Kao da je u Jelisejskoj palati to nepisano pravilo – francuski lideri, čak i oni koji se ideološki i politički vrlo razlikuju, održavaju liniju svojih prethodnika koja je davala rezultate. Danas, kada je svet zagledan u rat Rusije i Ukrajine i kada reizabrani francuski predsednik Emanuel Makron predlaže formiranje „političke Lige Evrope“, kako je to nazvao Ekonomist, taj je „običaj“ francuskih predsednika važno razumeti.
Kada je Šarl de Gol rekao „odlučno ne“ Sjedinjenim Američkim Državama, usprotivivši se Lindonu Džonsonu i njegovim idejama u vezi sa NATO alijansom, mnogi su bili šokirani tom odlukom tadašnjeg francuskog lidera. Ipak, Francuska je zbog svog nuklearnog arsenala imala slobodu koje brojne druge zemlje u Evropi nisu – bila je nezavisna od američkog „nuklearnog kišobrana“.
De Gol je tada rizikovao da podeli „zapadnu porodicu“, ali nije odustajao od svoje ideje, odlazio je u posete Aziji i Africi, kritikovao američke vojne akcije na tim kontinentima, a bio je i u poseti Sovjetskom savezu, gde je govorio od „Evropi od Atlantika do Urala“ – dakle, bez SAD, a sa Rusijom.
Iako je ideološki bio suprotstavljen De Golu, Fransoa Miteran je prepoznao kakve su pozitivne efekte izazvali ovakvi istupi njegovog prethodnika, naročito u „zemljama Trećeg sveta“, pa je odlučio da nastavi tu liniju, govoreći da NATO ne sme da bude „sveta alijansa“, a u jednom momentu je čak poslao i svoje oružje u Nikaragvu, kada je Amerika napala vladu Sandinista.
Tako je u Francuskoj prevaziđena linija podela između levice i desnice kada su u pitanju spoljna politika i međunarodni odnosi.
Emanuel Makron tako je dobio gotovo „model“ francuskog spoljno-političkog pristupa, ali je odlučio da dok je u jeku rat u Ukrajini, nastavio jednu Miteranovu liniju koja nikada nije doživela uspeh.
Istoričar Toni Džud u svojoj knjizi „Postwar: A History of Europe Since 1945“, opisao je Miteranovu težnju da formira „širi pojas“ evropskih zemalja. Reči koje je Džud pažljivo odabrao da opiše ovu Miteranovu želju, opisuju i ono o čemu danas govori Makron.
„Prva reakcija Fransoe Miterana na pad Berlinskog zida bio je predlog o formiranju „Evropske konfederacije“ – neke vrste spoljnog evropskog kruga, u koji bi bez ikakvih uslova mogli da uđu svi koji žele, ali uz neznatnu korist. U narednim godinama francuske diplomate žalile su zbog nedostatka podrške toj ideji, smatrajući da je propuštena velika prilika da se na miran način proširi Unija. Međutim, taj je predlog tada viđen kao trik kojim bi se pod kontrolu stavile liberalizovane istočnoevropske države, u zajednici koja bi ih zapravo držala van prave evropske zajednice na neodređeno vreme. To je prvi prepoznao Vaclav Havel i javno osudio tu ideju, pa je zbog toga bio „persona non grata“ u Jelisejskoj palati“.
Tako piše Toni Džud i tako ne čita Emanuel Makron.
Danas, kada su evropske integracije zemalja Zapadnog Balkana zaglavljene u dubokom glibu i kada Ukrajina želi da ubrza proces pridruživanja Evropskoj uniji, pozivajući na solidarnost zbog nesreće koja ju je zadesila, Makron poteže staru Miteranovu ideju, od koje francuske diplomate definitivno ne odustaju.
Neke od organizacija na tlu Evrope pokrivaju ceo kontinent, ali se bave samo određenim oblastima, kao što su muzika, sporti i ljudska prava. Nivoi u okviru Unije su se takođe razvijali tokom vremena. Većina zemalja, ali ne sve, koriste evro ili dozvoljavaju slobodan protok ljudi i roba. Kada se ovakvi nivoi uzmu u obzir, Evropska unija počinje da liči na tortu koja je napravljena na nekoliko spratova, ili na nešto što je napisao Dante Aligijeri.
Mnogi u istočnoj Evropi ovo vide ovaj razvodnjeni proširani krug i kao način da se odloži njihovo članstvo, kao što je to već uradila prethodna generacija. Ovakva razmišljanja podstakle su i Makronove reči prema kojima će Ukrajini biti potrebne decenije kako bi postala punopravni član, uprkos zahtevu Ukrajinaca da se taj proces ubrza s obzirom na rat koji se vodi na njihovoj teritoriji.
Problem sa nivoima van Evropske unije od osamdesetih je to što niko ne želi da bude u njima. U teoriji, ova zajednica bi bila odvojena od Unije, a možda bi se i njeno predsedništvo nalazilo daleko od Brisela. Svaku odluku užeg kruga morale bi da potvrde i države koje se van njega nalaze, ali je to teško očekivati.
Postoje tri grupe zemalja koje koje bi bili kandidati za Makronovu Ligu Evrope. U prvom šeširu bi se našle zemlje koje nisu članice, niti žele da to postanu, kao što su na primer Norveška ili Švajcarska. U drugoj grupi se nalazi Velika Britanija – jedina država koja je napustila Uniju i na koju je je Makron posebno mislio kada je izložio svoju ideju o nivoima van EU. Treću i najveću grupu čine zemlje od Balkana do Gruzije i Ukrajine koje žele punopravno članstvo.
Pitanje za Makrona je kako je poverovao da će ideja koja je pre 30 godina bila posmatrana kao nepravedna, zaživeti danas, kada neki od kandidata za članstvo u EU, evropske integracije vide kao jedini način da sačuvaju glavu na ramenima.
Tagovi
