Jedne noći u Abotabadu: Kako se Barak Obama osvetio Bin Ladenu za 11. septembar

Malo pre 11 uveče tog 1. maja, dva helikoptera „MH-60 crni jastreb“ uzletela su iz Džalalabada, u istočnom Avganistanu, i krenula na tajnu misiju u Pakistan, da ubiju Osamu bin Ladena. Unutar letelica bila su 23 člana mornaričkih „foka“, čuvenog „tima 6“, koji zvanično nosi ime Mornarička specijalna ratna grupa, skraćeno DEVGRU. Bio je tu i prevodilac, Amerikanac pakinstanskog porekla – nazvaćemo ga Ahmed – i pas po imenu Kairo, belgijski malino ovčar. Noć je bila bez meseca i piloti, sa naočarima za noćno osmatranje, leteli su bez ikakvog svetla iznad planina na granici sa Pakistanom. Radijska komunikacija bila je svedena na minimum. U avionu je vladala tišina.

Petnaest minuta kasnije, helikopteri su nadleteli dolinu u kojoj je još bilo zaostalog snega i neopaženo se uvukli u vazdušni prostor Pakistana. Više od 60 godina Pakistanci žive u strahu od indijske invazije, pa je njihova protivvazdušna odbrana uglavnom okrenuta ka istoku. To, ipak, nije opravdanje što su Amerikanci uspeli da uđu u Pakistan, a da vojska te države nije imala pojma. Možda je najpre „kriva“ činjenica da su „crni jastrebi“ modifikovani tako da zamaskiraju toplotu, buku, pa čak i pokrete.

Krajnja destinacija „foka“ bila je kuća u malom gradu Abotabadu, koja se nalazi na oko 200 kilometara od granice. Smešten severno od prestonice Islamabada, Abotabad je u podnožju Pir Pandžala, i omiljena je destinacija porodicama koje tokom leta žele da se sklone od paklenih vrućina juga zemlje. Osnovao ga je britanski major Džejms Abot, 1853. godine, a po osnivanju Pakistana (1947.) dobio je i najprestižniju vojnu akademiju.

Prema informacijama koje je sakupila Centralna obaveštajna agencija (CIA), Bin Laden se nalazio na trećem spratu kuće na posedu uz ulicu Kakul, u naselju Bilal, na manje od kilometar i po od vojne akdemije. Ako sve bude išlo po planu, razmišljale su „foke“, oni će iz helikoptera upasti u posed, savladati Bin Ladenove čuvare, ubiti ga hicem izbliza, i potom odneti njegov leš u Avganistan.

Zapovednik „crvene“ jedinice DEVGRU – zvaćemo ga Džejms, mada su sva imena promenjena – sedeo je na podu helikoptera, sa deset drugih „foka“, Ahmedom i Kairom. On je momak u kasnim tridesetim, širok kao šifonjer, nije građen kao neki plivač, više kao bacač diska. Te noći, nosio je košulju i pantalone za pustinjsku kamuflažu, nosio pištolj „Sig Sauer P226“ sa prigušivačem, bocu sa vodom i injekcije sa gelom za izdržljivost. U ruci je stezao pušku M4, takođe prigušenu (druge „foke“ opredelile su se za „hekler“, MP7). U malenom Džejmsovom ruksaku bio je i komplet za prvu pomoć, u džepu je imao i mapu Bin Ladenovog poseda, album sa fotografijama i opisom ljudi za koje se pretpostavljalo da su unutra.

Nosio je i slušalice, koje su poništavale svaki zvuk sem lupanja njegovog srca.

Tokom devedesetominutnog leta, Džejms i kolege u glavama su vežbali operaciju. Još od jeseni 2001. oni su posetili sva žaripta: Avganistan, Irak, Jemen, Somaliju. U oktobru 2010. bili su u misiji spasavanja Linde Norgrouv, škotske bolničarke koju su oteli Talibani. Jedna „foka“ bacila je bombu na Talibane, ne razmišljajući da je nesrećna Linda možda u blizini. Žena je poginula, a tri „foke“ su izbačene iz elitnog tima.

