Nikola Jokić je prvi srpski košarkaš koji je proglašen najboljim igračem NBA lige, što u prevodu znači najbolji igrač na svetu.
Tek je drugi igrač koji je u najjaču ligu došao kao pik iz druge runde drafta, a ubeljivo je kao 41. najslabije plasirani MVP.
Njegov put do NBA je svakako nesvakidašnji, a ovim povodom podsećamo šta je sve menadžer Miodrag Miško Ražnatović u intervvjuu za Nedeljnik rekao o Jokićevom putu do vrha svetske košarke.
Ovaj razgovor je vođen uoči Svetskog prvenstva 2019. godine, neposredno pošto je Jokić objavio da će igrati za reprezentaciju. Ražnatović je prethodno na Tviteru čestitao izbor Jokiću u prvu petorku NBA lige slikom u dresu reprezentacije.
„Ja veoma često koristim Tviter da na neki način nagovestim ono što dolazi, a u tom trenutku iz različitih razloga ne može direktno da se objavi. Upravo stoga je i izabrana za ilustraciju slika Jokića u dresu reprezentacije“, rekao nam je tada Ražnatović.
Baš kao što je uoči tog čuvenog drafta 2014. godine preko Tvitera izveo trik najavom da se Jokić povlači sa drafta i time „naterao“ Denver da garantuje da će ga uzeti na 41. poziciji.
O svemu tome je Ražnatović u velikom intervjuu govorio za Nedeljnik. Pročitajte izvode koji govore o Jokićevom putu kroz NBA.
***
Kada je Nikola Jokić rekao da o igranju za reprezentaciju treba, između ostalih, da razgovara i sa svojim agentom, mnogi su „skočili na Miška“. Na koga je tada mislio, na vas ili na američke agente? I kakva je trenutno vaša relacija sa njim?
Većina košarkaša iz Evrope koji igraju u NBA imaju svog izvornog evropskog agenta, a to sam u Nikolinom slučaju ja, te i NBA agenta kojeg uvek bira taj evropski agent. Svi mi u Evropi imamo partnere u NBA. Ja i ne bih morao da ih imam pošto sam imao tu NBA licencu, mogao bih da o ugovorima pregovaram direktno, ali priroda posla je takva da, pogotovo u slučaju zastupanja velikih igrača, to ne može da radi jedan čovek, pa čak ni agencija iz Evrope. Jednom rečju, mnogo je specifičnih stvari na američkom tržištu, koje se teško mogu obaviti iz Evrope.
U Jokićevom slučaju taj partner je agencija „Džef Švarc“, koja je na Forbsovoj listi prva u svetu sportskog biznisa, prisutni su od bejzbola i američkog fudbala, pa do golfa i Tajgera Vudsa.
A kada je Nikola rekao da treba da razgovara i sa agentom, mislio je na mene, naravno. S obzirom na to da se američki agenti bave uglavnom biznisom u Americi.
I šta ste mu rekli?
Ja sam samo jedna od osoba koje je pobrojao. Nikola je od samog početka svoje profesionalne karijere u Megi sve odluke donosio u krugu porodice. Braća, a pogotovo stariji brat Strahinja koji je živeo s njim, imaju veliku ulogu. Strahinja je presudno uticao na njegovo sazrevanje kao ličnosti, a i cela porodica je zaista čvrsta, stabilna i topla, i na neki način uključena u donošenje odluka.
Pored toga, rekao je da će razgovarati sa klubom, jer je klub zaista važan, ne u smislu da može da zabrani, ali se sugestije kluba uvek poštuju. I naravno, agent koji je od početka tu sa njim, sa kim ima vrlo dobar odnos i najviše saznanja o materiji o kojoj se priča.
A kako ste doživeli te reakcije, stvorio se utisak da Jokić sistematski izbegava reprezentaciju, a propustio je samo jedno takmičenje i tada nije bio jedini igrač iz NBA koji je propustio?
Ne radi se samo o Nikoli Jokiću, već se radi o trendu u društvu, da se sportisti jednog dana veličaju, a da već sledećeg dana budu izloženi strašnom vređanju.
