo da nije živ. Ali, kako javlja američki ambasador, taman kada bi upao u najveći pesimizam, Pavle bi rekao: “Uvek smo visoko držali svoju zastavu. Ako Nemci napadnu, nesumnjivo ćemo se boriti.”
Knezu je ostao samo Sovjetski Savez. Zato je Cincar-Marković, 3. februara, poslao Gavriloviću zahtev da hitno utvrdi kako Rusi gledaju na nemačku politiku na Balkanu.
Posle sastanka sa zamenikom komesara za spoljnu politiku Andrejom Višinskim, Gavrilović javlja da Rusi, pre svega, ne žele rat, ali da mu je Višinski neuvijeno rekao da će ući u rat protiv Nemačke ukoliko Britanci otvore front na Balkanu. Sovjetske trupe krenule bi direktno na Bugarsku i moreuze. Ako pak Sovjetski Savez ne uđe u rat, a zapadne sile poraze Nemačku, Crvena armija će ući u Rumuniju i Mađarsku. U svakom slučaju, jedno je sigurno: Rusi ne žele da Jugoslavija ostane neutralna, jer novi balkanski front znači slabljenje Nemačke dok Sovjetska Unija ostaje netaknuta.
Nijedna velesila više nije želela našu neutralnost. Jugoslovensko “švajcarisanje” bilo je mrsko Čerčilu i Ruzveltu, baš koliko i Hitleru i Musoliniju. I Staljin je bio željan rata.
Četvrtog marta 1941, knez Pavle je tajno otputovao na susret s Hitlerom, u Berhtesgaden…
PRIPREME ZA RAT – NEMAČKI UGAO:
ČETVRTOG marta 1941. knez Pavle Karađorđević stigao je u Berhtesgaden gde je pet časova razgovarao s Hitlerom. Bio je to tajni susret kojem je prisustvovao još samo Ribentrop, kao prevodilac u retkim trenucima kada je Pavlu trebalo pomoći s nemačkim. Nije vođen zapisnik, tako da o poslednjem razgovoru pred izbijanje rata saznajemo iz Pavlovog pisma tašti, velikoj vojvotkinji Jeleni Vladimirovnoj, kojoj iz izbeglištva, Montreja na Ženevskom jezeru, piše 1947. godine:
„Draga majko,
Znam da želite da čujete moju verziju onoga što se dogodilo 1941. Evo nekoliko činjenica.
„Tokom zime 1940/1941. Hitler je nekoliko puta pokušao da stupi u vezu s članovima naše vlade. Najpre ga je naš ministar inostranih poslova posetio sam, a zatim zajedno sa predsednikom vlade. Na oba sastanka Hitler je govorio o mogućnosti da se sklopi neka vrsta sporazuma između dveju zemalja. Čini mi se da je na drugom od njih prvi put pomenuo – ne insistirajući na tome – trojni pakt.
„Mi smo stalno davali izbegavajuće odgovore, a ministri bi uvek odgovarali da moraju da se konsultuju sa mnom. On je zato počeo da traži sastanak sa mnom, a ja sam se dugo ‘pravio gluv’. Kako su njihovi zahtevi bivali sve neodložniji, glavni članovi naše vlade tražili su od mene da ga posetim u interesu naše zemlje, pa sam, posle još odugovlačenja, morao da popustim i otišao sam u Berhtesgaden.
„NEĆU opisivati ceo razgovor, koji je trajao nekoliko časova, već ću samo pomenuti nekoliko stvari koje bi Vas mogle zanimati. Hitler je direktno zatražio od mene da pristupimo Trojnom paktu, tvrdeći da mu je potrebna jaka, nezavisna Jugoslavija, ‘iz egoističkih razloga’, i da više neće moći da nas štiti ako Musolinijev potpis ne bude na istom dokumentu pored njegovog.
„To je, verovatno, značilo da je Musolini hteo da ima odrešene ruke u Jugoslaviji kako bi obezbedio neke teritorijalne dobitke za svoju zemlju. Odgovorio sam mu da je to nemoguće, jer moja zemlja mrzi Italijane (nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce) i jer su, po mom mišljenju, kralja Aleksandra ubili Italijani. Kada mi je uzvratio da će me moja zemlja zbog toga blagosiljati za šest meseci, ja sam mu odgovorio da neću ostati na vlasti ni šest dana potpišem li taj dokument. Onda sam ga ja zapitao, zašto se čovek koji je pobrao već toliko lovorika kao on sprema da napadne jednu malu zemlju kakva je Grčka.
Hitler: – Lovorike, lovorike, meni je dosta toga i reći ću Vam istinu. Cela ta priča zaista mi je vrlo neprijatna i ja o tome ništa nisam znao, ali gde god vidim ijednog engleskog vojnika u Evropi, moram ga odatle isterati svom svojom silom.
Pavle: – Ali, gde vidite engleske vojnike?
