Jedan je bio poštovani član društva, u čije ruke bi dolazila samo najtalentovanija deca. Roditelji su smatrali da su počastvovani ako bi odabrao baš njihove klince, da vodi računa o njihovoj karijeri.
Drugi je bio posmatran kao veselo, šareno, ekscentrično nacionalno blago. Dobrotvor kojeg obožavaju deca, talentovani tip koji može da vam ostvari snove. Bio je prijatelj uglednim ličnostima, političarima, kretao se isključivo u kremu društva.
Lari Nasar i Džimi Savil, lekar američkog gimnastičkog tima odnosno čuveni britanski voditelj, vinovnici su najvećih seksualnih i pedofilskih skandala u istoriji, ljudi čiji modus operandi, uključujući i rušenje autoriteta roditelja i odvajanje od njih, podseća na zlo koje je otelotvoravao Miroslav Mika Aleksić.
Ono što su radili, način na koji su ta nepočinstva prikrivali, desetine i stotine žrtava koje su ostavljali iza sebe – deca sa teškim traumama – bilo je dobro sakriveno iza ugleda u društvu i naciji, iza pojavljivanja u medijima, gostovanja na televizijama, intervjua koji su pravljeni sa njima.
Priče poput Nasarove i Savilove ne mogu se, naravno, porediti sa slučajem Mike Aleksića, jer svaka sudbina svake te devojčice i dečaka je posebna i zaslužuje dužnu pažnju, ali nekome od onih koji se pitaju „kako je moguće“ možda će pomoći da shvate kako je moguće i da se zapitaju kako da nikada više ne dođe do toga.
Postoji i jedna razlika između njih: Lari Nasar osuđen je na 175 godina zatvora zbog seksualnih zločina. Monstruoznost Džimija Savila otkrivena je tek posle njegove smrti. Preminuo je sa titulom viteza, odlikovao ga je i papa Jovan Pavle Drugi, ožaljen je kao dobrotvor i prijatelj dece i njihovih roditelja.
Zidovi njegove kancelarije bili su ispunjeni fotografijama olimpijskih takmičara sa autogramima. Devojčicama koje su mu se posebno sviđale poklanjao je značke i jakne. Roditelji su bili oduševljeni što Nasar uopšte želi da primi njihovu decu i da ih tretira
Teško je razumeti zlo. Možda je još teže videti i razumeti zlo koje je toliko očigledno da postaje sakriveno. Zapitaš se da li je moguće, i da li je moguće da se o tome ćutalo? Ali ovo nije priča samo o monstrumima, o grozomornim namerama i aktima pomračenih umova. Ne ni samo o institucionalnom zataškavanju. Ne ni samo o manipulaciji, toliko uspešnoj da izigra celu jednu državu. Ovo je i priča o hrabrosti.
Jer da bi zlo bilo prepoznato, neko mora da upre prstom u njega. Mora da se pojavi neka Milena Radulović, neka heroina koja će, u ime svih ostalih, ispričati sve što zna.
U slučaju Larija Nasara, bila je to Megi Nikols, poznata kao „Athlete A“, „Sportistkinja A“, gimnastičarka koja je prva prijavila Nasara organizaciji USA Gymnastics, 2015. Oni nisu odmah reagovali, što je značilo da je Nasar mogao da nastavi da zlostavlja devojke, sve dok nije uhapšen godinu dana kasnije.
Trebalo je da se sklope tri stvari: jedna žena koja je odlučila da istupi u ime svih zlostavljanih drugarica, u prošlosti i sadašnjosti, jedna odvažna detektivka koja ide protiv percepcije da „sistem ne radi ništa“, i pritisak javnosti.
„Toliko fin čovek“
Lari Nasar je bio sjajan u svemu što je radio, a ponajviše u tome da prevari roditelje, kolege, vrhunske trenere, olimpijske poslenike, sportiste, istragu.
Počeo je da radi sa gimnastičarkama krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Bio je vrlo važna figura u polju sportske medicine. Diplomirao je kineziologiju na Univerzitetu Mičigena 1985. Već naredne godine se pridružio američkom gimnastičkom timu, da bi glavni lekar postao 1997.