Tome je, po meni, doprinela erozija vrednosti u društvu, a pored toga i mogućnost da svake sekunde iznesete svoje stavove na društvenim mrežama, što ranije nije bio slučaj. Nekada, ako jedan Divac nije igrao za reprezentaciju, moglo je po kafićima da se priča: „kakav je, neće da igra“. Ali ta priča se u kafićima i završavala.
Nije vezano sa tim, ali najbolji primer je — i nije reč o mom igraču, da ne bude da ga branim — Kej Si Rivers, koji je u četvrtoj utakmici finala plej-ofa Jadranske lige šutirao vrlo slabo. To vređanje po društvenim mrežama od navijača njegovog kluba je bilo nestvarno, a on, kako sam video po reakcijama, uopšte nije mogao da shvati kako je to moguće. Sledeći meč je odigrao odlično, i bio miljenik navijača.
Ako ćemo da se bavimo faktografijom, Nikola Jokić prošle godine nije igrao, a radilo se samo o dve kvalifikacione utakmice. Jednostavno NBA igrači tog kalibra nisu igrali te utakmice. Nije igrao ni Janis Adetokunbo. U Grčkoj, koja je takođe sklona impulsivnim reakcijama, niko nije to primetio i komentarisao. O propuštanju Nikole da igra za nacionalni tim 2018. ne bi trebalo ni da diskutujemo, jer on to i nije uradio.
Godinu dana pre toga, on je propustio Evropsko prvenstvo i svi znaju za razlog. Radilo se o zadnjoj godini njegovog ugovora i godini iz koje je trebalo da napravi veliku sezonu, velike brojeve i da proba da napravi taj veliki ugovor, što je na kraju uradio.
Nema dileme, i to svi moraju da znaju, da ukoliko igrač provede leto u odmoru radeći po programu koji mu NBA ekipa propiše i sa trenerima koji dolaze ovde, te sa ranim odlaskom u Ameriku, imaće sezonu bolju nego kad to ne radi i taj ceo program prekine da bi krenuo da igra košarku i ozbiljne utakmice, te potom te ozbiljne košarke uzme odmor i krene proces pripreme za sezonu iz početka. Ko god kaže drugačije, nije u pravu.
To ne znači da igrači ne treba da igraju za reprezentaciju, ali u momentima kada je to ekstremno važno, treba preskočiti neko leto.
On je to uradio do sada samo jedanput. Naši najpoznatiji igrači koji su bili idoli nacije preskakali su više puta iz raznoraznih razloga, a jedan od njih je bio i rođenje kćerke i želja da se bude sa porodicom tokom leta. I u to vreme je bilo negativnih reakcija, ali su bile mnogo umerenije, jer nije bilo društvenih mreža. Tako da ne postoji nijedan razlog da se Nikola Jokić nađe na stubu srama, jer je propustio jednu akciju, sa najvećim mogućim opravdanjem koje je iko imao. I pokazalo se da je izostajanje bilo opravdano, jer je cilj postignut, a što je manje važno u ovom slučaju.
A mogao je da kaže i da se povredio?
Uvek je moguće reći „klub mi ne dozvoljava“, „klub insistira“… On to nije želeo da uradi. Rekao je ono što svi koji se razumeju u ovaj sport znaju, postupio je pošteno. Mislim da je ružno kako se u medijima i među običnim ljudima komentarisalo, ali sve će se to zaboraviti jednog dana.
Da se vratimo na taj draft kada je Jokić izabran kao 41. pik. Poznata je priča o vašem tvit-blefu da će se povući sa drafta, čime ste dobili garanciju Denvera. Kako zapravo iznutra izgleda NBA draft? Da li klubovi jure igrače ili ih vi „reklamirate“ klubovima?
