Čuo sam se dva ili tri puta sa Goranom Markovićem u vezi s ovim intervjuom. U jednom od tih razgovora rekao sam mu da sam upravo pročitao njegovu knjigu „Češka škola ne postoji“ koju je ovih dana reizdala Laguna. Interesovao se da li mi se čini aktuelnom. To je standardno pitanje autora koji reizdaje svoje zabeleške, a ne fikciju, i to nakon trideset godina. Jer svaki autor se boji da nije nešto od toga pregaženo vremenom.
A upravo ova Markovićeva knjiga to nije nikako.
Za nas, gubitnike rušenja „Berlinskog zida“ i luzere nestanka Hladnog rata, zanimljivo je šta je nekada bila Jugoslavija kada su i Kundera i svi drugi sanjali jugoslovensko more. I to je najbanalnije ali mi tada jesmo bili neka vrsta slobode za tadašnje Čehe i Slovake. Kao što je već godinama za nas Češka nedostižni ideal zemlje koja je najuspešnije pregurala tranziciju, a mi smo ostali zaglavljeni u mitovima…
Goran Marković u novom Nedeljniku govori o „praškom proleću“ i žudnji za slobodom, o Berlinskom zidu i raspadu Jugoslavije, o Slobodanu Miloševiću i buđenju nacionalizma, o Milanu Kunderi i Janu Palahu, o Danilu Kišu, Vaclavu Havelu i Dobrici Ćosiću…
Novi Nedeljnik je na svim kioscima od četvrtka 20. februara.
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Tagovi