U slučaju Larija Nasara trebalo je da se sklope tri stvari: jedna žena koja je odlučila da istupi u ime svih zlostavljanih drugarica, u prošlosti i sadašnjosti, jedna odvažna detektivka koja ide protiv percepcije da „sistem ne radi ništa“, i pritisak medija
Pre nego što je uhvaćen, zlostavljao je na desetine devojaka čije ime, zahvaljujući uspesima na Olimpijskim igrama, znaju skoro svi u Americi – Simon Bajls, Mekejla Maroni, Ali Rajzman – i još stotine onih za koje se nije čulo. Taj toliko voljeni čovek obezbedio je sebi poziciju moći u prostoru punom dece. On je uspevao da zlostavlja devojčice čak i kada bi ih roditelji doveli na pregled. Zlostavljao je devojke koje bi samo prekrio ćebetom. Čak i najparanoičniji roditelj ne bi mogao da zamisli da se nešto događa na svega nekoliko metara od njega i njegove ćerke.
Miroslav Mika Aleksić bio je harizmatičan, Lari Nasar baš i nije. Umeo je, doduše, da priča viceve, umeo je da toliko strastveno govori o svojim medicinskim postupcima da su mogli da izgledaju čak i zanimljivi. Ali pre svega je bio, kako ga je opisao čak i otac jedne devojčice koju je Nasar silovao, „toliko fin čovek“. U crnim hronikama postoji poseban odeljak za pasuse u kojima se zločinac „javljao komšijama“ i „bio jako učtiv“. Lari Nasar se ne samo javljao komšijama, već im je pomagao na svaki način, lekarski i drugačije.
„On bi uradio bilo šta na svetu za bilo koga. Svi volimo Larija. Svi jako, jako volimo Larija“, pričala je Džesika O’Birn u podkastu GymCastics. „On je toliko sjajan. Savršen je. A to vam govorim iz ličnog iskustva. On je predivan.“
Do jeseni 2018. mnogi su američki mediji opisivali na stotine žrtava Larija Nasara kao „žene koje su odlučile da prekinu ćutnju“. A istina je bila da one nisu stalno ćutale. Tokom dvadeset godina, pričalo se, govorilo, a neke od njih su prijavljivale slučajeve, svojim roditeljima, trenerima, lekarima, psiholozima, jedna drugoj. Ali priča o Lariju Nasaru je ona o ugledu koji je bio toliko veliki da je uspeo da odoli najgorim zločinima.
Megi Nikols, koja zbog dizanja glasa na kraju nije izabrana u olimpijskim tim za Igre u Riju 2016 – iako su svi stručnjaci smatrali da je, uz Simon Bajls, najveća nada američke gimnastike – sa petnaest godina je počela da ima problema sa leđima, dok je boravila u kampu Karoljija u Teksasu.
„Užasno su me bolela. Nisam mogla ni da se sagnem, i sećam se da me je odveo u teretanu, zatvorio vrata i spustio roletne. U prvom trenutku sam pomislila da je to pomalo čudno, ali sam shvatila da je ipak u redu. Kroz glavu mi je prošlo da nije hteo da uznemiri druge devojke koje su bile blizu. Verovala sam mu. Imala sam poverenja u to što je počeo da radi, ali onda je krenuo da me dodiruje po mestima gde nisam mislila da treba. Nije imao rukavice, nije mi rekao šta radi. Nije bilo nikog drugog u sobi, samo nas dvoje, i prihvatila sam njegove tretmane. Odrasli su mi stalno govorili da je on najbolji lekar i da može da mi pomogne sa bolovima.“
U leto 2015, Megi Nikols se požalila jednoj drugarici. Nije bila sigurna da je ono što radi doktor Nasar zaista u redu.
Za to vreme, doktor joj se često obraćao na Fejsbuku, predstavljajući se kao njen prijatelj.
„Kontaktirao je sa mnom, pričao mi da sam sjajna, govorio mi da sam lepa. Imala sam svega petnaest godina, mislila sam da samo pokušava da bude fin prema meni. Sada znam da je u stvari želeo da me privuče.“
I Ali Rajzman, koja je na Igrama u Riju osvojila srebrnu medalju, potvrđuje ovu priču. Ona navodi da ju je on podržavao, posebno tokom tih dugih i napornih kampova.
Zidovi njegove kancelarije bili su ispunjeni fotografijama olimpijskih takmičara sa autogramima. Devojčicama koje su mu se posebno sviđale poklanjao je značke i jakne. Roditelji su bili oduševljeni što Nasar uopšte želi da primi njihovu decu i da ih tretira. „On ne bi bio na tom mestu, ne bi bio toliko poštovan da ne zna šta radi“, govorili su. Bilo da su zaista to verovali ili se samo priklanjali stavu javnosti, ostavljali su decu na milost i nemilost, ispostaviće se, nedeljama na ranču Karolji, gde su tuševi bili plesnjivi a hrana loša. Nije bilo roditelja, ali nije bilo ni mobilnih telefona. Nasar bi svake večeri dolazio do devojčica, pitao ih da li im nešto treba, nudio im čokoladice. Pripremao se, spremao ih je.
