„Još pre rata video sam šta je sve Staljin radio, da za njega čovek ne znači ništa…“: Kako je Tito gradio kult ličnosti

Civilizacijsku inferiornost jugoslovenski vođa je uzimao kao pokriće za prinudu kojom je lomio okoštale strukture: „Mi nismo mogli stvoriti jedinstvenu državu od srodnih naroda, zbog negativnih pojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne mere prinude da bismo kanalisali razvitak u demokratskom pravcu.“

Povezanost autoritarne svesti i tradicionalizma ogleda se u tome da narod u ovoj sredini poverenje više ukazuje paternalističkom vođi (model domaćina, oca porodične zadruge) nego klasičnom diktatoru koji nameće vojnički model organizacije društva. U toj činjenici možemo tražiti jedan od razloga zašto je jugoslovenski socijalizam imao „liberalniju“ formu od sovjetskog ili od onih ustrojenih po tom šablonu.

Tito je brižljivo gradio soteriološku (soter – spasilac) komponentu svoje harizme, vešto je kombinujući sa ideološkim eshatološkim sadržajem, i tu sliku o sebi kao spasiocu nacije i države nije želeo da zamagli iracionalnim korišćenjem prinude i terora. Uz to, u Titovom psihološkom profilu nije bila naglašena crta paranoidnosti kao u slučaju surovog egzekutora – Staljina. Tito je bio svestan da bi puko kopiranje sovjetskih stereotipnih formula imalo katastrofalne posledice po funkcionisanje i legitimacijsku osnovu sistema, te da bi istovremeno smanjilo udeo spontanog u slavljenju vođe. Represivni sovjetski socijalizam nije bio komplementaran socijalnom karakteru i mentalitetu ovdašnjeg naroda. Pred hrvatskim komunistima, Tito je 1972. i sam priznao da „politika čvrste ruke nije za nas“.

O Titovom režimu možemo govoriti kao o formi realnog socijalizma pragmatično prilagođenog zatečenom kulturnom miljeu. Sociolog Todor Kuljić smatra da su u celini uzev neki važni sadržaji marksističke ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) neutralisali i suzbijali pritisak tradicionalne političke kulture, ali su je neki i pojačavali (boljševički antikonstitucionalizam, partijsko sektaštvo i relativizovanje pozitivnog prava)“.

Kuljić smatra da je po oslobodilačkom doprinosu, ako želimo da pravimo istorijske analogije, Tito sličan knezu Milošu Obrenoviću, jer su i jedan i drugi posle uspešno obavljenog oslobodilačkog zadatka autokratski vladali, zahtevajući apsolutnu poslušnost. Njihova vlast je bila nedeljiva, a što su im ratni učinici bili veći, smanjivala se mogućnost demokratizacije društva. Bez obzira na različitu ideološku uslovljenost pojedinih vođa na ovim prostorima i u ovom kulturološko-političkom ambijentu, zajedničko svima je to da su njihovi ratni uspesi bili bitni, ako ne i glavni, legitimacijski oslonci jakog oblika lične, nepodeljene vlasti. Bliskost sa narodom i organska povezanost s vojskom karakteriše ovaj tip političara i podsticajno deluje na snaženje njihovih harizmi. Iako je Rankovićevom revizijom Solunskog procesa i rehabilitacijom Apisa, Tito dodatno napravio formalni otklon od kralja ujedinitelja – Aleksandra Karađorđevića, u istorijskim bilansima Aleksandar i Tito su najbliži – kao dva markantna simbola jugoslovenskih država. I jedan i drugi autoritarni, sa različitim svetonazorima (Aleksandar je bio pokrovitelj belogardejaca i prezirao je boljševizam kojim je Tito bio impresioniran), ali u stilu moći često slični – Tito je od Aleksandra preuzeo ’nošenje štafete’, masovne ekstaze, vezu sa vojskom ratnih pobednika, kumstvo porodicama sa mnogo dece, i što je za pompu i protokol vrlo bitno – Titov Beli dvor je bio po sjaju čak i iznad Aleksandrovog.

