Ovo je priča meteoru svih meteora, Dragoslavu Šekularcu. O čoveku koji je obeležio jedan Mundijal i istoriju jednog fudbala.
„Najvažnije je da se sva dugmad na kaputu zakopčaju, kada se zajedno sa ofingerom okači na granu. Onda se uzme tanak lančić, srebrni, dugačak i više od metra i na njega se navuku praporci, različitih veličina. Mnogo praporaca. Dečacima se, zatim, naredi da se okrenu i jedan od starijih mangupa u neki od zakopčanih džepova ubaci smotuljak. Tada igre počinju“. Tako je, slušao je on pažljivo, dok se pravio da dribla, pričao jedan stariji čovek iz komšiluka, okupljenim komšijama.
„Bio je to lopovski univerzitet u kom se krađa već na prvom ispitu pretvarala u umetnost“, kaže kroz dim pa pljucne veću vlat duvana. „Prsti su morali biti pažljivi, nežni i brzi, kao kod vrhunskog pijaniste, a disanje mirno, da se u svakom izdahu od sebe što dalje otera strah od neuspeha. Jer čovek koji se boji nije čovek koji može da uspe. U ovom slučaju neuspeh je na pjaci značio bar 20 po turu oštrom šibom. Za odrasle i tamnicu. Jeste li se ikada vozili vozom? Znate kako tandrče i kako se sve trese? Zamislite onda koliko je teško nekom gurnuti ruku u džep kaputa, posebno u nedra i onaj unutrašnji džep obložen svilom, kada se sve oko tebe vrti, kreće i treska. Može da bude voz, a može da bude i ulica načičkana zanatlijama, puna lepih gospa, sa još lepšim kaputima i tašnama na ramenu. One se kreću, smeju, dovikuju, ubrzaju, pa naglo uspore korak kada im nešto zapadne za oko. I samo oni koji su sto puta nagazili na nogu vetru dok su plesali sa njim i sa praporcima, mogu da se snađu i otplešu do onoga što su poželeli za sebe. Nisam od tih dana video da je neko tako vešt da zapleše sa vetrom i uzme ono što poželi, prodajući i dušu i onog koga potkrada samom vragu, kao ovaj mali što je došao iz Makedonije kad trči za krpenjačom. Kao magija.“
Zlonamerni će reći da se ovaj monolog nije dogodio – mada je to u skladu sa čitavom životom tog „malog što je došao iz Makedonije“. Mnogo toga objašnjavano je kao iluzija, kao izmišljitona zbog koje ljudi prestaju da veruju svojim očima.
Ono što je u pisalo u Evropskoj enciklopediji fudbala, objavljenoj 1962. godine, na stranici o Jugoslaviji, živa je istina.
„Polutka. Rođen 1937. Klub – Crvena zvezda. Izvanredan dribler, fudbaler neobično obdaren, zablistao još u najmlađim danima. Ali oštrina njegove igre često mu je škodila. Učestvovao je u vanrednom stilu na prvenstvu sveta 1958. i 1962.“
Istorija će, ako je do nauke i istine, tako pamtiti Dragoslava Šekularca. Oni koji su ga jednom gledali kako igra fudbal, makar u retuširanom snimku, reći će da nauka i istina neke stvari ne mogu da objasne.
Šekularac je u Beograd došao sa ocem Bogosavom i majkom Donkom, nekoliko meseci nakon što je rođen u Štipu. Tada je Beograd prvi put video Šekija. Drugi put ga je video kada se, posle selidbe u Čoku, 1948. godine vratio u Beograd. Treći put ga je video u novinama. I više ga nikada nije zaboravio.
Dečaci su igrali fudbal, kada im dvojica idealnih primeraka sveta Odraslih uđoše na teren. Mora da je bilo tako. Jedan visok, povijena vrata, u dugačkom drap mantilu, sa kaišem usklađenim sa cipelima i tamno braon pantalonama usklađenim sa bojom podočnjaka i korak iza njega niži i mnogo mlađi čovek, pažljivo zalizan, sa blokčićem i plajvazom u rukama, usklađen samo sa željom da bude kao njegov stariji kolega. Novinari…
„Ima li ovde nekog Dragoslava“, upita onaj stariji, a dečaci se samo pogledaše bledo.