Hitler: – Oni sad nisu tu, ali uskoro će biti. Ja sam dobro obavešten, a osim toga, Grci dozvoljavaju Britancima da ‘snabdevaju’ svoje podmornice u njihovim lukama.
„Zatim je, okrenuvši se meni, rekao neprijatnim tonom: – Ali, možda vi mislite da je Engleska već dobila rat?
Pavle: – Ne, to ne mislim, ali moji pogledi koji su vam poznati nisu se promenili. Ja ne verujem da ima druge mogućnosti za mir u Evropi osim englesko-nemačkog sporazuma.
„HITLER je onda otpočeo jedan od svojih dugih monologa, opisujući mi šta je on sve u tom cilju učinio od svog dolaska na vlast i kako je Engleska uvek odbijala njegove ponude. Kada je završio, u razgovor je upao Ribentrop i rekao da Engleska prvo mora biti potučena, a onda ćemo ‘možda dobiti i ono što Princ želi’.
„I tako sam se, da skratim priču, vratio kući i odmah sazvao Krunski savet, koji se sledećih nedelja gotovo svakodnevno sastajao u dvoru. Svi su bili jednoglasni u tome da ne možemo prihvatiti pakt, ali da moramo otpočeti razgovore s Nemcima, što bi nam omogućilo da mobilišemo trupe, s obzirom na to da je njihov broj, iz finansijskih razloga, bio znatno smanjen. Kada je rat otpočeo, mi smo bili izvršili mobilizaciju, ali je kasnije njen finansijski teret postao suviše veliki. Setio sam se kako je Hitler bio nešto promrmljao o ‘vojnim klauzulama koje bi se mogle izbeći’, pa smo se rešili da otpočnemo duge pregovore i vidimo šta je on pod tim stvarno podrazumevao. Naša mobilizacija išla je brzo i, kada sam 27. marta otišao iz zemlje, već smo imali na okupu oko 700.000 vojnika.
„Kasnije, ne sećam se više tačno datuma, čini mi se da je to bilo neposredno posle ulaska nemačkih trupa u Bugarsku, na jednom od naših svakodnevnih sastanaka, ministar vojni je uzeo reč i obavestio nas da, s vojnog stanovišta, više nemamo nikakve šanse da se odbranimo. Francuska više ne postoji, engleskih trupa, i to veoma malo, ima samo u Egiptu, Rusija je u savezu sa Nemačkom, a ceo Vermaht je trenutno slobodan. Nemačke trupe se nalaze u Mađarskoj, Rumuniji i sada u Bugarskoj, Italijani su na našim zapadnim granicama i u Albaniji, tako da kada budemo poraženi samo će mali deo vojske, bude li imao sreće, uspeti da se provuče između Italijana u Albaniji i Nemaca u Bugarskoj, i pobegne prema Solunu. Osim toga, imamo samo 48 tenkova.
„MORAM da pomenem i da smo u to vreme tajno bili poslali u Atinu jednog generalštabnog oficira, koji se sastao sa generalom (Papagosom?) i vratio se sa dokumentom iz kojeg se videlo šta su englesko-grčki planovi. Naš ministar vojni i generalštab nisu bili zadovoljni tim dokumentom, nije im delovao ohrabrujuće. Ovde moram da Vas podsetim na jednu važnu činjenicu.
„Hrvatski poslanici su dvanaest godina odbijali da učestvuju u radu našeg parlamenta, Hrvatska je bojkotovala Beograd, a Musolini je ohrabrivao svaki subverzivni pokret u toj pokrajini. Tek u septembru 1939. uspeo sam, posle beskrajno mnogo muka, da izmirim Srbe i Hrvate, i obrazujem vladu u kojoj su Hrvate predstavljali njihov lider dr Maček i još nekoliko članova njegove stranke. Dan posle pesimističkog izlaganja ministra vojnog, održan je još jedan sastanak na kojem je dr Maček uzeo reč i insistirao da treba da potpišemo pakt sa Nemačkom, jer je ona prihvatila sve naše zahteve, a to su da nemačkim trupama i vojnim vozovima neće biti dozvoljen prolaz kroz našu zemlju i da nećemo biti uvučeni u rat protiv naših saveznika iz Prvog svetskog rata.
„Njegova argumentacija zasnivala se na tome da je Hrvatska na severu i u ravnici, da je najviše industrijalizovana i da će stoga odmah biti uništena, a da nijedan Hrvat neće moći da pobegne, dok bi mali broj Srba mogao da se provuče između Bugarske i Albanije. On ne može da gurne Hrvatsku u rat kada nam Nemačka neposredno ne preti i kada od nas ne traži ništa. Posle njega je govorio dr Kulovec, lider slovenačke katoličke stranke, koji je podržao gledište dr Mačeka i rekao da je ‘solidaran’ s njim. Ni jedan ni drugi nisu bili pronemački orijentisani, štaviše, obojica su mrzeli Nemce.
