Jedini pravi dečački san

Kako R. voli da piše u svojim kolumnama ljude po prvom slovu imena (u njegovom slučaju nadimka), tako valja predstaviti scenu. Ponedeljak u redakciji, D. i V. i ja razgovaramo o generacijama. Posle malo prebiranja po godinama, koje neki u redakciji kriju, a neki ih se boje, dolazimo do zaključka da su skoro svi članovi današnjeg impresuma Nedeljnika „na granici“. Ne „na ivici“, zlonamernici, već na granici – i to granici generacija. Rečeni R. je na početku generacija X. Njegova drugarica A. je na njenom kraju. V. i M. su na početku generacije Y, a ovaj što vam ovo piše na njenom kraju. Odmah posle kraja, ili na novom početku generacije Z su D. i Č. Recite da preterujemo, da je u pitanju samo prenaduvana priča i augmentativna argumentacija, ali to nije slučajno – pripadnici iste generacije, najbolje se razumeju. R. sa A. kad joj kaže nešto što je samo njima smešno. D. sa Č. kada im čak i „granični“ milenijalac deluje matoro. I nas trojica o kojima je malo i ova priča. O svima nama milenijalcima i samo našem heroju. Generacija X je slušala o Peleu (OK, svi smo), a imala je svog Maradonu. Generazcija Z je slušala o svima, ali priznaje samo Mesija i Kristijana, da se ne gađamo sa prezimenom. Jer postoji – i to će čuti od nas, milenijalaca – samo jedan Ronaldo.

Nije preterano važno šta o tome piše Harvard ili neka druga „generacijska nomenklatura“. Ljudi koji su uzdisali kako ga neko spomene, grčili prste na nogama na svaku biciklicu i padali u trans kada god da gol pa se iskezi – naš Zuba – plakali kada god se uhvati za koleno ili jave da je „konačno gotov“, svi su oni (i svi smo mi) generacija.

Fudbalski ideal. Dečački san. Jedini „pravi“.

“Evo, tu su Brazilci, koji nisu realnost, a ipak postoje. Istina je sve što verujemo da jesu, da znaju da štopuju u vazduhu, da stoji sve ono o plesu, o pesku, o Kopakabani. Da postoji nada. I preplanule žene. A to brazilsko u našem srcu nije svet snova, nego je šansa za čudo koje je u nama, prilika našoj mašti, smelosti, žudnjama; Brazil je naprosto svetlo, svetlo koje je zatajeno ili skriveno u nama.”

Neće niko, sve i da se zemlja okrene u kontra smeru, bolje opisati Brazilce i brazilski fudbal od Petera Esterhazija. I biće jedan Ronaldinjo, ali će Pravi ostati zauvek poslednji (takav) Brazilac.

Sada bi trebalo malo istorije, dva-tri prstohvata, pa jedan prstohvat iz biografije, pa dobro promešati zaluđenošću i maštom – eto vam početak recepta za sve ove tekstove na World Cup 2022 kutku Nedeljnikovog sajta – ali šta to vredi za Ronalda. Tu nema recepta.

I nema uhodanog scenarija.

Kao prvi crtaći na koje se ložiš, od Toma i Džerija do Nindža kornjača i Dekstera, čije VHS replike naučiš napamet i uz koje naučiš zašto je uvek važno navijati za slabije, da zli ljudi imaju mozak u stomaku i da ima dana „kada je bolje ostati u krevetu“. Pa odrecituješ i ton majstora Nebojšu Burovića i sve ostalo, ako si malo mlađi milenijalac ili milenijalka.

Kao prvi bendovi na koje se ložiš, pa lepiš postere, pa preslušavaš istu pesmu po sto puta na dan i na kraju ti – a danas je to nemoguće, zar ne – ne dosadi. Kao prve kasete i diskovi na koje uvek naletiš u Sutomoru i nikad ti ne bude jasno otkud onoj ženi na šetalištu neki Green Day ili Tupac kog nema ni u Beogradu.