Ovo je, ipak, bilo nešto sasvim drugo. Te noći, njihov zadatak bio je da ubiju „Krenkšafta“ ili „Džeronima“, kako je Osama bin Laden šifrovano nazivan u vojsci i Vašingtonu. Poslednji put umakao im je tokom bitke u regionu Tora Bora u istočnom Avganistanu. Sada su znali da je u Abotabadu, ali ne i kako je dotle došao.

Četrdeset pet minuta nakon što su „jastrebovi“ uzleteli, predsednik Barak Obama naredio je da iz Džalalabada krenu i četiri „MH-47 činuka“, kao osiguranje da će Amerikanci, i ako misija pođe po zlu, nekako uspeti da se izvuku iz Pakistana.

Za to vreme, dva „crna jastreba“ brzo su se približavala Abotabadu sa severoistoka, sakrivajući se iza planina sve dok nisu nadleteli sam centar. Meta je bila blizu. U naredna četiri minuta, unutrašnjost helikoptera odjekivala je od repetiranja. Mark, jedan od oficira, klečao je na jednom kolenu pokraj otvorenih vrata helikoptera. Spremao se da spusti konopac niz koji će se ekipa spustiti. Ali, signal za pokret nije dolazio. Pilot se borio sa vazdušnim strujama. U jednom trenutku je pomislio da će izgubiti kontrolu nad letelicom. To se i desilo.

Mesec dana pre predsedničkih izbora 2008, Barak Obama, tada senator iz Ilinoja, bio je u žestokoj debati sa Džonom Mekejnom, na Univerzitetu Belmont, u Nešvilu. Žena iz publike postavila je budućem predsedniku jasno pitanje: da li bi gonio lidere Al-Kaide i u Pakistan, čak i ako bi to značilo invaziju na suverenu zemlju.

„Ako budemo znali gde je Osama bin Laden, i ako je pakistanska vlada nevoljna da ga smakne, onda ćemo nastupiti mi. Ubićemo Bin Ladena. Zgromićemo Al Kaidu“, odgovorio je Obama, na šta se Mekejn samo nasmejao.

Četiri meseca pošto je Obama ušao u Belu kuću, Leon Paneta, direktor CIA, dobio je nalog od predsednika da uradi sve da nađe Bin Ladena. Tokom prve godine njegovog mandata, bilo je više raketnih napada na Pakistan nego za osam godina vladavine Džordža Buša. Avgusta 2010, Paneta se vratio sa još konkretnijim rezultatima: pronađen je čovek za kojeg se osnovano sumnjalo da je Bin Ladenov kurir. Zvao se Abu Ahmed al-Kuvaiti, i satelitskim praćenjem njegovog vozila utvrđeno je živi iza debelih zidovima opasanog posed u Abotabadu.

Dalja posmatranja pokazala su da tamo živi još najmanje troje ljudi, od kojih jedan nikada ne napušta stan. Agenti su već tada pretpostavljali da je to najtraženiji begunac.

Krajem 2010, Obama je naredio Paneti da napravi plan za vojni napad na posed u Abotabadu. Admiralu Bilu Mekrejvenu povereno je da razradi detalje. Neki su predlagali da se sarađuje sa Pakistancima, drugi su želeli da akcija ide mimo njih. Među takvima je bio i predsednik Obama, koji nije verovao da bi pakistanski vojnici uspeli da zadrže tajnu na makar i nanosekundu.

Mekrejven je predložio predsedniku najlogičniji plan: „foke“ će se helikopterom spustiti direktno u dvorište. To je nešto što neprijatelj neće očekivati, smatrao je on. Neki od predsednikovih savetnika, ipak, bili su skeptični. Najglasniji među njima bio je Robert Gejts, ministar odbrane. Podsetio je okupljene na krah koji je doživela helikopterska akcija spasavanja američkih talaca u Teheranu. Gejts se zalagao za bombardovanje avionima B-2. Ali, Obama je znao koliki to može da bude rizik. Šta ako promaše, pa čitav jedan grad sravne sa zemljom? Zato je predsednik bio nepokolebljiv: Mekrejvenov plan treba da se sprovede u delo.