„Tražimo Dragoslava, ne brinite se, nećemo mu ništa, moramo samo nešto da ga pitamo…“
„Da ne tražite vi Šekija gospodo“, doviknu jedan od starijih komšija novinarima, a njih dvojica kao po komandi klimnuše glavama. Dečak koji je driblao vazduh pogleda u njih zbunjeno.
„Ja… Ja sam Šeki“, reče zbunjeno.
„Ime ti je Dragoslav“, upita ga mlađi novinar.
„Jeste“, nasmeja se dečak. „Samo me tako niko više ne zove“.
Novinari mu priđoše, mlađi čučnu pred njega, stariji mu spusti ruku na rame, a dečaci ih okružiše. I onda poče priča. Mesec dana ranije, isti ti novinari su svratili na teren, da pred Mundijal u Švajcarskoj 1954. godine naprave anketu sa dečacima ko će biti novi prvak sveta. Svi su govorili Brazil ili Mađarska, poneko dobacio Sovjeti, a samo je Šeki rekao – Nemci. Zato su novinari ponovo došli, da upoznaju malog „proroka“.
Sutradan će u novinama pisati naslov: „Dečak koji je predvideo čudo u Bernu…“
Sudbina piše na dlanu
Kada ulicu zameni fudbalskim terenom, Šeki će pokazati znanje pravog fudbalskog proroka. Kao da zna svako protivnikovu kartu u rukavu. Jer je i znao. Jer je na ulici naučio da je sudbina ispisana na dlanu.
Loši kartaroši predugo gledaju svoje karte. Nešto proučavaju. A tu baš i nema šta da se gleda. Baciš pogled, vidiš šta si dobio i onda gledaš oko sebe. U ruke i u oči protivnika. Tu se vide sve karte, baš sve. A one su uvek važnije…
Tako je Šeki igrao – i protiv golobradih klinaca, njegovih godina i protiv odraslih, iskusnih igrača. I na ulici i tamo pred stotinu hiljada ljudi, na krcatom stadionu. Primi loptu i odmah podigne pogled. Onda pažljivo čita karte svih protivnika, dobro ih zapamti i sačeka pravi potez.
Šekularac je prvotimac Zvezde postao 6. marta 1955. godine i nije bilo utakmice koju je igrao pred navijačima zaljubljenim u njegovu slobodu, na kojoj nije bio glavna zvezda. Crnjanski je napisao da bi voleo da igra fudbal onako kako ga igra Šekularac. A Šekularac je igrao bolje nego što Crnjanski piše.
Tako je zaslužio dres reprezentacije. A jedna utakmica – utakmica i za nauku i za istinu – obeležila je trenutak u kom je Šeki postao najveća reprezentativna Zvezda. Jedna od retkih, ili možda jedina koju je odigrao u napadačkom trozupcu sa Milošem Milutinovićem, Plavom čigrom, i Tozom Veselinovićem. Englezi u Beogradu, maj 1958. godine.
Selektor Gordog Albiona Viterbotom rekao je pre meča:
„Nedavno smo pobedili Škotsku i Portugal, ali predstojeća utakmica sa vašom reprezentacijom za nas je od istinske važnosti. Ona je za nas poslednja provera pred Svetski kup, a naše ambicije su velike – da celom svetu pokažemo da engleski fudbal može da nadživi englesku imperiju…“
Po Beogradu se govorilo da engleska imperija nije mogla bez Crvene armije kada je trebalo, ali da na stadionu Jugoslovenska narodne armije neće moći sa plavom. I Beograd je bio u pravu.
Golman engleske reprezentacije Endi Hopkinson, do poluvremena je četiri puta loptu vadio iz mreže, a imao je sreće da tri puta bude dosuđen ofsajd. Neko je čuo i Šekija kako preko ograde, dok je išao ka svlačionici, dobacuje masi: „Naš je vic demolirao njihove šablone, uživajte narode“.
U drugom poluvremenu Hopkinson nema sreće. Loptu iz mreže vadi opet četiri puta – nijedan ofsajd. Novi semafor na stadionu JNA pokazuje 5:0 za Jugoslaviju, a Šeki izgleda neumorno. I nije važno da li mu prilazi Roni Klejton, Don Hou ili Bili Rajt. Ma ni ako im neko pomaže, nije sasvim važno.
