„Joža, eno drug Kardelj mazno zlatan tanjir. Hoću i ja jedan“; „Aman, ne mogu da kradem tanjire…“ – Jovanka Broz u pop kulturi

Jedno od najzanimljivijih poglavlja u ovde naširoko citiranoj doktorskoj disertaciji Ivane Z. Pantelić je ono o Jovanki Broz i pop kulturi socijalističke zemlje.

“U štampi, ali prvenstveno u literaturi, koja se bavi popularnom kulturom socijalističke Jugoslavije postoje mesta sećanja i na Jovanku Broz, a kojima se opisuje i njen odnos prema umetnicima i umetnosti uopšte. Sećanja kulturnih radnika uglavnom su veoma afirmativna i pozitivna po prvu drugaricu”, navodi Ivana Pantelić, a potom daje anegdotu o Đorđu Marjanoviću.

Na jednom od jedanaest koncerata koji su krajem šezdesetih predstavljali krunu

njegove karijere, pevaču je stigla i poruka koju je potpisala Jovanka Broz: “Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert.“ Pevač se posle četrdeset godina toga sećao, a novinar Petar Luković, pišući o Marjanoviću, navodi kako je u javnosti bilo sasvim poznato da ga Jovanka Broz izuzetno ceni i podržava, pa i da je koristila svaku priliku na prijemima i drugim javnim svečanostima da ga pohvali i podrži.

Jovanka Broz je, prema sećanju Arsena Dedića, gajila veliko interesovanje za njegov rad i odnos sa Gabi Novak. Njeno zanimanje spomenuo je zajedno s Krležinim. Navodno ga je pitala: „Šta čekate, što se ne ženite?“

Sećanja Gabi Novak o Jovanki Broz takođe su sasvim pozitivna, čak i emotivna:

“I Jovanka je mnogo voljela ‘Vino i gitare’, tražila je ponekad od mene da otpjevam nešto iz džeza… Ona je vrlo krasna, jednostavna osoba. I Tito i ona znali su cijeniti umjetnika: kako su brinuli, ugošćavali, tretirali – to je nezaboravno. Jovanka je uvek bila ljubezna, opuštena, čak smo jednom razgovarale o kuhinji: šta se kuha, kako se priprema. Ili o modi. Voljela je ljepe stvari, znala se obuć… Uvijek smo pričale o ‘ženskim stvarima’, nikada nisam imala osjećaj sustegnutosti, jer su i ona i Maršal bili sasvim prirodni, pa smo se pred njima otvarali kao pred svojim prijateljima.“

Intrigantan je slučaj komedije Aleksandra Popovića “Kape dole”, koja je premijeru imala 17. februara 1968. na sceni Ateljea 212, i koja je skinuta sa repertoara posle samo tri izvođenja. Kako prenosi Ivana Pantelić, u NIN-u tog vremena pozorišni kritičar Vladimir Stamenković je i pored velikih pritisaka straha od cenzure, predstavio kao univerzalnu kritiku diktature. Prema sećanjima Jovana Ćirilova, razlog za ukidanje Popovićeve predstave bio je prevelika sličnost glavnih junaka sa bračnim parom Broz, što je svakako za to vreme bilo nedopustivo:

“… u predstavi ‘Kape dole’, Rade Marković kao Dragojko, a naročito Maja Čučković kao Okica, suviše su podsećali na Tita i Jovanku Broz. I sam naslov komada bio je, takođe, predmet podrobne analize. Iako se predstava zvala ’Kape dole’, bilo je tumačenja da naslov zapravo znači ‘Ka-Pe dole’ (to jest dole Komunistička partija).“

U intervjuu sa operskom pevačicom Radmilom Bakočević, ona se ovako seća bračnog para Broz: „Prema vama je oduvek poseban odnos imala Jovanka Broz. Pre neki dan drugarica Jovanka se javljala i pitala za mene. Ona održava kontakt sa Zorom Nikezić, suprugom pokojnog Marka. Uvek sam bila rado viđen gost na njihovim prijemima, a predsednik Tito imao je običaj da mi kaže: ‘Gospođo Radmila, vi svaku večeru platite’, jer uvek nešto otpevam, a on me predstavi svojim gostima. Kod Jovanke sam uvek išla na večere na kojim je ugošćavala supruge šefova država, poput Naserove, a bila sam i na prijemu u čast Indire Gandi. Jovanka i Tito dolazili su na moje premijere u nacionalnom teatru.”

