Goran Živaljević, bivši zamenik načelnika BIA, čija je knjiga „Služba“ pre dve godine ustalasala srpsku javnost, objavio je drugu knjigu, sa još više detalja o tome kako je radila – i kako nije radila – Služba devedesetih godina, ali i nakon petooktobarskih promena. Zahvaljujući izdavaču „Laguna“, kao i autoru, Nedeljnik ekskluzivno objavljuje delove iz knjige „Služba 2“, istorijskog svedočenja prvog reda.
Koga je slušala „Jovičina služba“ i šta su Amerikanci poručili Radovanu Karadžiću
Period Jovice Stanišića svakako nije bio koncipiran po modelu norveške Službe i njihovih standarda u zaštiti ljudskih prava, ali je gajio i posebnu vrstu unutrašnjeg otpora prema nastojanju politike da se Služba potpuno politizuje. Naravno da su u tim problematičnim godinama, pored svega ostalog, prisluškivani i mnogi opozicioni političari, manje ili više neopravdano, ali je akcenat ipak bio na drugoj strani. Prioritet operative i tehnike srpske Službe je bio strani faktor, visoke diplomatske pozicije i obaveštajne službe, bez izuzetaka ili bilo kakve suzdržanosti. U plejadi interesantnih razgovora, na zvučnicima Službe tih godina bi se ponekad našla i ovakva rečenica:
„Rat je došao do svog kraja i preostaje nam crtanje granica. Sada je vreme da se konačno reši pitanje spornih enklava u istočnoj Bosni. Pregovori će samo potvrditi one pozicije do kojih stigne vaša vojnička čizma, ali to morate uraditi odlučno i što pre…“
Zauvek sam zapamtio ovaj savet koji je pred srebrenička dešavanja Radovanu Karadžiću uputio visoko pozicionirani američki sagovornik iz svoje vile u Švajcarskoj. Više sam nego siguran da američka strana nikada ne bi potvrdila autentičnost ovoga razgovora, čak i da ih je neko pitao za to u poslednjih dvadeset pet godina.
Pored intenzivnog praćenja stranog faktora, raznih ekstremista svih nacionalnosti i većine opozicionih lidera, Služba u vreme Jovice Stanišića nije imala izuzimajući odnos prema političarima iz redova vlasti, već su se i oni pojavljivali na našim kasetofonima iz različitih razloga, bez obzira na partijsku knjižicu ili bliskost sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom. Mi iz „proizvodnje“ najviše smo voleli te poslove, smatrajući da nas upravo oni odvajaju od one pomalo nezaslužene, ali u javnosti ustaljene kvalifikacije da smo politička policija zadužena za opoziciju i političke protivnike.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