Džimi Savil imao je, kako su kasnije objasnili psiholozi koji su pravili njegov profil, mračnu trijadu ličnih karakteristika: psihopatiju, makijavelizam, narcisizam. Ovo su karakteristike koje često imaju poznati ili moćni ljudi. Oni uspevaju lako da se „šaltaju“ između različitih persona
Onim roditeljima koji bi posumnjali na nešto, govorio je da je vaginalna penetracija savršeno legitiman tretman.
Kada je Trinei Gončar bilo svega devet godina, njen kuk je počeo da ispada na vratilima. Lari, kojeg joj je preporučio njegov trener, rekao joj je da bi bilo dobro da sa majkom dođe do njegovog stana, na dodatne preglede. Trinea je znala da je ova pozivnica zapravo čast. Nijedna druga devetogodišnjakinja nije imala nekog ko se toliko bavio njenom karijerom.
Bio je to prvi put da je u nju penetrirao prstima. I nastavilo se, kad god je bilo moguće. Krajem devedesetih, jedna drugarica joj je ispričala da i njoj to radi. „I meni!“, nasmejala se Trinea tada. „To je sasvim u redu.“ Nijedna devojčica nije znala o čemu se zapravo radi. Advokat Trinee Gončar procenjuje da je ona bila zlostavljana 856 puta.
Američka gimnastika postala je vrlo kontrolisano okruženje od osamdesetih, nakon što su se treneri Nađe Komaneči, Bela i Marta Karolji, preselili u Sjedinjene Države iz Rumunije i presadili svoje stroge metode ne bi li obučavali i američke olimpijce. Oni su negovali kulturu pobeđivanja po svaku cenu i nisu – evo još jedne sličnosti sa slučajem Aleksić – dozvoljavali roditeljima da kontaktiraju sa svojom decom dok su ona bila u trening centru, na čuvenom ranču Karolji u Teksasu. Nasar je tamo tretirao mnoge sportistkinje, predstavljajući se kao njihov zaštitnik. Mnoge su govorile da je bio „vrcav“ i „fin“ prema njima, što je retkost u svetu gimnastike.
Doktor osteopatske medicine tvrdio je da je samo sprovodio legitimne lekarske procedure, ali je potom priznao deset slučajeva seksualnog zlostavljanja. Sve njegove žrtve bile su mlađe od 16 godina, a tri su bile mlađe od trinaest. Zavlačio im je prste u vaginu i anus, dodirivao im grudi. Imao je i najmanje 37.000 fotografija i snimaka dečje fotografije.
Da li je posredi bila naivnost nacije? Na određenom nivou psihološke redukcije, svaki prijateljski razgovor, svaka tačno postavljena dijagnoza, sve je moglo da se posmatra kao deo njegove strategije. Da li je pomagao komšijama zato što je želeo da dopre do još devojaka? Da li je još bolesnije uživao u tome da se predstavlja kao porodični prijatelj devojčica koje je silovao?
Lari Nasar je 2018. osuđen na 40 do 175 godina zatvora zbog seksualnih zločina. Danima su trajala javna svedočenja mladih žena i nekadašnjih tinejdžerki.
„Sveti Džimi“
Jedan od najvećih skandala u istoriji Velike Britanije je onaj Džimija Savila, ekscentričnog britanskog di-džeja, televizijskog voditelja i vrlo poštovanog člana društva – posebno jer je najveći deo svojih prihoda davao u dobrotvorne svrhe – i jedne od najvećih medijskih ličnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu pune četiri decenije. Kada je u 85. godini preminuo, u oktobru 2011, bivši radnik u rudniku bio je čuven i voljen, lako prepoznatljiv po debeloj cigari i šarenoj odeći.
Savil je bio posvećeni katolik, zakleti antialkoholičar koji je najviše na svetu voleo svoju majku. Od kraljice je dobio titulu viteza 1990. godine, zbog svog dobrotvornog rada. Odlikovao ga je, iste godine, i papa Jovan Pavle Drugi. Ali sve vreme bio je monstruozni pedofil, koji je svoju zaštićenu poziciju i svoju slavu koristio da seksualno zlostavlja na stotine dece širom Britanije.
Godinu dana nakon Savilove smrti, Skotland jard je otvorio istragu o njegovom učešću u seksualnom zlostavljanju „na nivou koji nikada dosad nije viđen“.