Mira Stupica takođe se sećala Jovanke Broz. U memoarima je spominje na nekoliko mesta zajedno s Titom, ali njoj samoj posvećuje jedna pasus, ogradivši se od tračeva i kritika na račun prve drugarice, i na taj način joj, čini se, odaje i priznanje za njen život s Titom:

„Bez obzira šta se o Jovanki Broz govorilo, moram da kažem ono što sam ja videla i dokučila. Jovanka Broz je žena koja se javno lepo ponašala. Imala je nepogrešivu meru učešća u razgovoru, uvek dajući prednost Titu i drugim sagovornicima. Bila je prijatna, ljubazna i nenametljiva. Ni u jednoj prilici nisam je videla ljutu, arogantnu ili brbljivu. Njeno oko uvek je bilo na Titu i u njegovoj službi. Ona je svakako mogla imati i drugu stranu svoje ličnosti, koju ja ne poznajem, ali je dužnost i teret svoga života javno nosila lepo. Engleski dvor odlikovao se tradicijom i sjajem, ali znalci i šetači po dvorovima kažu da ni Titov nije zaostajao u tome, što je, kažu, velika zasluga i Jovanke Broz koja je umela taj dvor da drži na svetskom nivou.“

Disidentski krugovi u Srbiji, navodi istoričarka Pantelić, razumevali su Jovanku Broz kao upotpunjenje monarhijske emanacije Brozove vlasti. No, kako piše ona, tek posle Titove smrti Jovanka će postati deo obaveznih tema zabavnih novina i popularnih knjiga.

Za vreme Brozovog života vicevi o Jovanki Broz bili su retki. Uglavnom je u njima igrala sporednu ulogu. Jedan od paradigmatičnih nastao je na osnovu mesta koje je Jovanka Broz imala u državnim vestima u kojima je uglavnom bila predstavljana kao Titova „supruga“ ili „i drugarica Jovanka“. Vic je tako na pitanje „Ko je predsednik SFR Jugoslavije?“ odgovarao „Drug Tito sa suprugom“.

“Podsmešljiv i omalovažavajući prema Jovanki Broz, ovaj je vic svakako imao sasvim drugačije značenje za uplašene partijske funkcionere koji su negde u to vreme počeli da razmišljaju o predsednikovoj smrti i koji su došli u sukob s Jovankom Broz”, piše u disertaciji “Jovanka Broz i srpska javnost od 1952. do 2013.”

Osamdesetih godina širili su se vicevi koji su potcenjivali Broza, predstavljali ga kao neobrazovanog čoveka pod velikim uticajem žene. Ipak, čak i u vreme krize kulta ličnosti ostalo je veliko poštovanje prema Brozovoj inteligenciji i veštini. Za sledeći vic se govorilo da je onome ko ga je prepričavao, ukoliko bi bio suđen, garantovao petogodišnju robiju.

„Otišli Tito i Jovanka u Ameriku, i naravno prvo prijem u Beloj kući, kod Niksona… Posle aperitiva i priče u salonu, domaćin ih pozove na večeru. Kad tamo – zlatni escajg, zlatni tanjiri… Nisu još ni seli kako treba, a Kardelj već maznuo jedan tanjirić i stavio ga u džep. Videla to Jovanka pa kaže Titu:

– Joža, eno drug Kardelj mazno zlatan tanjir. Hoću i ja jedan!

– Aman, Jovanka, ne mogu ja da kradem tanjire po prijemima!

– Aha, a kako on sme?

– Ma sme, šta je Kardelj – jedan učitelj, a ja sam najveći sin naših naroda i narodnosti, osnivač Pokreta nesvrstanih. A drugo, sve i da hoću, Kardelja niko ne gleda, a u mene svi uperili pogled, posle da kažu kako kradem tanjire po Beloj kući.

– Hoću jedan tanjir i gotovo! Poješće mi kod kuće Pepca živce kako si ti nesposoban…

Tito, šta će, počne da razmišlja… Najzad ustane:

– Dragi prijatelji, posle važnih državnih razgovora da se malo razonodimo. Možda niste znali, ali pre nego što sam postao šef države i partije, mnogo sam putovao po svetu, kao što to revolucionari rade, i bavio sam se raznim poslovima. Čak sam bio i mađioničar… Želite li da vidite jedan od mojih omiljenih trikova?

Svi prisutni su naravno iznenađeni, zapljeskaju, kažu da žele…

Tito uzme jedan zlatni tanjirić sa stola i nonšalantno ga stavi u džep. Onda mahne nekoliko puta rukom oko džepa i izgovori nekoliko nerazumljivih reči i…

– Pogodite gde je tanjirić?

Svi upere prstom u Titov džep, a Tile šeretski obiđe oko stola, mahne još jednom rukom i izvadi tanjirić iz Kardeljevog džepa.“

***

Svi čitaoci novog Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 21. januara, na poklon dobijaju poslednju knjigu iz edicije „Fatalne Srpkinje“, priču o Jovanku Broz.

***

Uz novogodišnji dvobroj Nedeljnika čitaoci su na poklon dobili knjigu o Mici Lou, fatalnoj ženi dinastije Karađorđević. U prvom ovogodišnjem broju čitaoci dobili na pokom knjigu o Mileni Pavlović Barili – Tragična sudbina najtalentovanije srpske slikarke, a u novom broju koji je na kioscima od četvrtka 21. januara, na poklon se dobija knjiga Marka Prelevića „Jovanka Broz: Život i tajne Titove udovice“

***