O predstavi Nora, lutkina kuća u režiji Tatjane Mandić Rigonat
Autor teksta: Predrag Mirčetić
Ovo pitanje je i smešno, i tužno, i glupo i tačno, i ono predstavlja kombinaciju prva dva prideva sa druga dva; ono je i smešno-glupo i smešno-tačno i glupo-tužno i tužno-tačno. Nora, lutkina kuća, kompleksna i višeslojna drama o ženi, krajem XIX veka pokrenula je mnoge polemike i debate koje žive i dan danas. Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat polazi od činjenice da su Noru feministkinje onoga doba prihvatile, s pravom, kao jevanđelje budućnosti, a da je sam Ibzen, i to usred Norveškog društva za ženska prava, izjavio: „meni nije jasno šta je uopšte pokret za ženska prava. Meni to izgleda kao problem čoveka uopšte“. Sagledavajući „žensko pitanje”, kako se onda govorilo, u okviru Ibzenovog kulta ličnosti i borbe za slobodu pojedinca, predstava ispituje moguće odgovore i posledice ovako postavljenog problema u kontekstu savremene potrošačke kulture selfija kada u Srbiji, susedstvu i širom sveta, žene govore NE različitim oblicima stega i nasilja.
Ovaj Ibzenov komad je poetički, dramski i pozorišno gledano, složen, težak i vrlo zahtevan. O njemu su iznošena sasvim oprečna mišljenja sa jasnom, čvrstom i preciznom argumentacijom, npr. Bernard Šo vs. Rejmond Vilijams povodom rasprave Nore i Helmera sa kraja drame. Kompoziciono gledano, komad je vrlo komplikovan i vrlo nezahvalan za igru glumaca, za Nadu Šargin na jedan, za ostale na drugi način. Nora je sve vreme prisutna na pozornici, reflektor je sve vreme uperen u nju, zbog čega postoji opasnost da ostali likovi, koji se smenjuju na sceni, postanu tipovi oslikani u bareljefu, samo pozadina na kojoj se odvija Norina drama. Situaciju dodatno komplikuje to što oni i jesu napisani kao platno na kojoj se prelivaju sve nijanse Norinog lika. Ibzen je Helmeru, Kristini i dr Ranku podario samo jednu scenu za bravuru (Ranku, doduše, dve, Kristini, možda, nijednu), a Krogstadu, budući da je antagonista, tri.
Rediteljka problem forme, čiji sam samo delić ovde pokušao da predstavim, hvata za gušu i donosi ludački hrabru odluku da se predstava igra u jednom dahu, bez pauze. Dva sata i 15 minuta glumačka posada, predvođena Nadom Šarginom, pliva u opasnosti da se komad o ženi ne pretvori u one WOMEN show, da Nada ekipu ne potopi svojom igrom, da glavnu junakinju glumci, zbog nemanja sopstvenog prostora, ne povuku na dno. Ako se pažljivo pogleda Ibzenov tekst, već postojeći problem dodatno komplikuje to što Ibzen Nori nije poklonio nijedan jedini trenutak predaha. Pretpostavljam da su Norine promene haljina na sredini stepenica, smisaono vrlo važne, poklon rediteljke glavnoj glumici; one omogućavaju protagonistkinji da, kad dopliva do ivice, udahne vazduh bar na trenutak, pre nego što napravi kolut nazad, ka drugoj obali.