NBA timovi prate sve cele godine. Često dolaze, i to mnogo njih. Mnogo toga se govori uoči drafta, ali mnogo toga se i ne zna. Igrači koji su mlađi i mogu da idu na draft i sledeće godine, a imaju ozbiljan potencijal kakav je imao Nikola Jokić, obično ne ostaju na draftu, ukoliko ne postoji neka vrsta, kako mi to kažemo, garancije. Obično smo mi Evropljani, a posebno mi sa ovih prostora gde garancija u smislu date reči ništa ne vredi — sumnjičavi. Uvek sam se pitao kakvu mi to garanciju imamo pošto je jedino što dobijemo verbalni dogovor. Ali to se baš poštuje. Do sada nisam imao slučaj da smo imali nešto dogovoreno a da se to nije dogodilo.
Mi tražimo garancije da će biti izabrani pod nekim brojem i ako dobijemo tu garanciju, mi ih ostavimo. Ako te garancije nema, onda ih povlačimo.
Dakle, Jokić je bio u situaciji igrača za kog niste bili sigurni?
To jednostavno tako ide. Nikola je bio u situaciji kao danas Nikola Mišković. Nismo bili sigurni da će dobro proći i trebalo nam je nešto više od toga, neko obećanje. Dobili smo obećanje od Denvera za 41. mesto. Razgovarali smo i složili smo se da je nama to okej.
Nikola Jokić na 41. piku danas ipak zvuči neverovatno. Kako to da u 40 prethodnih izbora niko nije video nešto u njemu?
Nikola je bio vrlo diskutabilan, prvenstveno fizički, u to vreme. Standardi u NBA su veoma visoki i igrač mora da ima strašnu fiziku. Nikola je u Megi imao prilično… lošu fiziku, da se ne izrazim drugačije. Posmatrali su ga kao klasičnog evroligaškog igrača. To je razlog zašto ga niko drugi nije prepoznao. Nisu videli u njemu toliku mogućnost za napredak. Ja sam lično verovao, u klubu su verovali, ali da se ne lažemo, niko od nas nije mogao da sanja o ovakvoj karijeri i ovakvim individualnim dostignućima u prve četiri godine NBA karijere.
Da li je onda ispala srećna okolnost što je to bio Denver koji je bio u ranoj fazi takozvanog rebildinga?
U nizu ekstremno srećnih okolnosti to je samo jedna. Prva srećna okolnost je način na koji je on uopšte došao u Megu. Ja sam duboko ubeđen, da Nikola nije došao u Megu, situacija u njegovoj karijeri bi bila potpuno drugačija. Jednostavno, njemu je trebalo vreme da pokaže nestvarni talenat koji ima, a drugi klubovi nemaju to vreme. Nakon toga smo shvatili da bi trebalo neko vreme da provede u Evropi, pa da onda proba NBA.
Napravljen je dogovor sa Barselonom. Dogodila se nesrećna okolnost, koja se posle pokazala kao najsrećnija moguća, a to je da je tu završnu utakmicu pre potpisa ugovora, u Sremskoj Mitrovici pred očima ljudi iz Barselone odigrao… to se ne zove loše, to se zove najgore ikada.
Ta njegova partija je odložila potpisivanje ugovora sa Barselonom, a onda se kasnije uključio Arturas Karnišovas, kao predstavnik Denvera, sa idejom direktnog odlaska Nikole, iz Mege u NBA.
Nikola je potom odigrao fantastično Letnju ligu, i nakon toga Denver je promenio plan. Od početne ideje da prve godine radi na telu i da se sprema za sledeću sezonu, odlučili su da mu ipak možda daju šansu da igra i prve godine. Na mnogo raskrsnica je otišao u pravom smeru, odnosno vrata su se sama otvorila.
U Denveru su se nedavno uplašili oko potencijalnog odlaska predsednika Tima Konelija, govorilo se da bi mogao da ode „arhitekta novih Nagetsa“? Da li je on najzaslužniji?
Nesporno je da je on napravio ovaj Denver sa nekoliko mladih igrača i dodavanjem iskusnog Milsapa, ali moje je duboko mišljenje, bez ikakvih informacija o tome šta su planirali, da oni nisu očekivali da će se dogoditi ovo što smo videli ove godine. Ni sa Nikolom, ni sa ostatkom tima. Takve stvari se prosto dešavaju, kao Ajaks u fudbalu ove godine. Denver je sada već na ozbiljnijem nivou i sa par poteza za koje verujem da će načiniti ovog leta, taj tim će definitivno ići nagore.
