„Ako je u Srbiji svaka peta osoba starija od 65 godina, zdravstveni sistem, lekar, bolnica to su neke od najvažnijih institucija u kojima treba da imaju ljude u koje imaju poverenja. Drugi razlog je to što je zdravstvo kao i obrazovanje. To su oblasti koje targetiraju svakog čoveka. Zdravstvo je važno za stare ljude, ali i za sve druge birače. Svi mi imamo kontakt sa lekarima ili ga imamo brinući se o svojim bližnjima. Lekari obavljaju posao koji je važan svima. Uspešan poljoprivrednik ili uspešan biznismen nije važan svima“, kaže Klačar. „Lekari imaju veoma ugledno, možda i najuglednije zanimanje. To je nešto što je podsticano još u vreme socijalizma, ali i nakon toga. Četvrti razlog je što lekari često, kao i javne ličnosti, služe političarima da pokriju neke njihove nedostatke. Koriste ih i da pokriju rašireno nepoverenje koje vlada prema političkim strankama.“
A poenta je u tome što doktor, lekar u svakoj sredini nije anonimus. Pa čak i ako ne znate za njega.
Jer doktor je uvek doktor, onaj pred kim se po pravilu spusti ton i pomalo pognu ramena, pred kim iz podsvesti proradi strah za opstanak, jer lekar sa papirom na kom je iskucan lekarski izveštaj – u tom se trenutku, koliko god da je banalan pregled – čini da je to iskucana naša sudbina, po pravilu sa gomilom nerazumljivih latinskih reči, u tom trenutku se čini da taj lekar u rukama drži ključeve našeg života. Da je on/ona u tom trenutku za naš život ono što je pilot za avion. Jedini nad kojim niko nema veću vlast, ni monopol sile.
Zato se možda i sa te psihološke strane može objasniti zašto i na glasanju, kada stvari deluju beznadežno, kako inače često za opozicione glasače deluje, neki doktor može sa svojim autoritetom da se pojavi kao simbol nekoga, možda i jedinog u toj sredini, kome „oni sa vlasti ne mogu ništa“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