Džejms i Mark okupili su 24 najbolje „foke“ iz „crvenog tima“ 10. aprila, u šumama iznad Severne Karoline. Niko od vojnika nije imao pojma kakvo će biti finale te akcije. Znali su samo, od prvog trenutka kada su salutirali komandantima, da ovo nije trening, već nešto mnogo, mnogo ozbiljnije. Posle Severne Karoline, deo obuke obavljen je i u Nevadi, gde je sagrađena i kuća koja je predstavljala Bin Ladenovu. Čak je i prevodilac Ahmed tamo naučio kako da se spusti niz konopac.

Plan je bio dobro uvežban: prvi helikopter će spustiti dva užeta niz koja će sići 12 „foka“, dok će drugi istovariti preostale vojnike, Džejmsa, Ahmeda i Kaira na krov. Kairo je bio tu da pronađe neki skriveni prolaz, ako Bin Laden ne bude uočljiv. „Foke“ će pomoći ako dođe do bilo kakvog nesporazuma Ahmeda i Pakistanaca.

Na papiru, ta je misija bila tek relativno teška. Ali – samo na papiru. Pitanja je bilo mnogo. Šta ako se pročuje za operaciju dok ona traje, pa se oko dvorišta okupi velika masa ljudi? Da li su „foke“ spremne da u tom slučaju pucaju na civile? Šta ako helikopter bude oboren? Kako će to izgledati saveznicima, koji se već kolebaju oko nepodeljene podrške Amerikancima? Ta politička katastrofa bila bi veliki udarac i za predsednika Baraka Obamu, kojem se rejting u tom trenutku dobrano ljuljao zbog uzleta republikanaca i njihovog borbenog krila iz „Čajanke“.

U utorak, 26. aprila, tim „foka“ spakovan je u „Boing C-17 gloubmaster“ u Okeani, nekoliko milja od Dam Neka u Virdžiniji. Napunili u gorivo u vazduhoplovnoj bazi Ramštajn u Nemačkoj, a potom nastavili sve do Bagrama, severno od Kabula. Ekipa je prenoćila u Bagramu i sutradan nastavila ka Džalalabadu. Stigli su u četvrtak, 28. aprila.

Tog dana u Vašingtonu Paneta je pred predsednikom Obamom okupio petnaestak najviđenijih zvaničnika i analitičara CIA. Pitao ih je, jednog po jednog, koliko su ubeđeni u to da je Bin Laden zaista u kući u Abotabadu. Procenti su bili različiti, od 40 do 95 odsto. Paneta je bio svestan sumnji koje su gajili analitičari, ali je znao i da su podaci koje je prikupila CIA najčvršći još od bitke u Tora Bori. Znao je i da će narednih nekoliko noći u severnom Pakistanu biti mračne, bez meseca, i da je pravo vreme za pokret. Plašio se samo da neko ne progovori. To bi moglo da spasi život Osami bin Ladenu.

Sledećeg jutra, predsednik je konačno dao zeleno svetlo. „Foke“ će napasti u nedelju uveče.

„Neka vam bog bude u pomoći“, kazao im je Obama zapovednicima mornarice. „Prenesite moju ličnu zahvalnost vojnicima i recite im da ću lično pratiti čak i najmanji detalj ove misije“.