„Nemačka je u međuvremenu bila odredila tačan datum do kojeg je trebalo da odgovorimo na njen zahtev. Čitavo vreme koje je tada bilo preostalo proveo sam pokušavajući da ubedim Mačeka i Kulovca da promene stav, predsednik vlade bio je na mojoj strani, ali svi moji napori su bili uzaludni. Prema tome, bio sam suočen sa sledećim problemom: ili da potpišem pakt, ili da izgubim Hrvate i Slovence s kojima sam postigao pomirenje i tako pocepam državu kojoj sam, da tako kažem, bio staratelj u ime svog Kralja. Da bih Vam pokazao kako je moj lični položaj bio težak, ispričaću Vam šta mi se tada dogodilo s jednim od vođa opozicije (Mišom Trifunovićem, koji je u Londonu tri nedelje bio predsednik vlade, kasnije se priključio Titu i najzad od ovoga bio osuđen na osam godina robije). On mi je rekao, trljajući ruke, da ću ako potpišem pakt biti proglašen pristalicom Nemačke, a ako ga ne potpišem: – Mi ćemo reći da ste nas gurnuli u rat zbog one vaše žene Grkinje!
„SAD prelazim na pitanje Soluna. Na jednom od sastanaka našeg saveta, ministar inostranih poslova Cincar-Marković je rekao da bi Solun, u kojem smo imali povlašćen status i posedovali ’slobodne zone’, lako mogao biti dodeljen bilo Italiji bilo Bugarskoj, a u tom slučaju mi bismo bili potpuno odsečeni od zapadnog sveta (Jadran je već bio italijansko jezero). On je, stoga, predložio da o ovom pitanju razgovaramo sa Nemcima kako bismo zaštitili svoje interese. Na jednom od naših poslednjih sastanaka on je iznenada izjavio da nam je Nemačka ponudila Solun. Ovaj predlog bio mi je krajnje neprijatan, pa sam zatražio od njih da odbiju Hitlerovu ponudu. Svi su se jednoglasno složili sa mnom, samo se Cincar-Marković usprotivio, ali ga je većina ućutkala. Niko nije nameravao da bilo šta uzme od Grka, koji su uživali naše najiskrenije simpatije, što smo mnogo puta i dokazali. Ovde sam se pre nekoliko dana sastao s Cvetkovićem, koji je tada bio predsednik naše vlade, i on mi je pokazao nemačku Belu knjigu objavljenu 1941. godine, koja sadrži pakt i sve njegove klauzule: ni u jednoj od njih se ne pominje Solun. U toj knjizi Solun se pominje samo u jednoj Hitlerovoj proklamaciji, a Cvetković misli da je Hitler tu imao u vidu pregovore koje sam gore napomenuo.
„Dosad sam uglavnom govorio o našim odnosima s Nemačkom, ne pominjući drugog neprijatnog suseda – Italiju. Punih 20 godina Italija je sistematski pokušavala da uništi moju zemlju i nije prezala čak ni od ubistva kralja Aleksandra. Od samog izbijanja rata imali smo da se nosimo s italijanskim intrigama, a bar dvaput je izgledalo da će nas i napasti. Iz nekog razloga odlučili su da prvo napadnu Grke, a kada su shvatili da se tamo stvari razvijaju nepovoljno po njih, izvršili su ogroman pritisak na nas ne bismo li pustili njihove kamione da prođu kroz Dalmaciju i pojačaju njihove bedne trupe. Ja se, naravno, nisam s tim složio. Jednog trenutka bili smo u političkim pregovorima s Musolinijem, koji je pokušao da se služi drukčijim metodama i predložio nam italijansko-jugoslovenski pakt, što sam odbio zbog straha da ne oslabim Grčku.
„Teško mi je da pominjem svoj stav prema Grčkoj za vreme grčko-italijanskog rata, ali niko ga ne zna bolje od Rosetija koji mi je o tome često govorio. On mi je čak rekao da ga je kralj Đorđe II , neposredno pre njegovog odlaska, zamolio da napiše istinu o meni, jer ga je izgleda brinulo što se stvari tako pogrešno predstavljaju. Da li je bilo moguće da kralj Pavle zatraži od svog sekretara da piše Rosetiju i pita ga da li sam se ponašao kao prijatelj Grčke i šta sam činio? Siguran sam da bi ono što on ima da kaže bilo dragoceno. Ovo se pismo beskrajno oteglo, a ipak sam se samo ’dotakao predmeta’.
Ljubim Vam ruke i ostajem Vaš odani, Pavle“
PUČ 27. MARTA
27. mart 1941.
JUTRO je. U zagrebačkoj vojnoj komandi general Petar Nedeljković od Simovića, iz Beograda, dobija naređenje da kneza Pavla vrati u Zagreb. Odmah, on automobilom žuri prema Brežicama kako bi stigao voz kojim knez putuje na svoje imanje Brdo kod Kranja. Sa generalom je i vojni sveštenik Milutin Arsić. U Zaprešiću uspevaju da ga sustignu. General se izvinjava knezu i kaže mu da mora da se vrati.