Da li se sećate prvog susreta sa Jokićem? Vi inače ne držite lični kontakt sa svim igračima, posebno sa onima koji tek dođu u agenciju…
U tom uzrastu ja sigurno ne bih došao u prvi kontakt sa njim, da nije došao u Megu, gde sam ipak malo bolje upoznat sa dešavanjima nego u drugim klubovima. Zaista se ne sećam prvog susreta, ali se sećam da je posle prvih nekoliko treninga, gde su nam rekli da fizički mora mnogo da radi, Dejan Milojević rekao: „Čim se fizički popravi, on će da igra 20 minuta.“ Ja sam mu na to rekao: „Okej je da guraš mlade, super bi to bilo, ali deluje mi previše optimistično.“
On je u polufinalu plej-ofa iste godine igrao 26 minuta.
Dosta ljudi je tu na neki način pomoglo da do svega ovoga dođe, njegov brat, Dejan Milojević, ja ponešto, ali na kraju dolazimo do toga da je ključan za ovaj uspeh ipak bio Nikolin talenat. Talenat koji se retko viđa, koji će se retko videti, i imam hiljadu i nešto primera da to što on ima u šakama, prstima i u glavi jednostavno niko od trenera nije mogao da ga nauči.
Mega je ostvarila taj rekord od tri godine po tri igrača na NBA draftu; šta doživljavate kao veći uspeh, broj igrača na draftu ili eventualno neki trofej?
Nije bilo mnogo trofeja, niti će ih biti, niti može da ih bude, iako se i te kako priželjkuju, jer koncept je drugačiji. Sama činjenica da otkad se igra ovaj sport u Evropi nijedan tim to nije napravio, to je nešto što je zaista fascinantno. Mega postoji 15 godina, a ovi drugi po 70 godina, da ne govorimo o tome ko ima kakvu podršku i kakvi su to budžeti, navijači… Postoji tabela koja kaže: Barselona 13, Partizan 12, Mega 10. Reč je o broju ukupno draftovanih igrača. Ti timovi koji su ispred Mege ne mogu da očekuju briljantne rezultate na draftu u godinama koje dolaze, a Mega će u ovom i sledećem letu ukupno imati tri ili četiri igrača na draftu, što znači da bi već 2020. godine Mega kao klub mogla da izađe na čelo večne liste.
Da budem potpuno iskren, to ne da nije bilo u planu nego klub nikada nije ni razmišljao da bi iko ikada mogao biti draftovan. Klub je osmišljen sa idejom da igrači od 18 godina koji su jako dobri, a nemaju mesto u Zvezdi i Partizanu, tu provedu na kaljenju jednu dobru godinu i da se tamo posle vrate. Počelo je sa Nikolom Pekovićem, Markom Kešeljom, Nikolom Dragovićem davne 2004. godine.
U tom trenutku nisam imao dobre odnose sa ljudima iz FMP Železnika, a Zvezda i Partizan su bili svetlosnim godinama daleko i onda smo u šali izgovarali rečenicu: „Kada prvi put u prvenstvenoj utakmici Mega dobije FMP, zatvaramo radnju. Ključ u bravu, idemo kući, nemamo šta više da radimo.“ To je bila šala, a kasnije je Mega pobedila FMP nekoliko puta, pobeđivala Zvezdu i Partizan i onda je krenula ta gotovo neverovatna ljubav između kluba i NBA drafta…
A koliko je Jokić uticao da rejting Mege na draftu poraste?
Draft Nikole Jokića nije bio ništa specijalno u tom trenutku, niti je ikako ispraćen. Mislilo se da je još jedan klinac iz Evrope uzet u sredini druge runde. Zatim je proveo godinu dana u Megi, nije se o tome pričalo. Te implikacije njegovog uspeha se vide u ovoj sezoni i tek će se videti u sezonama koje dolaze.
