Poznati brendovi već neko vreme prodaju dve različite patike. Dobra je fora, dobro je kad si klinac. Ali šta kada uspešan biznismen kupi dve različite patike (nije da ne koštaju), ide u njima na poslovne sastanke i misli da je kul – da li je to kriza srednjih godina? Neko bi rekao da je mogao umesto toga da, kao većina muškaraca njegovih godina kada ih uhvati, pribegne klišeu i kupi sebi auto ili nađe mlađu ljubavnicu. Ali on već ima baš skup auto, možda i motor, a zašto se nije odlučio za ljubavnicu ili razvod, nekom drugom prilikom. Pa su onda te patike logično došle kao jedno od lakših rešenja ili bekstvo od problema.
Šalu na stranu, jer se sa krizom srednjih godina mnogi šale i skloni su da svakakve neobjašnjive postupke ljudi od 40 do 50 godina pripišu tome, a sprda se i popularna kultura – od filmova („Američka lepota“) i serija do reklama, uglavnom za potenciju i menopauzu, stvar nije uopšte smešna i vrlo je ozbiljna. Kriza srednjih godina je nešto kao drugi pubertet kojem naučnici nisu toliko pažnje poklanjali jer valjda nismo više mali, ali mnogo ljudi pati zbog toga i ne zna kako da se izbori sa tim novim osećanjima. I onda srlja u neke klišee, izbegavajući da sebi prizna da kod njih nije baš sve u redu.
„Izgleda da nešto elementarno ide naopako u sredini života mnogih naših građana“, kaže se u radnom dokumentu Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja objavljenom ovog meseca u SAD. Autori – grupa ekonomista i drugih bihevioralnih naučnika – predstavili su „dokaze da je srednje životno doba vreme kada ljudi neproporcionalno više oduzimaju sebi život, imaju problema sa spavanjem, klinički su depresivni, osećaju da život nije vredan življenja…“
A u stvari je to sve u redu u tim godinama, samo što ti to niko ne kaže. I nešto bi trebalo i može da se preduzme. A to nije uvek kupovina motora, mlađa žena ili peglanje podočnjaka ili stomaka jer ne rešava stvari dugoročno. A i taj motor može da prokliza pa ništa od igranja šaha na Kališu ili šetanja unučića.
Novo istraživanje kaže da su krize srednjih godina veoma stvarne i da nemamo zašto da se smejemo. „Izgleda da nešto elementarno ide naopako u sredini života mnogih naših građana“, kaže se u radnom dokumentu Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja objavljenom ovog meseca u SAD, piše Njujork tajms.
Autori – grupa ekonomista i drugih bihevioralnih naučnika – predstavili su „nove dokaze da je srednje životno doba vreme kada ljudi neproporcionalno više oduzimaju sebi život, imaju problema sa spavanjem, klinički su depresivni, provode vreme razmišljajući o samoubistvu, osećaju da život nije vredan življenja, teško se koncentrišu, zaboravljaju stvari, osećaju se preopterećeno na svom radnom mestu, pate od teških glavobolja i postaju zavisni od alkohola“.
Krize srednjih godina pogađaju muškarce i žene, i bogate i siromašne, otkrili su autori. Obično počinju u četrdesetim godinama i nestaju u pedesetim. Markeri krize dostižu vrhunac u različitim vremenima. I naravno nisu svi pogođeni.
Sastavljajući i ponovo analizirajući podatke iz prethodnih studija i vladine podatke koji uključuju oko 500.000 ljudi ukupno, autori su isključili mogućnost da je kriza srednjih godina proizvod drugih stvari koje se dešavaju u životima ljudi u tom uzrastu, kao što su stresovi suočavanja sa brakom, deca i posao. To je zato što su simptomi bili očigledni bez obzira na to da li su ljudi imali te izvore stresa.
Šta se to onda događa kada prevalimo 40? Pa počnemo da se preispitujemo. Pa nam ništa nema smisla. Pa neko nađe mnogo mlađu ljubavnicu ili se razvede posle 20 godina braka, neko uzme mačku i krene na jogu, neko počne da pije, kod nekoga je to „estetski momenat“…
Kriza srednjih godina se dešava kao logična razvojna faza između dva životna ciklusa u odraslom dobu. Za razliku od razvojnih faza u detinjstvu, kojih ima više i o kojima se puno priča, faze odraslog doba se retko spominju i uvek ostaju u drugom planu. Najpoznatiju podelu razvojnih faza odraslog doba nudi Erik Erikson, koji govori o mladom, srednjem i kasnom odraslom dobu, kaže Iva Branković, psihoterapeutkinja.