Tog 1. maja, u Beloj kući su otkazani svi sastanci i sve posete, naručeni sendviči iz „Kostkoa“, a jedna soba pretvorena je u ratnu. U 11 ujutru, Obamini savetnici okupili su se za velikim stolom za konferencije. Video link povezao ih je sa Panetom u sedištu CIA i Mekrejvenom u Avganistanu. Brigadni general Maršal Veb, pomoćnik zapovednika Jedinice za nacionalnu bezbednost, na svom laptopu u susednoj sobi je imao prenos uživo – sliku kuće koju će „foke“ te večeri napasti. Za to je bio zadužen bespilotni dron „RQ 170“, udobno smešten na više od 15.000 stopa (4,5 kilometara) iznad Abotabada. Ta je letelica bila i jedina podrška ekipi na mnogo nižim visinama. „Foke“ su bile prepuštene same sebi.

Obama se vratio u Belu kuću u dva popodne, nakon što je u vazduhoplovnoj bazi „Endrjuz“ igrao golf. Trideset minuta kasnije, „crni jastrebi“ su krenuli iz Džalalabada. Koji minut pre 16 časova, Paneta je obavestio okupljene u Beloj kući da se helikopteri približavaju Abotabadu. Obama je ustao. „Moram ovo da gledam“, kazao je i odšetao do sobe u kojoj je bio Maršal Veb. Seo je tik uz njega, a pratili su ga potpredsednik Džozef Bajden, ministar Gejts i državna sekretarka Hilari Klinton. Na malom LD ekranu, pojavila se crno-bela senka iznad dvorišta.

A onda su počeli problemi.

Kada je pilot shvatio da gubi kontrolu nad helikopterom, pokušao je da iskontroliše rotore, ali je shvatio da ga ne slušaju. Zidovi poseda su bili preveliki, pa je „jastreb“ upao u lošu vazdušnu struju. Pilot je shvatio da neće moći da sačeka „foke“ da se spuste niz konopac, već da će morati da spusti letelicu. Spustio je nos helikoptera da se ovaj ne bi prevrnuo. Začule su se krave i kokoške iz dvorišta, uznemirene. Posada je uradila ono što nije želela: poslala je poziv u pomoć „činuku“ koji je čekao nedaleko.

Džejms i „foke“ u drugom helikopteru sve su to posmatrali u severoistočnom delu dvorišta. Drugi pilot, koji nije bio siguran šta se dešava sa njegovim kolegom, odustao je od plana da se približi krovu, i spustio avion na travnjak preko puta kuće.

Nijedan Amerikanac u tom trenutku nije u rezidencijalnom delu poseda. Mark i njegov tim su u jednom ćošku, u oborenom helikopteru, Džejms i njegov tim na drugom kraju. Misija im je polako izmicala iz ruku. Sekunde su odlučivale o svemu. U tom trenutku, „foke“ iz prvog helikoptera javile su da ne odustaju od misije. Nastavili su kao da se ništa nije dogodilo.

Mark i „foke“ izleteli su kroz vrata helikoptera. Blato se lepilo za njihove čizme dok su trčali pored tri metra visokog zida koji je opasivao štalu. Tročlani tim stigao je do metalne kapije i postavio eksploziv C-4 na šarke. Vrata su se otvorila i devet preostalih „foka“ približili su se, putem za automobile, glavnom ulazu u zgradu. Na ramenima su im bile puške. Posle još jedne metalne prepreke, našli su se u dvorištu naspram gostinske kuće, gde je kurir Abu Ahmed al-Kuvaiti, živeo sa ženom i četvoro dece.

Kuvaiti se odnekud pojavio, naoružan. Trčao je prema kući, ne bi li upozorio ženu i decu. Bio je samo zelena tačka koja se pomera na naočarima za noćno posmatranje kada su „foke“ zapucale. Ostao je da leži, nepomičan.

Devet vojnika, sa Markom na čelu, oformilo je tri tročlana tima, kako bi se dvorište „očistilo“. Verovali su da u kući ima još ljudi: Abrar, Kuvaitijev brat, pa Bin Ladenovi sinovi Hamz i Kalid, i na koncu Osamaa. Abrar se pojavio prvi, sa kalašnjikovim u rukama. Upucan je u grudi, stradala je i njegova supruga Bušra, koja je nenaoružana stajala iza njega.