U Titovim nastupima više je nego uočljivo stalno potenciranje bliskosti sa narodom: „Ličnosti imaju svoj značaj, ali se on ne može dobiti odozgo, nego odozdo, od naroda… Narod vidi i osjeća koliko ko vrijedi…“

Knez Miloš je ostao s narodom posle sloma Prvog srpskog ustanka, kralj Petar Karađorđević kao i regent Aleksandar u toku Prvog svetskog rata povlačili su se zajedno sa vojskom preko Albanije, a ni Tito se tokom rata nije odvajao od vojske. Najvećeg vojnog i ideološkog konkurenta Dražu Mihailovića osudio je na smrt, iako mu je Draža poštedeo život 1941. kad su četnici Titu i njegovoj pratnji postavili zasedu u Užičkoj Požezi s namerom da ga likvidiraju.

U slavljenju Tita putem masovnih plebiscitarnih ekstaza spontano prihvatanje harizme imalo je prevagu nad prinudnim i manipulativnim: Dobrica Ćosić tvrdi da je srpski narod gledao u Titu kralja, državotvorca, domaćina, maršala, gospodara, on se patrijarhalno odnosi prema šefu države, bez obzira na to kakav je taj, jer mu je država najviša nacionalna i društvena vrednost: „Mali, bedni, nesrećni narod poistovećuje sebe sa Titovom veličinom: Ako je on veliki, veliki smo i mi, veliki sam i ja. Mnogo ratnika, ratnih žrtava, daje sahrani i žaljenju Tita jedan poseban emocionalni intenzitet i patos. Ratni invalidi, borci, partizanke iz ovog rata, Srbi ratnici iz Prvog svetskog rata iskreno žale svog komandanta, pobednika i oslobodioca.“

Kao što je Berđajev tvrdio da postoje „izvori komunizma“ i da su oni kodirani u biću ruskog naroda, u njegovoj sklonosti ka patnji i žrtvovanju, tako se da zaključiti je Tito komunističku ideologiju u jednom svom delu pragmatski modifikovao i prilagodio tradiciji naroda kojim je vladao, odnosno njegovom mentalitetu i zatečenom kulturološkom miljeu.

Agitprop je Tita predstavljao kao „najvećeg sina naših naroda“, pridajući mu mitski oreol, a i sam Tito je težio da se njegovo „junaštvo“ identifikuje s „krvlju palih boraca“ i da se na taj način uspostavi kontinuitet sa junačkim oslobodilačkim tradicijama: „… Često sam, prolazeći za vrijeme marša kraj kolone, gledao lica tih boraca… Samo, svaki put mi je bilo teže kad nekog od njih više ne bih video u koloni. Jer, mnoge sam ih dobro znao. Teško je čovjeku, srce se steže, kad prođe pored drvoreda i ne vidiš mnoga lica koja si znao… Najteže mi je uvijek bilo kad se u toku neprijateljskih ofanziva i teških borbi radilo o spasavanju ranjenika. Težak mi je trenutak bio 1941. godine na Zlatiboru, kad smo morali ostaviti tri stotine ranjenika, koje su Nijemci poslije pobili… Isto tako, teško mi je bilo i u Četvrtoj ofanzivi, kad sam gledao kako ljudi prosto umiru na putu od iscrpljenosti. Teško mi je bilo i u Petoj ofanzivi, naročito u momentima kad sam vidio da nećemo moći da spasimo sve ranjenike. To su teški trenuci koji su se najdublje urezali u moje pamćenje…“

Ruski istoričar Roj Medvedev objašnjava kako je preko Kominterne kult Staljina počeo prodirati i u sve druge komunističke partije kao stil metoda rada. „Primjer SKP (b) potakao je druge partije da stvaraju kult vlastitih vođa i izokrenu demokratske principe unutarpartijskog života.“ Ali Titova odlučujuća uloga u oslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije pružila mu je legitimacijske atribute relativno nezavisne od ideološkog sadržaja kao i od volje svemoćnog Staljina.