On prvo primi loptu, baci kratko pogled kakve karte ima, pa odmah pogleda u njihove oči. A one su, posle pet golova u mreži, odavale strah. U strahu nema štihova, nema jakih karata i onda Šeki može kako hoće. Da zastane pa ubrza, da je proturi kroz noge kapitenu Gordog Albiona, da nijednom ne šutne a bude najopasniji ne na terenu, nego na svetu.
Pusti tako loptu pred sebe, zalete se engleske junoše da mu je ukradu, a on je sebi vrati i opet skrije, jer se sudbina na rukama ispisuje da bi i mogla da se sakrije kada dođe vreme.
Njegova je bila da bude zvezda. Najbolji igrač reprezentacije.
Legendarni francuski novinar Žan Korni će u Parizu, jula 1960. godine, nakon završnice Kupa evropskih nacija, napisati tekst sa naslovom „Šekularac – jugoslovenski Sivori“.
„Sivori i Šekularac, dva igrača iste klase, deca divna, ali i deca užasna. Obojica spadaju u elitu svetskog fudbala. Dragoslav Šekularac je ljubimac Beograda. Od dvanaeste godine – sada je u dvadeset trećoj – on igra pred tom publikom i za tu publiku, koja dolazi da ga gleda, jer je uvek prva „zvezda“ svoje ekipe. Tako je izgradio kult svoje ličnosti. Jer, on je razmetljiv, a to mu je velika mana i velika osobina. On uvek hoće da zadivi…
Ima nebrojane tehničke kvalitete. Moglo bi se čak reći da ih ima sve. Ako nema suptilnost u driblingu kao Kopa, on je ipak odlično savladao tu veštinu. Sjajnom pregledu i inteligenciji u igri on dodaje pokretljivost i čvrstinu – dobro je postavljen na svojim kratkim nogama – i ima jak šut. Ni jedan od ovih kvaliteta nije izmakao očima selektora, koji su ga za četiri godine pozivali 25 puta…
Sa povređenim levim člankom Šekularac ovog puta u Parizu nije pokazao sve svoje kvalitete, ali je ipak ostavio dubok utisak na ceo svet. Uostalom, on je izgradio uspeh Jugoslavije protiv Francuske.“
Najveća scena je čekala Šekija – Mundijal u Čileu.
Kralj Arike
Jugoslavija na turnir u Čileu odlazi sa timom u koji se veruje. Bilo je od svega pomalo – Partizanovih beba u nastajanju, odličnih igrača iz Hrvatske i najviše Šekularca.
Turnir, međutim, Plavi započinju porazom od Sovjeta. Mrski Sovjeti, koji su tim sa buktinjama na srcu ostavili i bez olimpijskog i bez evropskog trona. Strelci: Ivanov i Ponedeljnik. Protiv Urugvaja i Kolumbije, stvar međutim dolazi na svoje mesto. Osam golova u mrežama timova iz Latinske Amerike, u jugoslovenskoj jedan. Jerković tri gola, Galić tri gola, po jedan Skoblar i Melić.
Najbolji igrač Jugoslavije u grupnoj fazi turnira – Šekularac.
Posle pobede protiv Urugvaja, Frans fudbal piše:
„I pored svih pokušaja Urugvajaca da mu se suprotstave, Šekularac ih je naterao da izgube glavu. To im se desilo, iako su postigli vodeći gol… Kod pobednika jedan čovek je za glavu i ramena nadmašio svoje i suparničke igrače. To je, naravno, Šekularac koji je prema rečima svog tehničkog štaba odigrao najbolju utakmicu u karijeri. Kakva klasa!“
Posle „petarde“ Kolumbiji, Frans fudbal zaključuje: „Arika neće zaboraviti Jugoslovene“.
A onda najvažnija utakmica – o tome ste čitali u jučerašnjem tekst, skrol uvis – možda i u čitavoj Titovoj Jugoslaviji. Treće četvrtfinale zaredom protiv Nemaca i ovoga puta – pobeda. Gol je postigao Radaković, ali je najbolji bio, dobro, znate već…
Specijalni izveštač „Frans soara“ Šan Eskenazi hvali Jugoslovene:
„Jugosloveni su najzad uspeli da obore germanske inadžije i nikada pobeda nije bila zasluženija od ove njihove. To je daleko najbolja utakmica kojoj sam prisustvovao od početka prvenstva. Susret velikih razmera“.