Za to vreme, s druge strane zida, prevodilac Ahmed šetao je kao da je pakistanski policajac. Tako je i izgledao. Prvih 15 minuta ništa se nije dogodilo, iako su stanovnici morali da čuju helikoptere i eksplozije. Isprva niko nije ni izašao, sve dok se nije pojavilo nekoliko radoznalaca. „Vratite se“, kazao im je Ahmed na pašto jeziku, dok je Kairo stajao pored njega. Poslušali su ga. Nije im ni na kraj pameti bilo da su upravo razgovarali sa Amerikancem.

Džejms je u međuvremenu uspeo da preskoči zid i da se spoji sa „fokama“ iz prvog helikoptera. Šta se događalo u narednih 20 minuta, to čak ni CIA nije tada znala. Jer, „foke“ nisu nosile kamere na šlemovima, a njihova svedočenja se razlikuju u mnogim detaljima, što je i razumljivo – morali su da budu uzbuđeni kao ljudi koji su, posle toliko godina potrage, došli glave najtraženijem beguncu.

Dok su Abrarova deca trčala da spasu živu glavu, „foke“ su čistile prvi sprat glavne kuće, sobu po sobu. Nijedna prostorija nije bila minirana.

„Vaša budnost i vaša paranoja nekada moraju da prestanu“, kazao je kasnije jedan od njih. „Da li je Bin Laden razmišljao o tome da ćemo doći baš svake noći kada se spremao na počinak? Možda u prvih godinu-dve, ali docnije sigurno ne“.

Tri marinca prva su stigla na prvi sprat. Videli su, na vrhu stubišta, 23-godišnjeg Bin Ladenovog sina Kalida, kako proviruje. I on je imao „kalaš“. Opalio je prema Amerikancima. Dva marinca su uzvratila vatru i ubila ga. Prema podacima, u kući je živelo najviše pet muškaraca. Trojica su već bila mrtva, Hamza, drugi Bin Ladenov sin, nije bio tu. Ostao je još samo Osama. Za njega je „kod“ bio „Džeronimo“. Kada to neko uzvikne, ostali će znati da su ga pronašli i upucali.

Nakon što su eksplozivom razbili metalni kavez koji ih je sprečavao da stignu na treći sprat, na vrhu stepenica, jedan marinac je kroz specijalne naočare video visokog muškarca sa bradom dužine šake kako viri iz spavaće sobe, neka tri metra dalje. Odmah je osetio da je posredi „Krenkšaft“. Kada je tročlani tim upao u sobu, ispred Bin Ladena bile su njegove dve žene. Amal al-Fatah, peta supruga po redu, vrištala je na arapskom. Vojnik ju je upucao u cevanicu, a onda shvatio da su možda naoružane. Da su možda bombaši samoubice. Krenuo je prema njima i zagrlio ih, poput medveda. Da su aktivirale bombu, on bi sigurno poginuo, ali bi makar njegove kolege bile spasene. Nikakvih bombi, ipak, nije bilo.

Drugi vojnik ušao je u sobu i uperio infracrveni laser svoje „emke“ u grudi Bin Ladena. Šef al-Kaide, koji je nosio kapu za molitvu na glavi, obučen u krem šalvare, kao da se zamrznuo. Nije bio naoružan, ali vojnici nisu imali naredbu da hapse bilo koga.

Devet godina, sedam meseci i 20 dana posle 11. septembra, Amerikanac je bio na okidač od oduzimanja života Bin Ladenu. Prvi metak, kalibra 5,56 milimetara pogodio ga je u grudi. Pao je unazad, da bi ga dočekao drugi, tik iznad levog oka. Marinac se oglasio na radiju:

„For God and country – Geronimo, Geronimo, Geronimo“.

„Za boga i državu – Džeronimo, Džeronimo, Džeronimo“.

