Očekivao sam taj rafal poruka u inboxu. Samo su slali taj jedan isti link. Nije bilo ni „Jesi video ti ovo?“. Samo jedan te isti link odaslat sa toliko adresa. A link je bio Gardijanov tekst o jugoslovenskoj muzici, ali o jugoslovenskoj muzici osamdesetih godina. O Bobanu Petroviću, kralju disko zvuka, vlasniku fudbalskog kluba Marbelja, čiji je intervju Nedeljnik objavio baš pre neki mesec. U tekstu su i Vrač i Jevta, bitan BG dvojac za elektro zvuk osamdesetih, i nešto o makedonskom rokenrolu. Neko bi rekao, zašto nema ovih ili onih, ali ovo je tekst zasnovan na elektro zvuku u Jugoslaviji.
Tekst su preneli gotovo svi srpski portali, čak i oni koji se ne bave uopšte ovom vrstom muzike. Ali bilo je bitno zato što o nama piše jedan tako veliki i značajan list kakav Gardijan i jeste. Uvek se prolomi ta naša osobina a ona i nije samo naša. To kad te osvetli sa Zapada, pa onda „naš tehničar koji radi u timu Bijonse“, „naš čovek koji radi na blokbasterima u Holivudu“, „naš čovek koji fotografiše Rolingstonse“… Naizmenično se priznaje i obara taj Zapad u zavisnosti od toga kako nas vidi i prepozna. Od Srebrenice do montažera u Holivudu, od obaranja genocida pa do uspeha Nordeusa sa sve Žozeom Murinjom.
Često se i tamo tražilo opravdanje za pisanje o nečemu odavde. Osamdesetih godina su dolazili strani novinari da pišu o muzici. Jugoslavija je predstavljana kao nešto što nije ni Istok ni Zapad. Sa talentovanim ljudima na Istoku koji su čisti Zapad. Dolazili su New Musical Express, Figaro… Onda se sa raspadom zemlje skrenulo s muzike. Bila je muzika, ali ipak je to bila Arkanova žena pored toga što je pevačica. Hibridni spoj folka i roka kao slika politike, rata, bede i koječega. I moda i sve što je išlo uz to. Čak i ona naša manekenka na radu u Italiji koja je na Zapadu slušala baš taj turbo-folk pa su je tako i ukadrirali tamo u medijima.
Ovaj tekst u Gardijanu je bio muzički najiskreniji jer je politike bilo na minimumu, a u prvom planu sintisajzeri, mada je očešan žal za Jugoslavijom i spomenut mešoviti brak jednog od muzičara u tekstu. Ali će u svim tekstovima politika biti u prvom planu, što je i logično jer rejv u Teheranu bi bio samo običan rejv da je sve tako obično u Teheranu. Ali nije.
I sve je politika, pa usput nastrada Ana Ivanović ako hoće da menja haljine uz muziku Due Lipe. Jer jeste ta Dua Lipa popularna a i na čijoj lovi su ta njena prva mesta na top-listama. I ostaviše postove razljućeni Srbi da šta ima Ana Ivanović da se presvlači uz njenu muziku kad se zna šta je ta sa prvih mesta top-lista pričala o nama.
***
Kolumna Branka Rosića iz Nedeljnika br. 510. Novu kolumnu čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 28. oktobra