Pa onda dodaje:
„Kod Jugoslovena svi su bili dobri. Šekularac je, naravno, bio najveća zvezda. On je naročito bio sjajan kada nije pokušavao da imitira Sivorija. Kada je svoj, on je najbolji“.
A onda u polufinalu sa Čehoslovacima i Šekija i čitav tim, prema rečima trenera ekipe Milovana Ćirića – „izdaje snaga“. Ipak, novinari nisu izdali Šekularca.
Šport magazin, nakon Mundijala 1962. godine, iz pera V. Ungera poručuje: „Šekularac, fudbalski idol Beograda“.
„Štoper Marković (Dinamo – Zagreb), naslednik Ivice Horvata i Dragoslav Šekularac (Crvena zvezda – Beograd) bili su najbolji jugoslovenski igrači u susretu sa timom Nemačke. Šekularac je toga dana igrao tako dobro, da mišljenja izrečena još pre početka svetskog prvenstva kako je on evropski Pele, nisu ni malo preterana. Nekadašnje užasno dete jugoslovenskog fudbala sasvim je odbacilo izgrede (opasnu igru, napade na sudije, itd.).
Još 1957. gledali smo tog najmlađeg jugoslovenskog fudbalera u beogradskom derbiju između Crvene zvezde i Partizana. I tada pre pet godina odjekivalo je na beogradskom armijskom stadionu „Šeki, Šeki, Šeki“, čim bi on krenuo u svoj uobičajeni slalom driblinzima. Nesumnjivo Šekularac je još 1957. bio fudbalski idol Beograda… Danas on se ipak promenio. Sada ume da igra ne samo za gledalište, nego i da dejstvuje za tim kao celinu…
Šekularac je obdaren po prirodi. Njega postaviti u taktičke stege sasvim je nekorisno. Čak i više od toga – bio bi to greh prema njegovom talentu. Uostalom, selektori jugoslovenskog tima to i ne pokušavaju. Oni su samo hteli da obuzdaju izlive njegovog temperamenta. To im je i uspelo još na početku ovog svetskog prvenstva“.
I ocene za najboljeg igrača turnira, pokazuju kako je dobar bio Šeki u Čileu.
Brajan Glenvil, „Sandi tajms“:
Šekularac
Lou
Kvašnjak
Hamrin
Rivera
„Nesumnjivo je Šekularac tvrda glava i on često sve pokvari čudnim postupcima. Ali smatram da je bio najbolja polutka svetskog prvenstva. Zato ga i ocenjujem kao igrača broj jedan u ovoj godini.“
Kazimir Griževski (Poljska):
Šekularac
Eusebio
Griva
Šrojf
Šnelinger
„Treba priznati da je Šekularac izuzetna ličnost. Jugoslavija mu duguje u najvećoj meri za sve uspehe koje je postigla na svetskom prvenstvu. Tamo, uostalom, talenti dolaze do izražaja i te ocene treba primiti bez diskusije“.
Andre Marse Varela, Mundo Deportivo:
Šeki – drugi
„I pored svoje naravi, malog rasta i nedovoljne discipline Šekularac je igrač izvanredne klase, i izvrstan dirigent napadačke linije.“
Žan Fera, Frans fudbal:
Šeki – treći
„Na treće mesto postavljam Šekularca, najzapaženiju ličnost inače veoma dobrog jugoslovenskog fudbala“.
Golf Liberg (Švedska):
„Šekularac mora da bude izabran iako se ne ponaša kako treba, pa je zbog toga kažnje…“
Na kraju četvrti. Piše lepo. Ali netačno.
Još lepše piše Robert Vernje, 3. jula 1962. godine, kada se Mundijal iz Čilea slegao. Velika Šekijeva slika u „Frans fudbalu“ i naslov: „Nova perjanica evropskog fudbala“. Ali to piše na naslovnoj. U novinama još bolji: „Jedan svet samo za njega“.