Proslavio se kao domaćin čuvenog muzičkog programa „Top of the Pops“, ali njegov najpoznatiji program bio je „Jim’ll Fix It“ („Džim će to popraviti“), porodična emisija koja se prikazivala subotom, „u vreme čaja“, što je najprestižniji termin u Britaniji. Uglavnom bi mu pisala deca, a onda bi Savil radio sve da im ispuni snove. BBC, najpoštovanija medijska organizacija Ujedinjenog Kraljevstva, posle Savilove smrti optužena je da je, u najmanju ruku, ignorisala navode o njegovom ponašanju – a govorilo se da se zlostavljanje dešavalo i u prostorijama BBC-ja, sa decom koju bi Savil upoznao na snimanjima. Dok je još bio živ, ekipa emisije „Newsnight“ želela je da istraži slučaj, ali nisu dobili priliku.
„Sećam se da me je odveo u teretanu, zatvorio vrata i spustio roletne. U prvom trenutku sam pomislila da je to pomalo čudno, ali sam shvatila da je ipak u redu. Kroz glavu mi je prošlo da nije hteo da uznemiri druge devojke koje su bile blizu. Verovala sam mu. Imala sam poverenja u to što je počeo da radi, ali onda je krenuo da me dodiruje“
Megi Nikols, „Athlete A“
Premijer Dejvid Kameron rekao je da je nacija zgrožena onim što je Džimi Savil radio. Između ostalog, napastvovao je i bolesnu i decu sa posebnim potrebama u bolnici Stouk Mandevil u Berkširu, u koju je uložio milione funti svojih prihoda. Hvalio se da u toj bolnici ima sopstvenu spavaću sobu.
Terao je maloletnu decu da ga oralno zadovoljavaju ili ih silovao. Imao je, kako su kasnije objasnili psiholozi koji su pravili njegov profil, mračnu trijadu ličnih karakteristika: psihopatiju, makijavelizam, narcisizam. Ovo su karakteristike koje često imaju poznati ili moćni ljudi. Oni uspevaju lako da se „šaltaju“ između različitih persona. Oni su impulsivni, grandiozni, divlji, očajni.
Džimi je silovao i seksualno zlostavljao decu i do devet godina.
„Sveti Džimi“ je prikupio najmanje 40 miliona funti u dobrotvorne svrhe. Najčešće je birao ranjive mlade žene. U izveštaju „Dajmo glas žrtvama“, sastavljenom nakon istrage, stoji ovo:
„Jasno je da je Džimi Savil koristio svoj status poznate osobe i svoje aktivnosti u društvu da dobije nekontrolisani pristup ranjivim ljudima tokom šest decenija.“
Savil je svojevremeno govorio da ne poseduje emocije.
„Mene ne mogu da ispituju psihijatri ili psiholozi. Nema ništa da se vidi.“
Jeste delovao ekscentrično, ali dobronamerno. Neko je govorio da je malo čudan, ali na tome se završavalo.
A opet, čulo se. U muzičkoj industriji i televizijskom svetu dugo se šaputalo o njegovom ponašanju. Rodžer Holt, koji je nekada radio u Radiju 1, pričao je da je Savilova požuda za mladim devojkama bila „otvorena tajna“.
„Čulo bi se u kancelariji, ‘Džimi je opet to uradio'“, priča on. „Putovao je širom zemlje sa svojim kolegama sa BBC-ja, koji bi posle pričali kako on u svoj rols-rojs dovede sve te devojčice. Mlade, jako mlade.“
Mnogi njegovi prijatelji i saradnici pak nisu mogli da se pomire sa ovom mračnom stranom njegove ličnosti. Rodžer Ordiš, koji je producirao emisiju „Jim’ll Fix It“ punih dvadeset godina, kaže da nikada ništa nije posumnjao. Kada je Džimi Savil jednom došao kod njih u goste, stavili su ga u sobu tik pored njihove četrnaestogodišnje ćerkice.
„U svojoj naivnosti, nismo imali pojma. A on bi se prema svakoj ženi ponašao isto. Svakoj bi ljubio ruku. Bio je galantan, ali blago nespretan. Izgledao je kao da je aseksualna osoba.“
Bio je prijatelj premijerke Megi Tačer, bio je blizak sa princem Čarlsom. Iz te perspektive, teško je zamisliti da neka mlada žrtva može da mu se suprotstavi. Bila bi njena reč protiv njegove.
SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA NA SVIM KIOSCIMA: Hrabro i potresno svedočenje Milene i drugih devojaka o sistematskom zločinu kakav Beograd ne pamti. Cela priča o zlostavljanju, manipulaciji i prevari „vrsnog pedagoga“ Miroslava Aleksića…
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU I KNJIGU O JOVANKI BROZ