Tito izjavljuje 1978, za „Njujork tajms“: „Htio bih da budem objektivan. Ja smatram da je Staljin bio prilično sposoban državnik… Ali, pošto sam ja još prije rata, kada sam bio u Kominterni video što je sva radio i kako je postupao, koliko je ljudi u to vrijeme stradalo, vidio sam da za njega čovjek ne znači ništa, da on sve podređuje sopstvenim ambicijama. Nije imao hrabrosti u tom smislu da vjeruje ljudima…“ Tito se trudio da humanizuje svoj kult. Da ne bude otuđen, hermetičan, da izaziva strah. Otuda je njegov kult sa svojim manifestacijama pomalo i psihodeličan. Utilitaran Titov hedonizam, nasuprot Staljinovom zlokobnom asketizmu.

Nakon sukoba sa Informbiroom, a naročito nakon 20. kongresa KP Sovjetskog Saveza, kada je i u samom SSSR-u počela oficijelna kritika kulta ličnosti, odnosno detronizacija Staljinove „monumentalnosti“, Tito je izbegavao neugodne analogije sa Staljinom kojima se inače nekada ponosio: „Mi negiramo kult ličnosti i ne želimo da toga bude u našem sistemu. Jer, ukoliko se stvara kult ličnosti, utoliko je mnogo teže izvršiti promjene. Treba ljude cijeniti prema tome koliko je tko sposoban tako da ga narod prihvati i primi…“

Iz tih razloga insistirao je da tzv. Titova štafeta 1956. godine promeni ime u Štafetu mladosti. Tako se dolazi i do modifikacija u slavljenju Titovog rođendana. Taj dan (25. maj), dobija ime Dan mladosti s težnjom da se na simboličan način potencira obostrana „ljubav“ između omladine i Tita. Ideju za Štafetu mladosti dala je omladina Kragujevca.

Tito nije ignorisao narod, voleo je da ide u njega, to ga je osvežavalo, i time je kao izvanredni taktičar izbegao za spontano prihvatanje harizme u jugoslovenskim uslovima fatalnu hermetizaciju kulta. Tako je testirao i lojalnost lokalne birokratije. U tom kontekstu je interesantan fenomen ’Titovih vila’ po celoj Jugoslaviji.

Tito je govorio „da njega narod razumije, da će se on obratiti narodu“. Govoreći o Srbiji i ponašanju najodgovornijih ljudi, a povodom Titovih kritičkih primedbi, Draža Marković je ubeđivao Tita da u Srbiji niko od rukovodećih ljudi nema nikakvih liderskih ambicija, „naših slika nigde nema“. Tito mu je odgovorio: „To je tačno, nema slika i parola o vama, a tamo u Hrvatskoj…, zaklinju se Savki i Tripalu, nose njihove slike i transparente, tamo ima liderskih ambicija i tendencija.“ Odgovarajući na zdravicu Savke Dabčević Kučar, 14. septembra 1971, u zagrebačkoj „Esplanadi“, Tito je između ostalog rekao: “Vi ste pravilno ukazali da sam ja plebiscitarno biran za predsjednika Republike. To je zaista bilo tako…“

Burna dešavanja na Beogradskom univerzitetu 1968. i Titovo snalaženje u tim događanjima indikativno je za tumačenje njegovog odnosa sa masama. Posle Titovog javnog obraćanja i smirivanja situacije u stranoj i domaćoj štampi pojavili su se naslovi sledeće sadržine: „Mond“ – „Maršal Tito je zatražio da se udovolji zahtevima studenata ili će se povući“, „Figaro“ – „Osam hiljada studenata aklamiralo je sinoć predsedniku Titu“, „Tajms“ – „Sa izuzetnom snagom lidera, koji je ponovo dokazao nepokolebljivost svoga autoriteta tamo gde su drugi ispoljili slabost, Tito je odlučno istakao da će se povući ako ne bude u stanju da utiče na situaciju.“

Ako se može verovati u izreku da „jedino pred lekarom čovek nema tajni“, onda je za analizu Titovog samopoimanja dragoceno svedočenje njegovog ličnog lekara Aleksandra Matunovića koji je u razgovoru s novinarkom Svetlanom Petrušić izneo do tada uglavnom nepoznate detalje Titovog poimanja sopstvene istorijske uloge. Matunović je bio Titov lični lekar u periodu od 1975. do 1979. godine, u vreme kada je Tito pritisnut starošću lagano mogao da svodi svoj životni i istorijski učinak.

