Dan se sliva u kraj, a iz nepredvidivog izvire jeza. Noge su na stolu, cigareta u uglu usana, gitara u rukama i akordi u nastajanju. Molovi. „And I lived so long believing all love is blind“, rekao bi u mikrofon Pol Stenli. I ne moraš da budeš Džin Simons da bi osetio svaki ton.
Dovoljno je da radiš na trafici u ulici Arkles, uz sam Enfild roud. Ili pereš crvene dresove posle domaćih utakmica. Ili radiš u bordu Premijer lige. Ili si Pep Gvardiola. Čak i novinar onog šugavog lista koji se u Liverpulu ne prodaje. Jer je vest da Jirgen Klop odlazi iz Liverpula protresla planetu. I jer je malo onih kojima neće nedostajati posle tog petka kada je najavio da je kraj.
Nemački stručnjak prvim je sastankom po dolasku u klub, u oktobru 2015. godine, pokazao da želi da promeni sve. I sve je promenio. Tog je dana pred igrače prvog tima Liverpula izveo sve ljude koji ih svakoga dana opslužuju. Da upoznaju ponaosob one koji im šišaju travu, peru štucne, čiste svlačionice, parkiraju automobile, rade analize, oporavljaju ih – svaku osobu koja čini jedan sistem. Da zapamte da je onih 90 minuta na terenu vikendom, samo posledica zajedničkog rada. Procesa. Da je to ona porodična svetkovina kada se svi lepo obuku i stanu pred objektiv. A da je sve pre i posle toga život sistema koji izgleda kao stvarni život svake porodice – pun uspona, padova, svađa, preseljenja, polazaka u prvi razred, velikih matura i malih, dečjih bolesti, za koje treba imati strpljenje. Ono što su navijači Liverpula davno izgubili.
Bila je to prva njegova pobeda protiv realnosti.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 1. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