Suzdržana gluma Nenada Stojmenovića mora biti takva budući da je sam Helmer napisan kao takav: površan. Tek na kraju, kada Ibzen konačno daje prostora Torvaldu da pokaže ko je i šta je, Stojmenović briljira pokazujući kompleksnost lika direktora banke: komičnu sklonost ka lepom, odvratnu sebičnost i dirljivu infantilnost, a rediteljka mu daruje ljudskost i mogućnost promene. Norinog arhineprijatelja Krogstada, posle Nore najrazvijenijeg lika u komadu, tumači fascinantni Goran Jevtić. Krogstadov zlikovački izgled (s plakata) nije predstavljen odmah, pri prvoj pojavi (na prvu loptu), već se razvija tokom predstave, da bi u pretposlednjoj sceni, sa dva ogromna emotivna (potpuno motivisana) obrta, bila prikazana duboka patnja i iskrena ljudskost advokata, a koje stoje u kontra svetlu u odnosu na lik antagoniste s početka predstave. U pretposlednjoj sceni, Goranu Jevtiću pomaže Katarina Marković, koja odbacuje ravnu i metalnu suzdražnost igre gospođe Linde, a koja mora biti takva jer je gospođa Linde takva kod Ibzena; ona skida svoju ljušturu, hladnu kao zelena zmija, i otvara se prema ljubavi (a ne žrtvi) i toploj ženskosti i ljudskoj osećajnosti.
Ovo je i jedina ambivalentnost teksta koju je rediteljka razrešila u predstavi (sve ostale zadržane su u predstavi, i zato je Nora toliko težak i zahtevan tekst za postavljanje, i zato je ova predstava toliko čarobna i čudesna), a koju je morala da prepolovi, budući da to zahteva sam komad. Ibzen u ovoj sceni narušava logiku drame intrige sa srećnim rasporedom partnera na kraju. Na kraju teksta/predstave ne postoje dva srećna para. Jedan par se razilazi: Nora koja se udala iz ljubavi, napušta Helmera posle osam godina bračnog života; drugi par se pronalazi: gospođa Linde koja se udala zbog novca, otkriva staru ljubav, Krogstada.
Dr Rank, u predivnoj interpretaciji Hadži Nenada Maričića, ne otima Nori prvenstvo prilikom spoznaje sopstvene smrtnosti već kavaljerski prepušta Nadi Šargin da zablista od suza koje padaju ispod ogledala sa Norom, suočenom sa suicidom kao rešenjem, te sav svoj talenat, kao neko ko voli Noru, ulaže u scenu erotskog plesa sa voljenom gospom. I na kraju, važno je pomenuti i svepristuni i zagonetni osmeh Jelene Blagojević pri tumačenju lika služavke Helene koja sve vidi, koja sve zna, između ostalog, i da svira klavir; Torvaldovi imaju tako prefinjen ukus da poslugu biraju isključivo među studentima klavira, ako ne i doktorima muzičke akademije.
Nada Šargin. Svi smo, naravno, očarani umetnošću Nade Šargin; ona je divna, simfonija, božanstvena, partitura, kraljica svemira, orkestar, carica… Njen umetnički anđeo je sve moguće i nemoguće Nore, sva čitanja i učitavanja Norinog lika, prvenstveno od strane drugih likova, sve uloge koje su joj drugi junaci nametnuli, odigrao, i kroz igru, jednu po jednu, skinuo: lepršava, zabrinuta, frivolna, detinjasta, šašava, zavodljiva, naivna, topla, uplašena, nasmejana, buntovna, brižna… Nastaviti niz u nedogled. Najprivlačnije u Nadinoj umetnosti jesu lakoća i jednostavnost, prefinjenost i tananost umeća: mukotrpni potezi četkicom koji stoje iza svake reči, iza svakog pokreta, izuzev u Norinim marifetlucima, nevidljivi su.
Nora, lutkina kuća je ozbiljna, velika i divna predstava.