Potom je usledila pauza. Pa još jedan uzvik. „Džeronimo E. K. I. A.“ Enemy killed in action – neprijatelj je mrtav.

U Beloj kući, Obami se oteo osmeh. Svečano je rekao, onako više za sebe: „Uhvatili smo ga“.

Prvi marinac je stavio lisice ženama i poveo ih niz stepenice. Druga dva su potrčala sa najlonskom kesom, i stavila Bin Ladenovo telo u nju. Prošlo je 18 minuta od trenutka kada su helikopteri sleteli. U narednih 20, trebalo je pokupiti što više informacija: kompjutere, fleš-drajvove, CD-e, DVD-je. Iz njih su sakupljeni dokazi o tome koliko je Bin Laden zaista bio umešan u vođenje Al-Kaide. Bila je tu i pornografska arhiva, što nije iznenadilo „foke“. Sve to već su videli u Somaliji, Iraku ili Avganistanu.

Tada je stigao i helikopter za podršku „činuk“. Iz njega je izašao lekar i špricem pokupio koštanu srž iz Bin Ladenovog tela. Prikupljeno je i još DNK. Jedan uzorak otišao je u „crnog jastreba“. Drugi, skupa sa Bin Ladenovim telom, u „činuk“.

„Foke“ u potom uništile oštećeni prvi helikopter, kojem nije bilo popravke. Posle eksplozije, spakovali su se u „činuk“ i odleteli. Amal, Bin Ladenova žena, i dalje je psovala dok su Amerikanci uzletali.

Boravak u dvorištu trajao je ukupno 38 minuta. Oko 3 časa ujutru, helikopteri su sleteli u Džalalabad. Mekrejven je izašao da dočeka tim. Par „foka“ otvorio je najlonsku kesu kako bi oficiri mogli da se uvere da je to bio Bin Laden. Izmerili su ga i fotografisali. Potom je leš poslat u Bagram.

Još od samog početka, „foke“ su planirale da bace Bin Ladenov leš u more – kako bi se na brutalan način okončao mit o Bin Ladenu. To je učinjeno i sa Salehom Ali Salehom Nabhanom, viđenog člana Al Kaide, čije je telo bačeno u Indijski okean. Kontaktirani su, ovog puta, i Saudijci, jer je Osama nekada bio njihov državljanin. Da li je toj prijateljskoj državi stalo da dobije Bin Ladenovo telo? Nije bilo.

U samu zoru, Bin Ladenovo telo ubačeno je u avion „V-22 Osprey“ koji se zaputio ka jugu, na palubu nosača aviona USS „Karl Vinson“ u Arapskom moru. Bin Ladenovo telo tamo je oprano, umotano u beli čaršaav, izmereno i stavljeno u vreću. Iz hangara za avione, sa visine od šest metara, nekoliko mornara i vojnika bacilo je Osamino telo u vodu.

Tek 6. maja, al-Kaida je potvrdila Bin Ladenovu smrt i izdala saopštenje u kojem se čestita „islamskoj naciji“ na „žrtvi njihovog dobrog sina Osame“. Obećali su Amerikancima da će ih uskoro snaći tešk sudbina. Istog dana, predsednik Obama je u Fort Kembelu, u Kentakiju, upoznao članove tima koji je smaknuo lider al-Kaide.

Predsednik se raspitivao o tome kako je Ahmed uspeo da smiri lokalce, šta se desilo sa „crnim jastrebom“… Bio je srećan, jer je znao da bi ovo moglo da mu donese drugi mandat. On je u njih uložio svoju političku karijeru. Oni su u njega uložili svoj život.

Pre nego što se vratio u Vašington, predsednik se za uspomenu fotografisao sa ljudima koje je nazvao „pripadnicima najbolje male vojničke ekipe u istoriji ratovanja“. Pričao je, nasamo, sa mnogima od njih, ali jedna stvar nije izrečena. Nije pitao ko je ispalio metak u Bin Ladena, ko je bio onaj momak koji je uzviknuo „Džeronimo“.