Zbog čega ste se odlučili da napravite baš festival kratkog metra i kako danas gledate na tu odluku?
Dugo smo se konsultovali sa kolegama i razgovarali među sobom šta je to tačno što treba da bude u fokusu našeg festivala. Vremenom smo shvatili da ne postoji festival koji se bavi isključivo kratkim igranim filmom, i da je to zapravo prostor koji najviše interesuje mlade autore koji tek započinju svoje karijere. Naravno, prelomno je bilo i to što smo Maja Šuša i ja (osnivači festivala) glumci i nekako nas je igrana forma najviše zanimala.
S obzirom na to da smo i mi tada bili dosta mlađi, cela ideja da napravimo prostor gde će se u četiri dana okupiti veliki broj mladih autora da zajedno sa publikom gledaju filmove na velikom platnu, pod otvorenim nebom, u verovatno jednom od najlepših delova Srbije, bila je dosta ubedljiva. Svakako da smo i mi ušli u sve to sa ogromnim entuzjazmom i pomalo naivno, ali na našu sreću, uspeli smo da ga organizujemo i da evo već devet godina razvijamo sada već ozbiljan i vrlo organizovan festival.
Kako ste zadovoljni razvojem festivala i onim što on predstavlja danas?
Mislim da je festival zaista prošao odličan put na kom se dosta toga desilo. Neke stvari su zaživele i ostale deo programa, za neke smo posle prvog puta shvatili da ne pripadaju tu i odustajali od njih, ali je najvažnije što smo sebi davali slobodu da probamo, da se uverimo šta može da se uklopi u koncept, a šta ne. Danas je za mene festival u vrlo zrelom obliku i mislim da je priča zaokružena, da ubuduće možemo samo da se igramo sa lokacijama, proširivanjem programa, aktivnostima van festivalskih dana, poput ovogodišnjih akcija čišćenja divljih deponija.
Nadam se ćemo uspeti da pokrenemo lokalnu samoupravu da razmišlja o konkretnim koracima za dalji razvoj festivala. Tu najpre mislim na amfiteatar koji bi doneo sigurnije i kontrolisanije uslove projekcija, koji nas ne bi terao da se sklanjamo u unutrašnje prostore zbog malo kiše i koji bi umnogome pojeftinio sve ono što u ovom trenutku podrazumeva naš Open Air. Mi ne krijemo da želimo da jednog dana ovaj festival postane jedan od najznačajnijih u regionu i zbog toga razmišljamo uvek kako da ga unapredimo. Zato ću reći da jesam zadovoljan postignutim, ali i da je prostor za dalji napredak nepresušan i večita inspiracija za nas.
Šta biste izdvojili iz ovogodišnjeg programa kao najinteresantnije, bilo da se radi o takmičarskom ili pratećim aktivnostima?
Uvek prvo izdvajam takmičarski program kao najvažniji, jer je zaista zanimljivo kada ispratiš sve filmove i učestvuješ u toj količini različitih tema, kultura, ideja, glumačkih i rediteljskih rešenja. Muzički i dnevni program su sigurno najzabavniji deo festivala, dok od ove godine pod “najznačajniji deo“ stavljam industri program “Balkan Short Film Network” koje se održava po prvi put i obuhvata tri besplatne radionice za mlade autore iz Srbije, Crne Gore i Makedonije, na tri festivala, tokom kojih će steći sva potrebna iskustva za razvoj, finansiranje i distribuciju svojih budućih kratkih igranih filmova.
Bašta Fest u fokusu ima i glumačka ostvarenja – kako vi kao glumac gledate na kratkometražni film i šta je najveći izazov u radu na ovakvom, kratkom formatu?
Za mene je to priča koju želite da istaknete, a koja mora biti ispričana u 20-ak minuta. Taj momenat je zapravo najvažniji i tu je početak svega. Uvek mi je bilo zanimljivo kada prisustvujem razgovorima reditelja i dramaturga o temama koje su pogodne za kratki film ili odluci da je to materijal ipak za dugometražno ostvarenje. I kad slušate sve te argumente, onda zaista shvatite da su neke priče idealne za kratki film i da bi ih dodatno širenje razvodnilo i okrenulo u neki drugi smer. Iako je u pitanju kraća forma, potrebna je velika posvećenost i veština da bi dobili dobar film na kraju.
Koliko je organizaciono i u svakom drugom smislu zahtevno raditi festival u Bajinoj Bašti, mimo velikih gradskih centara?
Ima malih prednosti kada se izmestite iz velikih gradova, jer vam grad poput Bajine Bašte daje autentičnost, drugačiju atmosferu i ljudi su spremniji da pomognu ukoliko negde stvari zapnu u organizacionom smislu. Ipak je mnogo više problema za koje su vam potrebne godine da ih rešite i stvari pokrenete sa mrtve tačke.
Kada pokrenete festival u gradu koji, evo i dok ovo pišem, nema funkcionalan bioskop, u kom od početka kreirate svaki korak festivala, od lokacija, preko tehničkih uslova, do logistike i na kraju razmišljate kako goste iz celog sveta da privučete da dođu u neku daleku, malu Bajinu Baštu, onda je jasno da je reč o prezahtevnom zadatku. Mi festival radimo cele godine, on je konstantnom rastu i to podrazumeva da i mi dajemo više vremena iI pažnje.
Sa druge strane, najveći izazov u odnosu na velike gradove je finansiranje. Kod nas nema mnogo firmi koje u svom budžetu imaju stavku donacija, mali je prostor gde se mogu potraživati sredstava za festival, dok veliki centri imaju daleko veće mogućnosti u aktivaciji potencijalnih sponzora. Od početka je to zaista najveći izazov i sve se oko toga vrti. Što više stabilizujete izvore finansiranja svoje manifestacije, imate više vremena da se bavite samom suštinom.
Tagovi