Volim predstavu i volim sva rešenja u predstavi budući da su sve ambivalencije teksta zadržane i oživljene na pozornici. Navešću samo jedan primer. Na kraju predstave, Nora se konačno penje uz proklete stepenice na čijoj polovini stalno menja haljine, stepenice koje vode iz salona, njenog prostora, u njegov prostor, kancelariju (direktora banke), stepenice koje nisu, i to da naglasim, sporedne, i kada uradi nešto važno nad tim stepenicama, ona konačno, prvi put, nestaje sa scene, postaje i doslovno i metaforično nevidiljiva. Nora se vraća odozgo drugačija, ali ne i sasvim nova; vraća se kakva je oduvek i bila, poštena, hrabra i… iskrena. Imajući u vidu da se radnja dešava, ne slučajno, za Božić, i da sve vreme posmatram rađanje Nore koje kulminira njenom epifanijom, teško je odupreti se asocijaciji na Jakovljeve lestve. Višeznačnost predstave, u čijem centru sija pobuna žene, Nore, one koja je prva rekla ne hipokriziji i patrijahalnoj dogmi, a da zbog toga nije stradala, da nije kažnjena, čudesna je, jer na kraju, Nada (Šargin), izgubljene Ljubavi i bez Vere, silazi ka nama, podiže visoko svoju levu obrvu prema publici i pita nas: „I? Šta ćemo sad?“
Nora kao Ibzenov pojedinac stalno preispituje sebe i svet oko sebe; ovo je predočeno putem čestog samoposmatranja glavne junakinje u ogledalu. Nije ovde reč samo o staroj metafori ogledala kao spoznaji (ne)istine (Platon, Hamlet, Stendal…). Reč je o tome da u kulturi selfija, Nora, žena, ne provodi vreme ispred ogledala samo da bi se ulepšavala novim karminima ili haljinama (uostalom, šta fali lepim haljinama?!). Stoga je važno što i drugi ženski lik, Kristine, pred konačno rasplitanje drame i važne odluke koju donosi, takođe, pronalazi hrabrost da u skladu sa svojim karakterom pogleda u sebe u ogledalu.
Nora, lutkina kuća je neobična predstava. Treba porediti, na primer, već pomenutu scenu Norinog plesa koju dr Rank prati na gitari (My Funny Valentine) sa prvom scenom predstave (vesela Nora pleše posle kupovine božićnih poklona) i sa scenom s kraja komada, u kojoj Torvald podučava suprugu da ples napuljske ribarice ne treba da izgleda „odveć naturalistički“, da bi shvatili težinu zadatka koju su na sebe preuzeli kompozitor Irena Popović Dragović i Igor Koruga (scenski pokret). Trebalo je uhvatiti nijanse, jasno ih naznačiti, ali tako da se ne pretvore u grube, debele i crne linije karikatura ili srednjovekovnih figura već da se neprimetno uklope u mermerno-svilenu draperiju predstave. Scenografija Branka Hojnika, prvenstveno stepenicama, doprinosi živom predstavljanju problema Ibzenovog teksta: da, ovako izgleda Torvaldov dom, Norina lutkina kuća, kao ogroman i prazan hol banke u kome niko, sem Nore, ne obraća pažnja na ispuštene dečije plišane igračke, а sa čijeg vrha, uprkos svemu, dopire neka fina svetlost, ne baš jasnog porekla. Kada je o lepim haljinama reč, od izbora boja Norinih haljina kostimografkinje Ivane Vasić koje stoje u finom, neprimetnom kontrastu spram boja kostima ostalih likova, meni je privlačnije rešenje (štaviše, najprivlačnije) Norine poslednje preobuke. Norina poslednja presvlaka nije haljina, nije ni odelo, a svakako nije kostim. I Nora, sa konačno ravnopravnom raspodelom boja u odnosu na Torvalda, može da izgovori: „Moramo da razgovaramo.”
Nora, lutkina kuća dala je odgovore na sva pitanja koja pokreće Ibzenov tekst time što je ih oživela, a ostavila je prostor da se o njima, kako o pitanjima tako i o odgovorima, raspravlja: ko je Nora, šta je ljubav, šta je prijateljstvo (iskreno, muško, žensko, lažno), ko je žena, šta znači biti muško, ko je žena bila onda, ko je žena danas, šta je izbor, šta znači reći ne, voli li ona svoju decu, šta je iskrenost i koja je njena cena…
Ibzenova Nora je rođena. Ako želite da vidite njeno postajanje, isključite vaše mobilne telefone, probleme i račune, i prepustite se predstavi u režiji Tatjane Mandić Rigonat.
Tagovi
