Fenomen da se nacionalna fudbalska selekcija diže u nebesa onda kada bezeži velike rezultate i da se proklinje onda kada tih rezultata nema, nije isključivo specijalitet iz domaće kuhinje. Ne zbog toga što naša reprezentacija ne beleži toliko često dobre rezultate, već zato što je to sastavni deo mnogi fudbalskih kultura, čak i onih u kojima nema mnogo povoda za „proklinjanje“.
Štaviše, upravo je u nekim zemljama za koje bi čovek prvo pomislio kada čuje reč „kultura“ taj fenomen posebno izražen, naročito kada je zbog kompleksne etničke sutrukture, pokazivanje prstom na krivce mnogo lakše.
Ovo je priča o Muratu Jakinu i 17 Švajcaraca – koje mnogi tako ne gledaju – koji će, u zavisnosti od ishoda večerašnje utakmice, u vojoj zemlji biti ili pukovnici ili pokojnici. O tom švajcarskom „paralelnom svetu“ za Velike priče piše Juraj Vrdoljak.
Ženeva, grad na obali istoimenog jezera, najbolje oslikava taj svet. Malo dalje od luksuznih kuća i sređenih ulica po kojima se voze skupi automobili, nalazi se imigrantski kvart Pâquis – „lunapark“ Ženeve u kojem će mnogi „pravi“ Švajcarci provoditi vreme kada im se javi potreba za jeftinom zabavom i „nečim drugim“, nakon čega će se vraćati u svoj svet i stidljivo se prisećati boravka među došljacima.
„Upravo im je takav nekakav i odnos s fudbalom. On je, naravno, u ogromnoj meri napredovao otkako su Murat i Hakan na nagovor starijeg polubrata krenuli u svoj fudbalski put, ali za Švajcarce je fudbal takođe neka svoja vlastita verzija Pâquisa, prozora u svijet koji su pomno gradili da bi ga mogli vaditi iz ladice baš kao što iz drugih ladica vade sve one ostale elemente kojima su istovremeno fascinirani i onda postiđeni, u zavisnosti od toga šta i kada dobijaju iz toga. A uspesi, koje im igrači donose pod nacionalnom zastavom, u ogromnoj su meri omeđeni nekim oblikom trauma kakve samo oni koji su se borili za život i prosperitet – baš kao Jakinova majka – mogu i znaju izneti“, piše Vrdoljak.
„S njima se oni ‘pravi’ Švajcarci mogu složiti, ali se nikada neće moći zapravo identifikovati“, piše on.
Fudbal je u Švajcarskoj oduvek bio integrativni faktor, i često karta u jednom smeru za izbavljivanje iz teške situacije imigranata i onih sa imigrantskim poreklom. Mnogi od onih 17 reprezentativaca stranog porekla prošli su taj put, a u njihovim rezultatima, kada ih je bilo, uživala je čitava Švajcarska, isto kao što ih se stidela onda kada ne bi zadovoljili najviša očekivanja.
„I nemojte sumnjati da će išta biti drugačije i danas, bez obzira na rezultat Jakinovih momaka. U slučaju pobede oni će biti glorifikovani Švajcarci i ponos uštogljene nacije, a u slučaju poraza biće tek hrpa imigranata kojima bi bilo bolje da su ostali da čiste toalete i kancelarije, ako uopše moraju i biti u ‘njihovoj’ Švajcarskoj“, piše Vrdoljak.
„Nacionalni tim je tako nešto poput tog Pâquisa u Ženevi, geto u koji i ti bogati Švajcarci znatiželjno uđu znajući da su ga ciljano stvorili kako bi u njemu tražili ‘zabranjene’ užitke i susreli se s nečim svojim, a drugačijim. Iz tog okruženja uviek mogu izaći kada ostanu predugo i zastide se, a na onima koje ostavljaju tamo je da se pošteno iznoje za njihovu zabavu“.
Ceo tekst možete pročitati ovde.
Tagovi
