Već decenijama tinja sukob između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha. Sada su izbile nove borbe. Azerbejdžan je granatirao nekoliko gradova u toj enklavi, piše DW.
Azerbejdžan je napao nekoliko gradova u regionu Nagorno-Karabaha na Kavkazu, javljaju lokalni zvaničnici. „Glavni grad Stepanakert, kao i drugi gradovi i sela, trenutno su pod intenzivnim granatiranjem“, saopštilo je na Fejsbuku predstavništvo Nagorno-Karabaha sa sedištem u Jermeniji. Azerbejdžan je, navode, pokrenuo „vojnu ofanzivu velikih razmera“.
S druge strane, Ministarstvo odbrane u Bakuu navodi da je reč isključivo o „antiterorističkoj operaciji lokalnog karaktera za obnavljanje ustavnog poretka“ u regionu. Cilj je, kako se navodi, da se jermenska vojska potpuno potisne iz regiona.
Blokada koridora
Sukob oko Nagorno-Karabaha tinja već decenijama. Region, u kojem većinu stanovništva čine Jermeni, geografski je potpuno okružen Azerbejdžanom. Jedini put koji ga povezuje s Jermenijom je takozvani „Lačinski koridor“, preko kojeg se inače obavlja snabdevanje robom.
Međutim, Azerbejdžan je od decembra 2022. godine blokirao taj put i otada je region u velikoj meri odsečen od spoljnog sveta. U početku su barem Međunarodni Crveni krst i ruske trupe koje bi trebalo da nadgledaju sporazum o prekidu vatre postignut između Jermenije i Azerbejdžana 2020, još uvek mogli da donesu humanitarnu pomoć u region.
Ali u junu, nakon bitke između jermenskih i azerbejdžanskih vojnika na zajedničkoj granici, azerbejdžanski vladar Ilham Alijev pooštrio je blokadu, tako da su otada stanovnici enklave prepušteni sami sebi. Tačan broj ljudi koji je time pogođen nije poznat. Prema jermenskim izveštajima, navodno ih je 120.000, dok Azerbejdžan govori o znatno manjem broju stanovnika.“
Istorijat sukoba
Jermenija i Azerbejdžan su zapravo mesecima u pregovorima o okončanju tog decenijskog sukoba. Prvi rat između te dve države izbio je početkom 1990-ih, ubrzo nakon raspada Sovjetskog Saveza. Otada se stalno ponavljaju incidenti duž granice, koja nije svuda jasno utvrđena.
Region Nagorno-Karabaha geografski je u potpunosti unutar teritorije Azerbejdžana, koji se poziva na princip teritorijalnog integriteta. Ali, većinsko stanovništvo u tom regionu su Jermeni, zbog čega Jermenija insistira na pravu stanovništva na samoopredeljenje. Delovi Nagorno-Karabaha su već 1991. godine proglasili nezavisnost, ali to nijedna država na svetu nije priznala, pa čak ni Jermenija – verovatno kako se ne bi unapred izjalovili mirovni pregovori s Azerbejdžanom.
Zbog tog regiona je 2020. izbio drugi rat između Jermenije i Azerbejdžana, a privremeno je okončan sporazumom o prekidu vatre uz posredovanje Moskve. To je pomoglo Azerbejdžanu da povrati kontrolu nad delovima sporne teritorije.
Plan je bio da ruske trupe nadgledaju sporazum o prekidu vatre, ali tenzije su se nastavile i stalno je dolazilo do novih smrtonosnih sukoba. Procenjuje se da je od izbijanja sukoba poginulo oko 35.000 ljudi, a stotine hiljada moralo je da napusti svoje domove.
Bezuspešni mirovni pregovori
U protekle dve godine predstavnici Bakua i Jerevana sastajali su se nekoliko puta u Briselu, Vašingtonu i Moskvi, uz posredovanje EU, SAD i Rusije, a sve s ciljem da krhki sporazum o prekidu vatre pretvore u trajni mirovni sporazum. Samo uz posredovanje EU održano je već šest mirovnih pregovora.
Predsednik Jermenije Nikol Pašinjan u maju je iznenadio javnost kontroverznom izjavom da bi mogao da prizna Nagorno-Karabah kao deo Azerbejdžana pod uslovom da Jermeni tamo kao zaštićena manjina dobiju široka prava i garancije za njihovu bezbednost.
Međutim, samoproglašena „vlada“ Nagorno-Karabaha – koju čine etnički Jermeni i koji su 2017. godine proglasili „Republiku Arcah“ – do sada je oštro odbijala integraciju u azerbejdžansku državu. Čak ni predsednik Azerbejdžana, Ilham Alijev, do sada nije pokazao interesovanje za takvo rešenje.
Alijev je u prošlosti više puta tražio da se vlada i parlament „Republike Arcah“ raspuste i da se Jermeni koji tamo žive integrišu u Azerbejdžan kao „normalni, lojalni građani“. U tom kontekstu, on je nedavno ponudio zarobljenim Jermenima da ih lično snabde zalihama pomoći, ali oni tu ponudu odbijaju, smatrajući je „otrovnom“.
Kakvu ulogu imaju susedne zemlje?
Pregovore dodatno komplikuju interesi susednih sila u regionu, pre svega Turske i Rusije. Vlada u Ankari u prošlosti je manje-više otvoreno podržavala Azerbejdžan. Jedan od razloga za to su velike etničke i kulturne sličnosti između dveju zemalja – obe zemlje priznaju princip „jedan narod, dve države“. Turska je takođe i važan kupac azerbejdžanskog prirodnog gasa.
Situacija je mnogo komplikovanija iz ruske perspektive: Moskva održava veze s obe bivše sovjetske republike, iako su intenzivnije veze s Jermenijom, koja, kao i Rusija, ima većinski hrišćansko-pravoslavno stanovništvo. Moskva snabdeva obe strane ruskim oružjem – ali samo Jerevan dobija povlašćenu cenu. Takođe, Rusija ima vojnu bazu u drugom najvećem gradu Jermenije, Gjumriju.
Međutim, sporazumom o prekidu vatre koji je nedavno ispregovarala Moskva, Azerbejdžan je povratio kontrolu nad velikim područjima Nagorno-Karabaha, a ruska vojska, koja bi trebalo da deluje poput „mirovnih snaga“ i nadgleda primirja između zaraćenih zemalja, bila je vrlo uzdržana tokom okršaja koji su se više puta rasplamsali na granici.
Zbog rata u Ukrajini, Moskva je morala značajno da smanji prisustvo svojih trupa na Kavkazu. Još uvek je nejasno kako će Rusija reagovati na ponovnu eskalaciju na Kavkazu. Malo je verovatno da ona ima bilo kakav interes za ratnom destabilizacijom regiona.
Po svemu sudeći, Kremlj, čija je pažnja usmerena na Ukrajinu, više nije u stanju da održi krhku stabilnost na Južnom Kavkazu. U skladu s tim su i izveštaji da je Rusija obaveštena samo nekoliko minuta pre početka azerbejdžanske „vojne operacije“.
Najnovija eskalacija takođe predstavlja veliki udarac za međunarodne mirovne napore. Želja međunarodnih diplomata je bila da do jeseni bude postignut održiv mirovni sporazum između Jermenije i Azerbejdžana. Čini se da je to sada teško ostvarljivo.
Tagovi