„Zar ne mogu na Brdo?“, pita knez Pavle.
Dobija odrečan odgovor i shvata da je uhapšen.
Do Zagreba knez ćuti. U komandi grada, dok izveštavaju pučiste u Beogradu, na kneza pazi vojni sveštenik. Dok korača, kao da samog sebe pita:
„Jadni Srbi, šta će s njima biti?“
Ubrzo je prebačen u Banski dvor. Tamo ga čeka Vlatko Maček. Predlaže Pavlu da prihvati usluge Četvrte armije (u potpunosti sastavljena od Hrvata) i započne pregovore sa pučistima u Beogradu. Knez odmah odbija. Ne želi da izazove građanski rat. Osim toga, napominje Mačeku, njegova porodica je u Beogradu. Pred polazak u Beograd, samo je obavestio britanskog konzula da preko ambasade od pučista izdejstvuje dozvolu da on i njegova porodica mogu da napuste zemlju preko Grčke. Verovao je da će odatle moći da ode u Englesku.
Do Beograda ga je dopratio ban Ivan Šubašić. Sa zemunske stanice odveli su ga u Ministarstvo vojske. Tamo ga preuzima major Živan Knežević (on je tog jutra uhapsio Dragišu Cvetkovića) i vodi ga na sprat stepenicama kroz špalir oficira sa isukanim sabljama. Svi viču: „Živeo kralj!“ Hoće da mu pokažu svoju moć.
KNEZ je doveden pred generale Simovića i Mirkovića i „profesora Radoja Kneževića“, idejnog tvorca puča.
U slučaju da knez odbije da potpiše ostavku, Radoje i Žika će ga streljati. Već su imali spremljen plan.
Knez Pavle je potpisao akt svoje ostavke. Namesnici Perović i Stanković, takođe. Odvezli su ga u Beli dvor, gde su ga čekali maloletni kralj Petar, kneginja Olga i deca.
Tog jutra kralj Petar je proglašen punoletnim, a njegovu proklamaciju narodu preko Radio Beograda je pročitao poručnik bojnog broda Jakov Jovović, koji je odlično umeo da imitira glas mladog kralja.
Imali su četiri sata da se spreme za polazak. Sa Simovićem je knez imao razgovor od jednog sata. Posluga je užurbano unosila stvari u automobile.
Oko jedanaest uveče, pred polazak, knez Pavle i njegovi su se oprostili od kralja Petra. Svi su plakali. Kralj je zagrlio strica i dugo su se gledali kroz suze.
Knez se ni sa kim nije rukovao. Pozdravio je vojničkim pozdravom i izašao iz Belog dvora.
Pre nego što će sa stanice u Topčideru specijalni voz krenuti prema grčkoj granici, kneza su želela da pozdrave dva Engleza: ambasador Ronald Kembel i Idnov emisar Terens Šoun. Doneli su poklone za decu. Knez je to shvatio kao znak posebne britanske brige za njega. Ali se gorko varao: u istom trenutku u britanskoj ambasadi odvijalo se slavlje uz mnogo šampanjca. Osoblje je proslavljalo uspešan puč.
ENGLESKI radio je lansirao vest da je knez pobegao u Nemačku.
Čerčil je već objavio narodu Britanije: „Jugoslavija je našla svoju dušu!“ Kasnije, u svojoj knjizi „Veliki savez“ zapisao je: „Ulice Beograda bile su prepune Srba koji su skandirali: ‘Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob’. Na trgovima je narod igrao, svuda su se vijorile engleske i francuske zastave, a srpska nacionalna himna orila se sa divljim prkosom u bespomoćnom mnoštvu. Na dan 28. marta mladi kralj, koji je spuštajući se preko oluka uspeo da pobegne od regentskog tutorstva, prisustvovao je službi Božijoj u Sabornoj crkvi usred oduševljenih aklamacija. Nemački poslanik javno je vređan, a gomila je pljuvala njegov automobil. Ovaj poduhvat vojske izazvao je navalu nacionalne vitalnosti. Narod, paralizovan u akciji, sa slabom vladom i lošim vođstvom, osećajući se dugo sputanim, naglo je usmerio svoj nesmotreni herojski prkos protiv tiranina i osvajača u trenutku njegove najveće moći.“
Mladi kralj Petar (koga je samo Čerčil, u svojoj viziji, video kako silazi niz oluk) poverio je mandat za obrazovanje nove vlade generalu Dušanu Simoviću.