„Anđeo ili đavo? To je pitanje koje se postavlja kad se spomene Dragoslav Šekularac. Taj izvanredan fudbaler naizmenično je donosio radost i razočarenja svojim prijateljima i suparnicima.
Kralj Arike, prihvaćen u Parizu, Šekularac je bio jedan od najzapaženijih ličnosti nedavnog svetskog prvenstva, neka vrsta zaklona za pravi izraz fudbalera, koji se inače sve više i više utapaju u masu ekipa i sistema.
U Čileu je bilo raznih kombinacija – brazilsko 4-2-4, čehoslovačka odbrana, emačka snaga, sovjetska mehanizacija, engleska ležernost, ali je srećom bio i Dragoslav Šekularac. On sam, taj mali čovek od 1,67 metara,, uvek nasmejanog lica i optimističnog raspoloženja predstavljao je svet za sebe. Ili ustvari zaklon u ovom modernom svetu toliko sistematizovanom i mehanizovanom da potpuno uništava ličnost.
Uostalom danas se igrači već označavaju brojevima, kao što to čini Njujork sa svojim avenijama. Ali Šekularac nema potrebe da nosi broj – on je jedinstven, sam predstavlja sebe…
Šekularac ima jednu vrstu šestog čula ili oči iza glave, što mu dozvoljava da oceni prisustvo, pa čak i namere protivnika, koji hoće da ga obori. U Santjagu, na primer, za vreme utakmice protiv Čilea, Toro je naleteo na njega i namere Čileanca bile su očigledne. Šekularac se nije izmakao. Samo se postavio tako čvrsto da je ostao na nogama. Toro je pao i povredio se. Jer, Šekularac nije samo vešt da izbegne udarac, nego ume i da udari drugog…
Primer Rejmonda Kope bio mu je uvek koristan za driblinge. Imao je pred sobom pravi tip igrača, koji dribluje za druge, a ne samo za sebe. Ukoliko su godine odmicale taj smisao za altruizam ušao mu je u svest, ali kao i sve ostalo, više instinktivno nego svesno…
Kada je došao u Čile, on je već imao ozbiljnu reputaciju. Pa, ipak, u krajnjoj liniji, Arika mu je pružila priliku da otvori novu etapu u svojoj sjajnoj karijeri. Sve je počelo već na prvoj utakmici protiv Sovjetskog saveza. Nezapamćen pritisak kome su bili izloženi Jugosloveni za vreme prvih dvadesetak minuta počeo je da slabi tek kada je Šekularac uspeo da svojim zapanjujućim driblinzima slomi ritam sovjetskih igrača. Ne samo što su oni bili zaprepašćeni gledajući kako se taj mali fudbaler vrzma oko njih, nego je u Šekularac istovremeno prema svojim saigračima bio pravi lekar koji umiruje. Bez sumnje, sa Šekularcem treba biti siguran, ni jedna lopta neće biti izgubljena…
Ma kako to izgledalo čudno, on se prema svemu sudeći, nije dobro zabavljao u Čileu. Njemu i pored svega treba pokloniti poverenje za prijateljske utakmice. Jer on uživa u takvim susretima, gde može da učini sve i pokaže sve što ume. A to i jeste pravi fudbal.“
Prorok koji nije predvideo sopstveni greh
Vraški dobar igrač, o kom piše ceo svet, bio je na terenu i van njega, prečesto upravo to – vrag. Možda su ga zato, pored driblinga, i poredili sa Sivorijem.
Prvi put je kažnjen još u omladinskoj reprezentacija na turniru Evropskih nacija, protiv Italije – izbačen sa terena, disciplinski gonjen. Pa je onda nasrnuo na igrača Dinama Režeka na utakmici u Zagrebu – disciplinska odgovornost. Sudario se sa Borozanom iz OFK Beograda na terenu i dobio četiri utakmice suspenzije. Protiv Vojvodine u Novom Sadu jurio sudiju Kranjca po terenu, pri rezultatu 0:0 – zabrana igranja osam utakmica. Isključenje u Sofiji 1957. protiv Bugarske. Septembra 1960. godine u jednom duelu puca noga Džemidžića – Šekularac kažnjen šest meseci.
A onda mu je septemar 1962. godine, kada je već krunisan kao kralj Arike i evropski Pele, došao glave.
