Jak vetar u Egiptu košta svetsku ekonomiju deset milijardi dolara. Zvuči ludo, ali baš tako je došlo do blokade Sueckog kanala i haosa. Možda treba preispitati globalno snabdevanje, piše novinar DW Henrik Beme, a prenosi Dojče vele.
Ipak se mrdnuo! Nakon višednevne muke, divovski brod natovaren kontejnerima i zaglavljen u Sueckom kanalu, konačno je oslobođen. To nikako ne znači da će se odmah normalizovati saobraćaj važnom morskom ulicom, ali je za svetsku trgovinu dobra vest što kontejneri neće morati da se skidaju jedan po jedan.
Svaki dan blokade košta brdo para. Osiguravajuća kuća Alijanc procenjuje da svaka sedmica u kojoj Suecki kanal ne radi odnosi između šest i deset milijardi dolara.
Jer, kroz ta 193 kilometra između Crvenog i Sredozemnog mora prolazi čak 13 odsto svetske robe. To je najkraći trgovački put između Azije i Evrope.
Prethodni dani su pokazali da su u pitanju iglene uši, a isto važi za Hormuški moreuz u Persijskom zalivu ili Malajski moreuz na Dalekom istoku. Katkad je dovoljna peščana oluja ili neoprezni kapetan pa da se zakrče arterije svetske ekonomije.
U Sueckom kanalu je čekalo četiri stotine brodova sa tovarom vrednim deset milijardi dolara. Ne mogu ni napred ni nazad. Prevoznici su bili pred nezahvalnim izborom – da čekaju, ili da krenu oko Rta dobre nade, što bi trajalo znatno duže.
U ciljnim lukama su takođe u problemu. Tamo je dnevna rutina isplanirana u sekundu, a uskoro će zakasneli brodovi stizati ubrzanim tempom. Čarobna sintagma logistike je „just in time“ (taman na vreme). Tako i proizvođači automobila dobijaju delove baš onda kad im trebaju, to štedi novac i vreme koje se troši na skladištenje. Tako otprilike funkcioniše i svetska ekonomija.
Ali već nam je pandemija stavila do znanja koliko je konstrukcija klimava. Kad se sve radi na knap, lanci dobavljača lako mogu da se pokidaju.
Na početku pandemije, kad je Kina zatvorila fabrike i stavila život na pauzu, kontejneri su prestali da stižu, nedostajali su važni delovi za sve živo. Onda je Evropa stala pa su recimo proizvođači automobila poručivali manje električnih komponenti. Kinezi su u međuvremenu počeli da rade i preorijentisali se na proizvodnju drukčijih čipova i poluprovodnika. A kad je Evropa počela da radi, opet su im nedostajali kineski čipovi.
Gubitak je opipljiv. Recimo, Folksvagen je samo zbog toga sklopio 100.000 automobila manje nego što je planirano. Nedavno je izgorela i fabrika čipova u Japanu iz koje Volfsburg dobavlja, tako da će se zastoj u proizvodnji produžiti.
Bicikli su postali tražena roba u Nemačkoj tokom epidemije. Prosto, nema dovoljno kontejnera da se isporuči ono što treba iz Azije. Malo je putničkih aviona, a u njih se inače ubaci i ponešto robe.
Sve u svemu, prema proceni Alijanca, samo problemi u logistici koštaće svetsku privredu 1,4 odsto rasta. To je 230 milijardi dolara.
Ova kriza nikako nije kraj globalizacije, koliko god se neki tome nadali. Ali nema sumnje da mnogi privrednici sada drukčije razmišljaju o logistici, da se pitaju da li je bolje neke delove praviti „kod kuće“ ili ih skladištiti za crne dane, umesto što se oslanja da će stići preko pola sveta baš na vreme.
Blokada Sueckog kanala je samo jedan primer – idući poremećaj svetske trgovine samo je pitanje trenutka.
Tagovi