Istog dana, 27. marta, čim je primio vest o puču u Beogradu, Hitler je (pred Kajtelom, Jodlom, Geringom, Halderom, Brauhičom, Hojzingerom, Rintelenom i Ribentropom) saopštio svoju nameru da napadne Jugoslaviju. Dao je Direktivu br. 25: „Vojna pobuna u Jugoslaviji izmenila je političku situaciju na Balkanu. Jugoslavija, čak i ako u početku bude davala izjave lojalnosti, mora biti smatrana neprijateljem i mora biti pobeđena što je brže moguće.“
Skoro u isto to vreme, u Beogradu je novi ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić pokušavao da nemačkom ambasadoru objasni stav vlade: nova vlada generala Simovića namerava da vodi politiku kneza Pavla, i to bez ikakve izmene!
Gebelsova propaganda protiv Jugoslavije započela je odmah.
„Mi nećemo dozvoliti da nas vređaju te grupe plaćene britanskim novcem“, bio je komentar Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha.
Italijanska reakcija bila je nešto blaža. Fašistička štampa izražavala je „zbunjenost“ i nadu da će „kad trezvenije razmisle, Jugosloveni shvatiti situaciju i neće počiniti samoubistvo“. Musolini je pozvao potpredsednika vlade Slobodana Jovanovića u Rim na razgovore o politici nove vlade prema Osovini. Hitler je bombardovao Beograd, dana kad je profesor Jovanović trebalo da otputuje u Rim.
SOVJETSKI Savez je u prvo vreme zauzeo zagonetan stav prema novoj vladi, a sovjetska štampa je bila vrlo uzdržana prema događanjima u Beogradu. I pored toga što je u noći pred bombardovanje Beograda, 6. aprila, bio u Kremlju potpisan Sporazum o uzajamnoj pomoći, Sovjeti nisu odmah čestitali Simoviću.
U svojoj zapovesti Vermahtu, Hitler je rekao: „Od jutros je nemački narod u ratu sa spletkaroškom beogradskom vladom. Oružje ćemo položiti tek kad ta razbojnička banda bude konačno uklonjena i kad poslednji Britanac napusti ovaj deo evropskog kontinenta.“
U Vašingtonu je 27. marta u ambasadu stigla ogromna količina cveća koje je odmah poslato bolnicama. Pored stotine telegrama podrške i telefonskih poziva, mnogobrojne osobe su dolazile da lično izraze divljenje srpskoj hrabrosti. Ruzvelt je sa krstarenja po Karibima uputio kralju Petru telegram u kojem izražava „iskrene želje za zdravlje i dobrobit Vašeg veličanstva i za slobodu i nezavisnost Jugoslavije“.
Nekoliko dana kasnije, 3. aprila, Ruzvelt je u Beloj kući primio jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića i na kraju srdačnog razgovora rekao: „Zar ne mislite da bi za vas Srbe bilo mnogo bolje da opet postanete homogena država tako što ćete se odvojiti od svojih zapadnih delova? Ponovo biste bili jaki i ne biste trošili snagu na one beskonačne unutrašnje probleme i rasprave.“
Posle bombardovanja Beograda, Ruzvelt je kralju Petru uputio novi telegram:
„Sjedinjene Države su duboko potresene ničim izazvanom i nemilosrdnom agresijom na narod Jugoslavije. Vlada i narod Sjedinjenih Država s divljenjem prate hrabru samoodbranu naroda Jugoslavije, koja predstavlja najsvetliji primer njihovog tradicionalnog junaštva.“
“Samoodbrana” jugoslovenske vojske “punoletnog” kralja Petra Drugog trajala je svega dvanaest dana. U južnoj Srbiji Nemcima se predalo 40.000 vojnika i odmah su pali Skoplje i Bitolj, dok je u svim jedinicama u kojima je bilo Hrvata došlo do izdaja, dezertiranja, ubijanja starešina srpske nacionalnosti.
Komunisti su se svojski potrudili da doprinesu demoralisanju vojske: rasturali su letke u kojima su ljude pozivali na „pobunu protiv srpskih šovinista koji su zemlju uvukli u rat za odbranu britanskog imperijalizma i internacionalnog kapitalizma“. Svi Hrvati oficiri požurili su u Zagreb da bi stupili u službu Nezavisne države Hrvatske koja je proglašena 10. aprila. Sledećeg dana, 11. aprila, Zagreb je radosno i svečano dočekao Nemce. Terorista Ante Pavelić proglašen je za ustaškog poglavnika.
BRITANSKI PREVRAT: Ko je kupio revoluciju?
BRITANSKA ambasada u Beogradu. Dvadeset sedmi je mart 1941. godine. Telegram potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac Džordž Tejlor:
”A. Puč izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomagača Mirkovića i izvesnog broja oficira. Generali nisu bili uključeni u zaveru. Puč su izveli kapetani, majori i potpukovnici.
B. Trifunović nas je obavestio o zaveri, ali smo morali čvrsto da mu obećamo da ćemo o tome ćutati. Obećao je da će nas obavestiti 12 časova pre planiranog puča da bismo mogli da vam pošaljemo tu informaciju. Međutim, puč je nešto ranije izvršen jer je knez Pavle sinoć otišao u Ljubljanu.