Kao prvi kompjuter. Kojim kad makar malo ovladaš već znaš više – svetlosnu godinu si dalje – od svojih roditelja. A mlađima džabe objašnjavaš što si stavio kućište od kompa u torbu koju je neko koristio za švercovanje iz Rumunije, pa je vukao da igraš neke početke menadžera sa drugarom koji je isto znao čitavu prvu postavu Lacija u tri ujutru sa temperaturom 39 sa 8.

To je bio (i ostao zauvek) Zuba.

Zamka koju Džeri postavi gluperdi Tomu, pa mu se iz prikrajka smeje pre nego što šmugne u rupu i u gol. Pobeda mladih mutanata nad svim zlom ovoga sveta, što iz stomaka izbljuje i sopstveni mozak kada se teren nakrivi posle jednog driblinga. Ćelava metafora dana koje bi odbrambeni igrači bolje proveli samo da su se pokrili preko glave i zaboravili da izađu iz kreveta.

Poster iznad tog istog kreveta, mnogo postera i trik koga nema ni u najboljoj i najdomaštanijoj priči starijih zaluđenika fudbalom, iznenađenje koje se toliko ponavlja da bi ga svako normalan očekivao, ali se ti iznenadiš i stoti put i nikada ti ne dosadi.

Kada ga vidiš kako se stušti ka golu, gde su trojica, kao u vicu, sami u odbrani, a trojica ga vuku sa leđa za dres, već znaš više – svetlosnu godinu si dalje – o fudbalu od starijih. A mlađima džabe objašnjavaš da svakim prepričavanjem taj gol bude sve bolji i bolji, a kasetu na koju si snimio kako je uništio nekoga svečano puštaš kada se skupite na rođendanu i nema YouTube i nema kompilacija.

Ronaldov put bio je pomalo i put svih nas odraslih u zabludama.

Poslednje generacije koja je poverovala da samo treba da uradi sve po propisu i da će „sve jednom doći na svoj“. Iako nikada neće. Doći na svoje. I prestati da veruje.

Otkako smo čuli za njega dok je kao tinejdžer grejao klupu Romariju i Bebetu na Svetskom u Americi, i kad je prešao u PSV kao najskuplji mladi Brazilac svih vremena – tada se znao red: prvo Holandija, pa u Španiju, ne kao ovi njegovi nedostojni naslednici što odmah ulete u novce, sponzorske ugovore i šarene kose – i kad dođe u Barsu, pa onda i u Inter i gde već sve treba da ode takav igrač, znali smo da je to put.

Na kraju, naravno, ne dođe sve na svoje – ne računa se kao najbolji svih vremena. A trebalo je. Moralo je biti tako.

Ronaldovi su i bljesak i mit stali u dve utakmice. U pet dana, od 7. do 12. jula. A to čak nema nikakve veze sa onim prvenstvom sveta koje je osvojio 2002. i na kom je bio ne najbolji strelac i najbolji igrač, nego fenomen sam za sebe.

To su ona utakmica protiv Holandije, na kojoj je odigrao minijaturu dostojnu Maradonine 1986. i ona utakmica protiv Francuske u finalu koju nije odigrao odigravši je i koja je postala mit za milenijalce, veći nego ubistvo Kenedija za sve prethodne generacije zajedno.

I biće još fenomena, još istorijskih fudbalskih pravilnosti, biće neki francuski timovi imigranata za nova vremena, biće postkrojfovskog fudbala, nenormalni (da, baš ta reč) golmana iz Latinske Amerike, biće za svaku generaciju nekog novog fenomena, ali će samo on ostati čovek – fenomen.

Simbol prepoznavanja čitave generacije.

Fudbalski ideal. Dečački san. Jedini „pravi“.

Rafaelo koji smaže kutiju pice, smuva se sa Ejpril O’Nil i pobedi Kranka.

„Šansa za čudo koje je u nama, prilika našoj mašti, smelosti, žudnjama„.