Nedavna studija objavljena ispitala je da li su ljudi procenjeni kao privlačniji kada lažu ili govore istinu.
Učesnicima su prikazani video snimci ljudi koji lažu i govore istinu i zamoljeni da ih ocenjuju na osnovu fizičke privlačnosti, topline i otvorenosti. Rezultati su pokazali da su ljudi ocenjeni privlačnijima više kada govore istinu, nego kada lažu. Bilo je nekih dokaza da su ocene topline i otvorenosti posredovale u ocenama privlačnosti, piše Psychology Today.
Istraživanje neverbalnih znakova može dati neke od odgovora, ako se sada, legitimno, postavi pitanje – zašto? U ranoj studiji neverbalnih znakova povezanih sa ocenama iskrenosti i obmane, otkriveno je da osobe koje su ocenjene kao iskrenije imaju brži govor, više mimike lica (uključujući više osmeha) i pokazuju manje stereotipnog nervnog ponašanja, kao što je trljanje i grebanje lica.
U drugoj studiji, osobe su ocenjene na osnovu dopadljivosti i to je dovelo do saznanja da su ova ista neverbalna ponašanja (mimika lica i brži i tečniji govor) doveli do viših ocena dopadljivosti. Iako ovo ne zanči fizičku privlačnost samu po sebi, dopadljivost i izgled privlačnosti obično su povezani. Takođe, došlo se i do zaključka da su osobe koje su izgledale staloženije i socijalno veštije ocenjene kao dopadljivije.
Sveukupno, ovo bi moglo da ima smisla. Kada lažu, kako sugeriše nova studija, ljudi se bave ponašanjem koje ostavlja negativan, a ne pozitivan, utisak na druge. Oni mogu govoriti sporije sa više poremećaja govora („uhs“ i „hms“).
Oni mogu zastati dok smišljaju varljivu priču. Sa druge strane, uzbuđenje povezano sa prevarom može izazvati da emituju znakove nervoze, što dovodi do nižih ocena atraktivnosti.
Istraživanja su pokazala da ljudi veoma slabo znaju kada nas lažu. Mnogo je objašnjenja za to. Ljudi su npr. skloniji da verujuviše nego da ne veruju u ono što drugi govore, dok se onaj ko laže trudi da prikrije sve znakove koji bi mogli na to da ukazuju.
Ukoliko se ljudi ne fokusiraju na istinitost onoga što im se govori, autori nove studije sugerišu da bi tada mogli da budu precizniji u prepozanvanju laži. Istraživanje i retkima koji mogu da detektuju „lažove“, iznad nivoa slučajnosti, ukazuju na to da su uspešni „čarobnjaci obmane“ jer se ne drže slepo stereotipnih signala ovog čina, primera radi. Oni stiču opšti utisak da „nešto nije u redu“ i to ih dovodi do većeg od slučajnog nivoa da identifikuju lažove.