C. U privremenu vladu ušla su dva generala: Simović kao predsednik i Ilić kao ministar vojske i vođe Zemljoradničke, Radikalske, Demokratske i Nacionalne stranke. Sa njima smo u najtešnjem kontaktu. Slovenački i hrvatski ministri zamoljeni su da, zasada, ostanu u Vladi.
D. Tupanjanin nije ušao u vladu, ali je kao predstavnike Zemljoradničke stranke imenovao Gavrilovića, Čubrilovića i Dakovića.
E. Masterson je izvanredno obavio posao i zaslužuje najveću moguću pohvalu. Pohvalu zaslužuje i Benet koji je otkrio Trifunovića. Isto tako, želeo bih da naglasim da treba da pohvalimo Hanau koji je imao Tupanjanina kao glavnog aduta.”
KNEZU Pavlu “Engleska je bila u kući” i više nego što je mislio, kada je nekoliko nedelja pred puč rekao Olgi pri dolasku Terensa Šouna: ”Tako je lepo razgovarati s njim. Donosi nam Englesku u kuću.” Englezi su, očigledno, već bili tu, i nimalo dobronamerni. Kao, uostalom, i mnogi drugi ukućani.
Jer, kao što saznajemo u telegramu Džordža Tejlora, specijalnog agenta kojeg je lično Čerčil krajem 1940. poslao u Beograd da organizuje rad SOE, puč su uz direktan link do Londona vodila dvojica prvaka velikih srpskih stranaka: Miša Trifunović, radikal i Miloš Tupanjanin, iz Zemljoradničke stranke.
Dan posle izvedenog puča idejnom tvorcu “jugoslovenskog spasavanja duše” Vinstonu Čerčilu javio se i šef operacija SOE u Jugoslaviji Hju Dalton:
”Januara ove godine odlučio sam da pošaljem majora Džona Tejlora na Balkan koji veoma dobro poznaje. Evo Tejlorovih instrukcija po redosledu važnosti:
1. Prevrnuti nebo i zemlju da naši prijatelji u jugoslovenskom generalštabu sprovedu u delo plan o blokadi Dunava;
2. Dovršiti pripreme oko pobune u Rumuniji;
3. Organizovati grupe za sabotažu u Bugarskoj, Jugoslaviji, Grčkoj i Albaniji, koje bi bile spremne da stupe u dejstvo u slučaju da njihova zemlja bude okupirana;
4. Nastaviti već dobro uhodani rad u Jugoslaviji na podsticanju jugoslovenskih opozicionih stranaka da na Vladu vrše pritisak u korist naše zemlje.
„Od svih gornjih instrukcija ona broj 4. za nas je najinteresantnija. Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od šesnaest miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac!
„ZAHVALJUJUĆI ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze s glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila osovine (kao što su Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke i Trifunović iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da pruži otpor.
„U stvari, iz trećeg priloga, će vam biti jasno da je puč, u velikoj meri, Trifunovićevo delo, a da je stvarnu podršku izvan stare vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka – glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku. Ponosim se rezultatima koje, u velikoj meri, smatram Tejlorovom zaslugom i zaslugom njegovih glavnih pomagača – poručnika Mastaresona i Beneta.”
Šef SOE se, zatim, pravda Čerčilu kako novac još nije dao rezultate u Rumuniji i Bugarskoj, pa se vraća i na najveći greh dojučerašnjeg prijatelja na dvoru:
“Sećate se i da vaš apel knezu Pavlu za miniranje stene u Đerdapu nije urodio plodom zbog neodlučnosti tog ljigavca. Znači plan u vezi s Đerdapom ne može da se ostvari na vreme zahvaljujući knezu Pavlu. Taj plan će ipak moći uskoro da se ostvari. Tako je bar rečeno Tejloru u jugoslovenskom generalštabu. Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti.”
Iz Tejlorovog telegrama, upućenog 26. marta, vidimo pak da se spremaju još agresivnije akcije po Srbiji.
“Treba i dalje da radimo na pripremanju puča. Biće potrebno još vremena posebno jer naši prijatelji ne mogu tako brzo da opipaju puls kod generala kako bi obezbedili određeni stepen vojne podrške. Kao drugu liniju akcije preko Tupanjanina i Trifunovića nastojimo da pripremimo demoliranje vitalnih komunikacija, blokadu Dunava, rušenje železničkog mosta kod Maribora, rušenje mosta preko Save kod Beograda, demoliranje železničke pruge Niš–Caribrod i rušenje mosta kod Velesa.”
NAJTRAGIČNIJE je, ipak, što je sve ovo, uključujući i planove za terorističke akcije po zemlji, njen predsednik vlade Dragiša Cvetković saznao devet godina kasnije, i to posle memoara Vinstona Čerčila.
