Jovan Memedović: Orla krstaša ne možemo spasti preko noći

Orao krstaš, posebno značajan za Srbiju, pred istrebljenjem je. Kako „smo“ ga skoro istrebili? Da li je ljudski nemar uzrok?

Imamo sreću da živimo u zemlji sa izuzetno bogatom i raznovrsnom florom i faunom. Klima je povoljna, zemlja plodna i bogata vodama, ne patimo od prenaseljenosti (naprotiv), ali i kod nas, kao i u ostatku sveta, izumiru pojedine biljne i životinjske vrste. Ja nisam biolog i ne mogu da dajem stručne analize i objašnjenja, ali i laicima je jasno da su ljudi ti koji su uneli pometnju i svojim postupcima ugrozili opstanak drugih vrsta na planeti. Dakle, izumiranje pojedinih vrsta je globalan problem, ali svako pre svega treba da se bavi svojim „dvorištem“.

U Srbiji se na listi ugroženih životinja nalazi više različitih vrsta, a neke od njih su crni daždevnjak, velika droplja, šareni tvor, veliki tetreb, beloglavi sup, apolonov leptir… Većina tih životinja je nepoznata za obične ljude. Isto tako je za većinu nepoznata činjenica da se na listi ugroženih životinja nalazi i ptica koju smo stavili na svoj grb i zastavu i čiju veličinu, snagu i ponos prisvajamo kao epitete našeg naroda.

Činjenica da je u Srbiji ostao samo jedan par orla krstaša posledica je ne toliko ljudskog nemara, koliko odsustva svesti o tome kolika su naša prava u prirodi. Čovek, za razliku od životinja, skoro uvek uzima više nego što mu je potrebno. Kada sečemo šume, oremo zemlju ili prskamo useve, ne radimo to iz nemara prema životinjama. One tada uopšte nisu predmet čovekovog razmišljanja. Čovek misli na sebe, što je možda i u redu, ali pod uslovom da njegovi prohtevi imaju granice.

Da li je kampanja s Lav pivom dovoljna, šta još možemo da uradimo?

Kampanja sa Lav pivom dolazi u poslednji čas, i to kao glas razuma koji nas podseća na obaveze prema prirodi. Ovo je idealna prilika da se ljudi podsete, a mnogi i da prvi put saznaju koja je to ptica na našem grbu. U medijima će se za promenu govoriti o prirodi, zaštiti životne sredine, odgovornom ponašanju kako pojedinca, tako i malih i velikih kompanija.

Orla krstaša niti bilo koju drugu vrstu ne možemo spasti preko noći. To je proces koji u ovoj fazi podrazumeva rad stručnjaka i institucija, odluke na lokalnom i državnom nivou, sredstva i sistematski rad. Pojedince, male poljoprivrednike, i one ljude koji žive u blizini ili dele stanište sa ovom pticom treba dodatno informisati. Posebno treba uticati na mlađe generacije i decu koja će lakše usvajati neka nova pravila.

Država treba da se uključi i podrži Ministarstvo zaštite životne sredine. Konačno, druge kompanije treba da se ugledaju na inicijativu Lav piva i da budu društveno odgovornije. Mnogo je lakše i brže nešto pokvariti nego popraviti. Borba za opstanak orla krstaša biće duga, ali nije nemoguća.

Kampanja Lav piva je samo početak nečega što moramo nastaviti.

Kako dospemo u situaciju da važne stvari spasavamo u „1 do 12“, ako je uopšte moguće spasti ih?

Zbog ekonomskih i egzistencijalnih problema sa kojima smo se suočavali decenijama unazad, očuvanje životne sredine nikako nije uspelo da se izbori za glas u medijima, a kamoli u Skupštini. Možda sve te naizgled manje važne teme treba ubaciti preko reda, dok ne bude kasno.

Često putujete i po našoj zemlji i po inostranstvu. Gde ste sve videli da je ljudski nemar dramatično oštetio prirodu?

