Dok se šetam s Davidom, četvorogodišnjim klincem svoje sestre, prolazimo pored komšije koji ispred svoje kuće trese tepih. Mašem mu i kažem ćao, na šta se on javlja prvo meni a potom Davidu. David kao i mnoga mala deca, okreće glavu i odbija da mahne. Kažem mu da se pozdravi ali on nastavlja da korača. Komšija ga doziva po imenu a zatim kaže: Ma je l’ si ti neka devojčica da se stidiš? David to ne razume i nastavlja dalje po svom. Tek kad uđemo u drugu ulicu, shvatam da me peče koža. Shvatam koliko toga prihvatamo kao normalno iako ništa nije normalno. Navika je smrt za promenu. Ceo život slušamo to ‘nemoj da plačeš, da se stidiš, da kukaš, nisi devojčica’ jer jelte samo se devojčice plaše, stide, kukaju… u tolikoj meri da ti mali dečaci kada kasnije postanu muškarci i male devojčice žene, već imaju u vokabularu definiciju ženskog i muškog. Dečaci ne smeju da plaču a devojčice plaču po difoltu. Kome li je bolje, iliti kome li je gore?
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 3. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN ISTORIJA