U pismu Pavlu 4. februara 1950. Cvetković traži hitnu akciju:
“Vaše Kraljevsko visočanstvo,
Svakako ste već čitali Čerčilove memoare („Figaro“ 2. i 3. februar) i videli kako je u našem slučaju vrlo oprezno nastupio, izbegavajući da govori o svim onim delikatnim momentima, koji opravdavaju naš postupak. Ali, to ne znači da treba da ćutimo. Svi naši prijatelji savetuju mi da dam detaljan odgovor i popunim onu prazninu, koja opravdava u potpunosti naš stav, a preko koje je Čerčil ćutke prešao.
„U memoarima ima i neistina, na primer, da smo Nemcima dozvolili upotrebu železnica, a da je kralj Petar, sutradan posle puča pobegao iz Dvora preko krova i prisajedinio se pučistima. Simpatičan je pasus koji govori o poseti Donovana i aluzija na ovu posetu. Kada se to dovede u vezu s telegramom, koji je uputio Kembel posle potpisa pakta onda je puč potpuno objašnjen. Ja sam lično zadovoljan njegovim izlaganjem jer se jasno vidi da u našem pitanju nije savesno postupio…”
„MI SMO KUPILI REVOLUCIJU“
U ARHIVU kneza Pavla nalaze se mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra Drugog, koji je 12. januara 1977. godine održao predavanje na temu: „Zalazak jedne dinastije“ (Karađorđevića). Ser Perot je kazao:
„Krajem marta 1941. navratio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu u društvu mojih ranijih profesora i kolega, poveo se razgovor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisutnih nastavnika izjavilo je: ’Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi.’ Upitao sam ko su ’mi’. Odgovor je glasio: ’Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje.’
„Kralj Petar uopšte nije imao nikakvog učešća u puču, niti je bio konsultovan. Proklamacija koju je navodno čitao kralj na radiju, potpuno je lažna. Kralj istu nije video, niti potpisao, niti odobrio. Proklamaciju je pročitao jedan oficir imitirajući kraljev glas…“
Ovu tezu kasnije je potvrdio i pukovnik Donovan, specijalni izaslanik predsednika SAD, koji je boravio u Beogradu uoči puča. On je izjavio: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili…“
Knez Pavle je bio upoznat sa ovim aktivnostima britanske obaveštajne službe u Jugoslaviji. Ministru spoljnih poslova Halifaksu je poručio da su sve te akcije za njega „krajnje neodgovorne“.
Početkom 1940. godine, britanski obaveštajci su, i pored svega, u Beogradu osnovali telegrafsku agenciju „Britanova“, čiji je zadatak bio da širi dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima.
Agenti sekcije D isplaćivali su pojedine novinske izdavače. Tako je beogradski večernji list „Pravda“ dobijao 150.000 dinara. Od sredine 1940. godine, britanski agenti su Zemljoradničkoj stranci isplaćivali 5.000 funti sterlinga mesečno. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića, takođe, isplaćivane su značajne sume, a član te stranke Srđan Budisavljević bio je član vlade.
Britanski novac je davan i raznim patriotskim udruženjima u Beogradu, na primer, Udruženju starih ratnika. Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića takođe je bila na platnom spisku, a dva engleska izvora spominju da su funte na računu Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.
ŽIVOT JEDNOG KRALJA: Planovi kralja Petra
OD ubistva kralja Aleksandra u Marselju (9. oktobar 1934), namesnici su vladali u ime kralja. Puč je, 27. marta 1941. godine, izvršen „u ime kralja“. Istina, kraljevu proklamaciju preko radija nije izgovorio maloletni kralj Petar Drugi (toga dana proglašen za punoletnog), već, imitirajući kraljev glas, poručnik Jakov Jovović (otac pesnika Ranka Jovovića).
Srećom, za istoriju i pozorište, posle rata je bivši kralj, u 32. godini, objavio memoare pod naslovom „Život jednog kralja“. To se desilo 1955. godine, koja je zaslugom krunskog svedoka ubeležena u srpskoj istoriji kao godina u kojoj se pojavio opis iz prve ruke tragičnih događaja od 27. marta 1941. godine.
Petar Drugi priča da je glavni razlog što je on izgubio kraljevinu taj što generali nisu prihvatili njegov ratni plan. Evo, ukratko, njegove strategije:
„Glasine su bile uznemirujuće, a najgora od svih je bila da će Jugoslavija neminovno potpisati trojni pakt. Počeo sam da skraćujem popodnevne časove, prvo pod jednim, pa drugim izvinjenjem i uspeo sam da okupim malu grupu starih prijatelja sa vojne akademije, univerziteta i visoke škole sa kojima sam pod raznim izgovorima odlazio na duge vožnje izvan grada. Kad bismo jednom bili van grada, planirali smo šta bismo uradili u slučaju da naša vlada potpiše pakt.
Razmatrali smo mnoge planove i najzad smo jedan prihvatili“, piše kralj.