“Sve je tog dana krenulo loše. Domaćin poveo 1:0, vrlo brzo i 3:0. Mi naše šanse propuštamo, oni nas gaze. Onda sudija Pavle Tumbas isključi Vojkana Melića jer je uzvratio udarac Dimovskom. Užas, preti nam katastrofa… Neki minut kasnije driblingom se probijem do šesnaesterca. Tumbas zaustavlja moj prodor. Svira faul za nas. Uzima nam prednost. Tad osetim nekakvu vrućinu u slepočnicama i krenem prema sudiji. A on kao da je jedva čekao da me dodatno razjari”…
Radnički vodi protiv Crvene zvezde 3:0. Šekijevu akciju prekida zvuk pištaljke.
– Ne možeš tako da sviraš!
– Šta je, Šukularac? Misliš da možeš sve? Nije ti ovo Čile, ovde ja odlučujem!
Sevnula je pesnica. Prvi čovek Politike tada i potpredsednik Crvene zvezde pušta slike u novine sutradan. Kazna – 18 meseci. Uzalud uslovno smanjenje, Šeki je već bio u uniformi.
A onda Karlsrue, Nemačka i beg od Beograda, od kojeg ipak nije bilo bežanja.
“Džaba sve pare. Mnogo sam patio za Beogradom. Za našim životom, ženama, za svojim kafanama i konobarima. Fudbal je za njih samo posao, a ja sam uvek želeo samo da se zabavljam. Ubila me samoća. Utehu sam pronašao u kocki. Samo je rulet donosio spas. Gubio sam u velikom stilu, uvek s osmehom. I bio sve usamljeniji. Niko na ulici da vikne – Šeki. Da me zaustavi za slikanje, autogram. Svi gledaju samo svoj tanjir. I pobegao sam. To je bio kraj”, ispričaće mnogo kasnije Šekularac.
Nijedan srpski igrač nikada nije dobio toliko tekstova u stranoj štampi. Niti će. Nijedan srpski igrač nije bio toliko voljen. Niti će. Niko nije toliko jako zablistao, da zaslepi sve urednike najvećih evropskih novina, sve navijače najvećih evropskih klubova. Toliko da zaslepi sam sebe. Da ne vidi ni ono što piše na dlanu – sudbinu. Ni ono što piše u kartama – prokletstvo meteora.
Brka opet prebaci krpu preko ramena. Sprema se fajront. Samo su meteori za stolom, pijani od priče i suza. Pre nego što i njihove stolice okrene za kraj, pre nego što se onaj blesavi šanker tobož slučajno nasloni na prekidač za svetlo, priča mu još jednu priču.
„Šekularac je bio božanstvo fudbala. Ali je bio svojeglav. Ničiji, samo svoj. Zaljubljen u slobodu. A onda je, kurva je sudbina, dobio poklon, da u svojoj Zvezdi takvu dvojicu trenira. Piksija i Deju. Zvezda u Beogradu pobeđuje Keln 2:0, rutinski. Dejo i Piksi igraju kao čudo, kao magija. Prime loptu, bace kratko pogled kakve karte Keln ima, pa odmah pogledaju u njihove oči. A one su, posle dva gola u mreži, odavale strah. U strahu nema štihova, nema jakih karata i onda Piksi i Dejo mogu kako hoće. Da zastanu pa ubrzaju, da je proture kroz noge kapitenu Kelna i svakom pojedinačno na stadionu, da nijednom ne šutnu – dobro, Dejo je dao dva gola, a da budu najopasniji ne na terenu, nego na svetu. A onda Zvezda ode na revanš u Nemačku i neobjašnjivo kao Jugoslavija protiv Masopusta 1962. primi tri gola. I ne da nijedan. Završi se sve, igrači na terenu, a Šekiju opet vrućina u slepoočnicama. I opet sevne pesnica. Napad na službeno lice – osam utakmica zabrane. Posle je taj tim postao prvak Evrope…“
Svetla se gase, do sledećeg Mundijala. Meteorima iz pedesetih i šezdesetih nema ko da se pridruži. Svi su već odavno otišli tamo gde jedan bradati deda ima i pod i tavanicu. Samo nisu svi za taj sto.
*U narednom tekstu čitaje o meteorima Mundijala iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka
Tagovi