„Svaka od faza ima određen cilj, odnosno u svakoj je potrebno obaviti neke važne razvojne zadatke kako bismo mogli da pređemo u sledeću. Ako ih nismo uradili kako treba, može da dođe do teškoća ‘u tranziciji’, mada i ako jesmo, svaka promena je ljudima po definiciji izvor stresa. Sama kriza srednjih godina je prirodna pojava jer je prelaz sa jedne faze na drugu uvek izvor stresa. Stvari koje su do nekog trenutka pružale zadovoljstvo, ne pružaju više, kao što je ostvarivanje dugotrajnijeg emotivnog odnosa, napredovanje na poslu, materijalna zadovoljstva. Ljudi se onda nalaze pred izazovom – šta se dešava i kako dalje?“
Srednje godine su zapravo divno doba u psihološkom smislu jer su mnogo manje opterećene postignućem i oslobođene su brojnih tenzija prethodnih životnih faza. One predstavljaju period kada je potrebno zagledati se u sebe i raščistiti sa neostvarenim snovima, kako bismo mogli da postavimo nove, realne ciljeve, povežemo se sa bliskim ljudima i budemo korisni, kako mladima koji dolaze, tako i starijima koji počinju od nas da zavise i na nas da računaju
Iva Branković, psihoterapeutkinja
Takođe, u ovoj fazi dolazi do razumevanja da neke stvari nikada nećemo postići, izbori se sužavaju, vrhunac fizičke snage je iza nas i potrebno je uhvatiti se ukoštac sa redefinisanjem očekivanja i ciljeva za budućnost. To nas dovodi u kontakt sa sopstvenom konačnošću što nije prijatno saznanje i ljudi će mnogo toga uraditi da sa tim ne bi morali da se suočavaju.
Ali zašto posežemo za „lakšim“ rešenjima i zašto znaci krize srednjih godina izgledaju kao kliše? Funkcionalan način podrazumevao bi prihvatanje novonastalih okolnosti, jer uzbuđenja prethodne faze svakako više nisu nešto u čemu može da se nađe suštinsko zadovoljstvo, i traganje za novim načinima za samoostvarenje. To je dugoročno bolji, ali naravno teži put i zato ljudi često posegnu za lakim rešenjima, koja poznaju odranije.
„Tako imamo muškarce koji se odlučuju za ‘još jedan krug svega’ i u pedesetim prave novu porodicu i novo potomstvo, ili zrele žene koje se ponašaju kao adolescentkinje. I jedni i drugi pokušavaju na taj način da produže fazu mladosti, odnosno zaustave sat i produže život. Iako se stvari menjaju i žene se takođe sve više suočavaju sa ovim problemom, može se reći da su one ipak u prednosti jer su rodno uslovljene da brinu o odnosima i neguju mlađe naraštaje. Zato će ženama biti prirodnije da se uključe u neku vrstu mentorskog programa ili rad neke humanitarne organizacije ili će se barem strastveno posvetiti negovanju cveća. U svakom slučaju nečemu spolja čime mogu da doprinesu svetu oko sebe, čime zapravo doprinose sopstvenom blagostanju“, kaže Iva Branković.
Istraživanje je bilo ograničeno na bogate nacije – uključujući Austriju, Kanadu, Nemačku, Finsku, Irsku, Britaniju i Sjedinjene Države – tako da autori ne mogu da kažu da li su krize srednjih godina uobičajene u drugim delovima sveta (nek ne brinu, jesu). Autori pišu da „kreatori politike u bogatom svetu nisu shvatili ozbiljnost ovog društvenog problema“. Oni nastavljaju da je „paradoksalno i zabrinjavajuće“ da ljudi srednjih godina u bogatim nacijama doživljavaju probleme sa mentalnim zdravljem kada su „blizu vrhunske zarade, obično imaju malo ili nimalo bolesti, žive u nekim od najbezbednijih zemalja u svetu i u najprosperitetnijoj eri u istoriji čovečanstva“.
Pitanje je da li je kriza srednjih godina problem savremenog čoveka ili smo ga sada samo „mapirali“ i zašto se pojavljuje u naizgled „najboljem“ periodu u životu. Moguće je da razlog zbog koga se i žene i muškarci u razvijenim društvima danas suočavaju sa ovim problemom više nego ranije, leži u sve većoj otuđenosti i izolovanosti savremenog života. „Individualistički pristup životu, koji se nameće kao imperativ ukoliko želimo da budemo uspešni, ima smisla u mladom dobu, ali reproduktivna faza zahteva povezanost sa drugima i to je nešto što velika zauzetost, veliki gradovi ili nomadski način života prilično otežavaju. Takođe, modeli koje nude prethodne generacije nisu adekvatni za sadašnje generacije koje češće nego ikada imaju alternativne životne stilove“, mišljenja je psihoterapeut.
I šta onda? Kad izgleda kao da si mnogo toga postigao do svojih 40 ili 50 i da to nije dovoljno. Šta je to što nedostaje i kako naći novi smisao?
Da bi se kriza srednjih godina prevazišla, kaže Iva Branković, potrebno je pre svega prihvatiti neprijatnost prvih negativnih osećanja, i ne posezati za lakim rešenjima. Zatim se upustiti u traganje za novim značenjima putem redefinisanja postojećih obrazaca, ako u njih ne možemo ili ne želimo da se uklopimo, i istraživanja opcija za samoostvarivanje i uživanje u novoj ulozi zrele žene ili muškarca.
„Srednje godine su zapravo divno doba u psihološkom smislu jer su mnogo manje opterećene postignućem i oslobođene su brojnih tenzija prethodnih životnih faza. One predstavljaju period kada je potrebno zagledati se u sebe i raščistiti sa neostvarenim snovima, kako bismo mogli da postavimo nove, realne ciljeve, povežemo se sa bliskim ljudima i budemo korisni, kako mladima koji dolaze, tako i starijima koji počinju od nas da zavise i na nas da računaju. U definisanju svrhe spiritualnost može mnogo da pomogne, ali ukoliko smo je negde usput izgubili, svrhu i smisao sopstvenog postojanja ćemo morati sami da kreiramo. A to, kada se prevaziđe prvobitni parališući strah, može da bude prelepo iskustvo i izvor velike snage i osećanja slobode.“
Tagovi