U Americi se sada o Megi priča kao „Jokić’s club“, tamo je Jokić odrastao. Ako se na to dodaju Zubac ili Boban Marjanović, koji nisu Megine bebe ali su ljudi koji bez dileme ne bi dogurali tako daleko da nisu bili tu, to sad već postaje kao neka — zato se dvorana zove Mega factory — pokretna traka sa koje izlaze izuzetno talentovani igrači. U Francuskoj ako imate renomiranu advokatsku kancelariju i hoćete dobrog pripravnika tražite ga na Sorboni, a danas među NBA zvaničnicima Mega zaista ima sličan pečat kvaliteta. Ako četvorica, petorica visokih zaista pokazuju talenat, onda to i nije slučajno. Goga Bitadze je pred vratima, tako da se u tom delu situacija dodatno poboljšava.
Ako u NBA postoje tipski ugovori i zna se koliko igrač može da zaradi, šta je zapravo posao agenta u NBA ligi, a šta u Evropi?
Mnogo je drugačije, gotovo da nema dodirnih tačaka u agentskom opusu.
Mi u Evropi gotovo da ne dodirujemo marketinške ugovore, izuzimajući nešto sitno za patike, a u Americi je to druga priča. To je veliko tržište i NBA igrači zarađuju odličan novac i van terena, a pogotovo ako se popnete na nivo na kojem je Nikola.
Oni su u šoku kada čuju kakve mi probleme imamo. Ovde je osnovni problem naterati klubove da plaćaju. Tamo me pitaju: „Kako ne plaćaju?“ Ne mogu da veruju, tamo se nikada nije desilo da klub ne isplati igrača. Svi američki agenti, najbolji među njima, kada bi došli u Evropu da se bave biznisom i susreli sa se našim problemima, najviše bi izdržali tri meseca.
Možda ja tu imam i najviše iskustva, jer sam najrasprostranjeniji. Imamo turske vlasnike i njihove probleme — konkretno sada kada je lira otišla u visinu, pa onda Rusija, Grčka, tradicionalno ludi naš region… Sve je priča za sebe. Moraš da imaš dosta znanja iz lokalnih prilika, i sposobnost prilagođavanja, ukoliko želiš uspeh.
Drugo, u Evropi, iznosi u ugovorima se određuju pregovorima, igrači dobijaju onoliko koliko si ti vešt da ispregovaraš. A u NBA je mnogo toga određeno. Oni se bave marketingom, ugovorima o kojima ja, koliko god želeo, nemam s kim da pričam.
Na primer, Jokić je sada u Srbiji, ogroman uspeh je napravio, najbolji je srpski košarkaš svih vremena, ali ako poželim da napravim za njega neki od reklamnih ugovora u Srbiji za objektivno mali novac, recimo dvadeset ili trideset hiljada evra, smešno, hoću li uspeti? Neću, nema nikakve šanse. Da ne govorimo o nekom igraču Zvezde ili Partizana.
Mnogo puta se desilo da sam pričao sa američkim agentima na najvišem nivou, da sam postavljao određena pitanja i da oni zapravo nisu imali odgovor, jer jednostavno to nije postojalo u praksi. Naš mozak, posebno ljudi sa Balkana, na neki način je baždaren da stalno tražimo solucije, kako da preskočite neku prepreku. Njihov nije. Kod njih se znaju pravila igra. Smejali smo se mnogo puta, glava ih zaboli od mojih ideja. Kažu, nije nemoguće, nije zabranjeno, ali to nije praksa.
Retko ste se pojavljivali u javnosti, čak se stvorila i fama u jednom trenutku o mističnom menadžeru koji se nigde ne pojavljuje, a onda ste se odjedanput pojavili na Tviteru. Otkud ta promena?
Neophodno je za posao. Znate za slučaj Jokić, bilo je mnogo drugih. Objavljujemo šta radimo i ljudi stiču sliku o našem biznisu. To je i poruka nekim igračima koji treba da se opredele ko će da im bude agent. Naravno, imamo i nadgradnju toga, jer Tviter nije dovoljan za nove generacije. Oni ne žele da se piše, žele da vide. I morao sam pre godinu dana da se pozabavim i Instagramom. Pomalo se blesavo osećam slikajući se sa igračima na terenu i kačeći to na Instagram, ali to ima svoju funkciju i ne bunim se.
Nikole Jokića nema na mrežama?
Njega to ne zanima. On ima svoj život i jedinstven je u tome.
ESPN je objavio godišnju listu najpopularnijih sportista, a oko 75 odsto popularnosti mere preko naloga na društvenim mrežama. Jokić je „osuđen“ da nikada ne uđe na tu listu?
To zaista nije u njegovoj sferi interesa.
Koliko često komunicirate sa Jokićem?
Generalno ne komuniciram previše sa igračima. Sa Jokićem pričam dosta, pogotovo ove godine. Ne samo zbog ovih uspeha, nego zato što je i on malo sazreo, stariji je i komunikacija je tečnija. A toliko interesantnih stvari se dogodilo da je bilo tema za razgovor, više nego ranije. Ako sam prošle godine gledao uživo najviše pet utakmica, ove godine sam gledao preko dvadeset, verovatno i više. Onda kad odgledam utakmicu, komuniciramo posle nje. Volim da neke situacije koje se dešavaju na terenu poredim sa vremenom dok je igrao u Megi, vraćajući ga na neki način u period košarkaškog detinjstva. Prošli put sam mu rekao: „Kad izađeš iz igre, ovi tvoji izgledaju kao Konstantin iz Niša.“ Onda on „pukne“ od smeha: „Gde si se njih setio…“ Ako budem savladao osnovne elemente konjičkog sporta, komunikacija će se popeti na još veći nivo (smeh).
Koje anegdote sa Jokićem prepričavate?
Najinteresantniji mi je bio taj dan sa navijačima koji smo organizovali u Sremskoj Mitrovici. Cela ekipa je otišla, u gradu je bila bina uz mnogo navijača. Oni su se vratili uveče i rekli su mi: „Nikola ne može da trenira sedam dana.“
Ostao sam u šoku: „Zar nismo imali slobodan dan?“
Kažu mi: „Da, ali Nikola, koji je najharizmatičniji, ceo dan je potpisivao autograme deci u Mitrovici, te mu se upalila tetiva na desnoj ruci.“
On je generalno u svim tim neobaveznim aktivnostima šampion. Imali smo i jedan „Kids day“, kada sam video kolika je njegova posvećenost druženju sa decom. U isto vreme Vasilije Micić, koji je samo godinu dana stariji od njega, doživeo je to kao prilično smaranje, kako bi to nazvale današnje generacije, i odradio je obavezu sa smrtnom ozbiljnošću.
A Nikola je baš uživao. Sećam se, maskota je tada bila koala, a on je uzeo njegovu glavu i sa dve lopte zakucavao. Jednostavno, pravi je šoumen.
Dejan Milojević i ja smo ga gledali sa oduševljenjem. Gotovo je nemoguće objasniti koliku pažnju je posvećivao deci i u kojoj meri se spustio na njihov nivo. Na kraju je bilo grupno slikanje, a Nikola, koji je kasnio, viknuo je: „Čekajte“ i onda upijačem uleteo u kadar. Uvek je doživljavao košarku kao igru, i to i danas čini, i verujem da je to i jedan ključ svih ovih uspeha.
Možda je baš zato NBA pravo mesto za njega?
Slažem se. Ponosan sam na njegove igre, ali isto tako kada vidim sa kojom lakoćom on odgovara novinarima, koliko je ušao u američki način komunikacije, i kako ravnopravno učestvuje u tom velikom šou programu, zvanom NBA. Njegova pres-konferencija posle utakmice na kojoj je Nurkić nosio majicu sa imenima boraca BiH, i provokativno pitanje novinara da se izjasni o tome, bila je sjajna. On je odgovorio da mu je jako drago da se Nurkić oporavio i što ga vidi da hoda. Baš sam bio ponosan na to, možda čak i više od onoga što radi na terenu.
Tagovi