Nigde to nije tako očigledno kao kod nas. Mi kao da se toga ne stidimo, ili nismo svesni. A šta uopšte znači to „dramatično oštećena priroda“? Neko može pomisliti na radioaktivnost i Černobilj. U fazi smo u kojoj je sve dramatično. Neka naizgled bezazlena ponašanja kao što je bacanje smeća kroz prozor auta su i te kako naznake katastrofe. Po pitanju zaštite životne sredine, u našoj zemlji ima mnogo razloga za brigu: veliki gradovi nemaju kolektore, otpad se ne razvrstava, nemamo uređene deponije, presecamo čiste planinske vodotokove, koristimo odavno zabranjene pesticide. Najdrastičnije slike sam video veslajući Drinom od izvora do ušća. Nikada ne mogu zaboraviti te deponije koje se slivaju u reku i još više lica ljudi koji su na to navikli (kako obični građani, tako i nadležni). Dug je proces odvikavanja, a još duži proces obrazovanja novih generacija kojima to neće biti prihvatljivo.

Da li je priroda sada opasnija po čoveka nego što je čovek po nju?

Šta bi nam preostalo ako nekada neko na to pitanje da pozitivan odgovor? Da prirodu uništimo pre nego ona nas? Često sam govorio da smo mi deo prirode i da se o njoj ne može govoriti kao o nečemu što je ikada protiv nas. Mi sami delujemo protiv sebe. Kada uništavamo prirodu, uništavamo sami sebe. 

Ljudi često kažu da više vole životinje nego ljude, ali u realnosti smo dozvolili da mnoge vrste izumru. Koju biste vi – osim orla krstaša – životinjsku vrstu u Srbiji zaštitili posebno?

Bojim se da imamo ozbiljan problem u odnosu čoveka prema životinjama, kako divljim tako i domaćim. Čuo sam još neobjavljene statistike po kojima smo u tom pogledu na poslednjem mestu na Balkanu. Lično sam se više puta uverio u neadekvatno držanje domaćih životinja: krave koje žive u štali bez prozora i ne izlaze na svetlo dana, štale i prostorije koje se neredovno čiste i u kojima im isparava jedva manje metana nego što ima vazduha. Odnos prema „najomiljenijim“ nam psima i mačkama takođe je loš. Previše je kratkih lanaca, lutalica, a previše česte su situacije bacanja kučića i mačića pored puta. To što viđamo pse po tašnama gradskih dama i u šetnji po tržnim centrima, takođe nije pozitivan znak.

Ako ne brinemo dovoljno i pravilno o životinjama od kojih ili sa kojima živimo, kako onda da očekujemo brigu o onima za koje samo znamo da žive tamo u nekoj šumi ili na livadi?

Ostajete li pri tezi da sva naša deca pate od hroničnog nedostatka – prirode? Od čega još „patimo“?

Tu tezu je postavio neki Amerikanac, a ja sam je samo proveravao kroz svoje emisije. Činjenica je da su današnja deca manje u kontaktu sa prirodom nego ranije. Tehnologija im odvlači pažnju, način života u kom roditelji nemaju vremena da se njima zaista bave, prezaštićenost itd. Da li taj nedostatak prirode deca doživljavaju kao patnju i da li im to zaista toliko škodi? Mnogi bi rekli da ne. Današnje prosečno dete se više raduje novom kompjuteru i telefonu nego biciklu ili lopti. I svakako da mu to znanje i te moderne veštine trebaju. Ali ne smemo preterati i zaboraviti osnove i korene. Patnja zbog tog nedostatka i istinski problemi kao posledica dolaze kad-tad i ispoljavaju se kao razni psihofizički simptomi za koje nismo sigurni odakle dolaze. E baš odatle, od tog nedovoljnog kontakta sa prirodom, pa otuda i sa samim sobom.

A odrasli, oni treba da manje „pate“ od bilo čega i da budu zadovoljniji onim što već imaju. Tu, na gotovo istom mestu, leže sve naše muke, ali i sva naša sreća.