Jednom prilikom u odmaralištu na Vangi, osvrćući se na posete Sovjetskom Savezu i Kini, posebno Lenjinovom i Mao Cedungovom mauzoleju, Tito se poverio Matunoviću: „Ja mislim da veliki državnici, veliki političari, moraju i posle smrti da na neki način komuniciraju sa narodom, kao što to čine umetnici i književnici preko svojih besmrtnih dela. Ukoliko se to ne dogodi, državnik u najvećem broju slučajeva ostaje zaboravljen. Ali, ja nisam za balsamovanje zato što bih javnosti bio prikazan u onom stanju u kakvom nijedan čovek ne bi želeo da bude viđen. Period starosti ili agonije, ja to ne želim da se vidi. Mauzolej da, ali balsamovanje – ne. Ja sam za memorijalni centar i da se to obeleži.“ Na istom mestu Matunović navodi Titovu impresioniranost Domom invalida u kojem je sahranjen Napoleon: „Bio sam pre rata dugo u Parizu i Pariz jako dobro poznajem. Dopada mi se kako je sahranjen Napoleon, ili mauzolej Kemala Ataturka u Ankari. Ovi su mauzoleji na mene ostavili neizbrisiv utisak.“

Kako je pisao Dragoslav Rančić, novinar NIN-a i doajen spoljnopolitičkog novinarstva, kultovi ličnosti: Staljinov, Maov, Kim Il Sungov, Titov, itd. zasnivali su se na nekim važnim istorijskim dometima koji su mogli biti predstavljeni i doživljeni kao velike narodne pobede. „Kult ličnosti je komponenta misterije vlasti, a misterija je važna komponenta održanja vlasti.“

Nekadašnji šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije Ficroj Maklin, i Stiven Herst, producent TV mreže BBC, decembra 1953. na Brionima intervjuisali su predsednika Tita. Tom prilikom Maklin ga je pitao: “Maršale, Vi kao marksist vjerovatno vjerujete u historijski determinizam? Mislite li da pojedinci mogu da utiču na tok historije? Smatrate li da su ljudi kao Lenjin, Vinston Čerčil, Hitler, Staljin i Vi imali uticaja na historiju?” Tito mu je odgovorio: “Mislim da imaju. Samo ne treba zaboraviti da jedna ličnost ne može crpiti samo iz sebe svu snagu i vidovitost, ako nema narod uza se. Jer, jedna ličnost može postati historijska samo ako je narod podržava i omogućuje joj taj uticaj…”

Da je Tito dizajnirao svoj populizam i svoju ulogu doživljavao prevashodno u istorijskom kontekstu, svedoči i njegov odgovor iz 1968. godine, na pitanje C. L. Sulcbergera, novinara “Njujork tajmsa”, da li čovek ostavlja nešto trajnije posle svoje smrti: “Zavisi kako je čovjek radio dok je bio živ… Pogrešno je misliti da će poslije smrti čovjeka koji je bio na nekom važnom položaju – sve propasti…, rezultati prethodnika ostajali su u službi nasljednicima… Narod nikada ne zaboravlja pozitivne stvari svojih bivših rukovodilaca… Naš pjesnik Njegoš je rekao da je srećan onaj koji će vječito živjeti (“blago onom tko dovijek živi, imao se rašta i roditi”).

***

Iz knjige „Josip Broz Tito: Bilo jednom u Jugoslaviji“, iz edicije „Velike biografije: Političari i revolucionari“. Edicija od pet knjiga se sada može naručiti po specijalnoj akscijskoj ceni na sajtu Nstore.rs.

Pogledajte još ponuda iz Velike letnje akcije: