U gotovo izmaštanom, a ipak realnom okruženju muzičara poput Becka, Ringa Starra, Dona Wasa, Benmonta Tencha, Jasona Falkera, Jima Keltnera i Ryana Adamsa našla se Jenny Lewis na svom četvrtom solo izdanju. „On The Line“ je neverovatan album, u misionarskom pohodu – da vrati veru u rokenrol i razloge njegovog postojanja. Sa dozom melanholije i nostalgije Jenny peva punim srcem o našim „malim sudbinama“, inspirisana između ostalog i ljudskom glupošću.
Da je kojim slučajem ovaj album objavljen početkom sedamdesetih godina prošlog veka, verovatno bi se savršeno uklopio u tadašnju mejnstrim menažeriju. Ovako, njegova pojava danas ravna je omanjem izdavačkom ekscesu jer odskače od svih, sada opšteprihvaćenih, postulata. Kao takav, album „On The Line“ možda ne pripada ovom vremenu, ali mu je prilično neophodan.
Istrajavajući na melodijama koje su utkane u puls planete, Jenny nas vraća korenima rokenrola koje smo negde potisnuli. Ovo izdanje obraća se onima čija su čula željna muzike koja nešto govori, znači i koja nekuda vodi, bez obzira na to da li vole amerikanu, alt-folk ili indi muziku. A kuda? Gde god vam duša ište. Veština beskonačne komunikacije koju muzika globalno ostvaruje, na albumu „On The Line“ dobija željeno značenje. I tako se vraćamo na početak – zlatni početak. Let’s keep our fingers crossed.
(Jenny Lewis — On The Line, dostupno na mascom.rs)