„Trebalo je da uzmem nekoliko slobodnih dana pod izgovorom da idem na gađanje, ali bih umesto toga otišao zajedno s jednim prijateljem, pitomcem u tenkovski depo u Beogradu, koji se nalazio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja koji je delio naša osećanja. Tada bi on rekao da ide u noćnu patrolu i uzeo bi šest tenkova sa kojima bismo otišli na jug u Skoplje udaljeno oko 500 kilometara, skoro, otprilike, dva dana puta. Dotle je trebalo da izbegavam sve sumnje da sam saučesnik u ovome“, napisao je Petar.
„Jedan od mojih prijatelja pitomaca VA imao je strica koji je živeo u Bitolju i starijeg brata koji je, srećom po nas, bio u to vreme komandant jednog pešadijskog bataljona u istom okrugu. Takođe sam se poverio jednom od mojih vojnih nastavnika koji je do pre kratkog vremena bio komandant brigade blizu Debra. Bio je izuzetno popularan i kod oficira i kod vojnika njegovog garnizona. Ostali članovi grupe trebalo je da stupe u kontakt sa što više poverljivih ljudi koji su mogli da dođu dole, što bliže granici.
„Nadali smo se da nikakva uzbuna neće biti data pre isteka dvadeset četiri časa po našem bekstvu sa tenkovima iz Beograda. Trebalo je da odem u štab garnizona u Skoplju, koji je, kako sam već znao, bio na našoj strani, da stupim u kontakt sa generalom komandantom za taj okrug i ubedim ga da izda naređenja svim svojim trupama da krenu ka granici. Nameravali smo da zamolimo grčku vladu da primi ovu izbegličku vojsku, od oko 100.000 ljudi, u zemlju i da zatraži od naše vlade da se odrekne potpisivanja pakta. U slučaju odbijanja trebalo je da udružimo snage sa našim tradicionalnim prijateljima Grcima protiv zajedničkih neprijatelja.“
„Moje lično iskustvo sa prevratom počelo je u šest časova ujutru, 27. marta, kada je moj sobar Radenko ušao u moju sobu, snažno me prodrmao i probudio me… Brzo sam obukao kućni kaput i otišao u dnevnu sobu gde me je čekao general Kosić divljeg i razbarušenog izgleda“ (General Kosić je bio kraljev guverner i načelnik Glavnog Generalštaba!).
Petar je zajedno sa generalom „divljeg i razbarušenog izgleda“, izvršio smotru garde. Vratio se u dvor, kako kaže, oko devet časova.
„Uključio sam radio na Radenkov nagovor. Na moje veliko iznenađenje čuo sam glas koji je bio sličan mom…“
Zatim, kralj priča kako je on svojim pametnim naredbama koje je izdao „divljem i razbarušenom Kosiću“, sprečio veliko krvoproliće. Zatim, Petar priča, kako je njegov stric, knez Pavle, doveden u Beli dvor oko sedam časova uveče. Sa njim je došao Simović, koji je kralju doneo da potpiše proklamaciju koju je on tobože pročitao toga jutra preko radija i ukaz o imenovanju Simovića za šefa vlade. Kralj sve potpisuje i usput se raspituje o događajima u gradu. Šta je Petar radio od 9.00 ujutro do 7.00 uveče? Prema pouzdanom svedočanstvu, on i jedan njegov vršnjak su se vozikali automobilčićima po dvorskom parku!
„Posle ovog kratkog razgovora (sa Simovićem, prim. a. f.), premijer je otišao i ja sam pomogao stricu Pavlu, strini i rođacima Aleksandru i Nikiju da spakuju svoje stvari što je brže moguće. Kratko sam razgovarao sa stricem, koji mi je ukratko objasnio svoju politiku poslednjeg dana i rekao mi da se dokumenta koja će mi biti potrebna nalaze u njegovoj radnoj sobi u Belom dvoru. U ponoć sam ih ispratio do vrata, a zatim do kola. Bilo je tragično reći zbogom čoveku koji je bio moj najbliži prijatelj i zaštitnik. Iako srećan što sad možemo da nastavimo sa našom novom politikom nezavisnosti, veoma mi je bilo žao videći ga kako ide i, dok sam ga posmatrao kako odlazi, osećao sam veoma snažno svoju novu odgovornost i moju nepripremljenost za nju.“
Posle ovoga, kralj je otišao da spava i sutradan, Radenko ga je opet probudio i dao mu da obuče generalsku uniformu.
„Sada sam bio vrhovni komandant jugoslovenskih oružanih snaga“, kaže Petar.
Sišao je u glavnu sobu za prijem i pred patrijarhom Gavrilom i Simovićem i svim članovima svoje vlade, položio zakletvu.
*Izvodi iz knjige Veljka Lalića „Knez Pavle: Samoubistvo Jugoslavije“. Knjiga je objavljena u ediciji „Senke nad Balkanom“ u izdanju Nedeljnika
Tagovi
