I baš u to leto 1968. godine, visoki funkcioner Petar Stambolić, najuticajnija ličnost partije u Srbiji, bio je kadrovik koji je uticao da Marko Nikezić, prekaljeni diplomata sa skoro dvodecenijskim ambasadorskim stažom, između ostalog i u Americi, bude postavljen za prvog čoveka partije.
I Tito je smatrao, a to je Stambolić naglasio na sastanku na kom je predložio „drugu Nikeziću“ mesto predsednika CK Srbije, da je to dobro rešenje. Za sekretara partije je izabrana Latinka Perović, u to vreme najmlađa jugoslovenska funkcionerka. Imali su oni podršku nekih partijskih vukova – pre svih Koče Popovića, Milentija Popovića, Mijalka Todorovića, Mirka Tepavca i drugih. Ali njihovo postavljenje moglo bi se tumačiti kao svojevrsni Titov gambit u međunarodnoj partiji šaha, kada je posle sovjetskih tenkova u Čehoslovačkoj 1968. valjalo napraviti otklon od Moskve, a Nikezić je bio okarakterisan kao „zapadni čovek“. Što je u uslovima „realnog socijalizma“ zaista i bio. Posebno jer će baš Petar Stambolić uz Dražu Markovića predvoditi snage koje će se u Srbiji obračunati sa „Nikezićevom ekipom“.
Jedna anegdota kaže da mu je Dobrivoje Vidić, kao ambasador Jugoslavije u UN, dok je Nikezić bio ambasador u Vašingtonu, rekao duboko zamišljeno posmatrajući američke auto-puteve: „Nikada ih nećemo prestići.“
Nikezić mu je odgovorio: „Time se zanosiš?“ Nikezić je svakako, uz Koču Popovića, koji mu je bio i svojevrsni mentor u diplomatiji, najbolje razumeo Zapad u srpskom, verovatno i jugoslovenskom državnom vrhu.
IZ SPECIJALA U MAGAZINU ISTORIJA – 50 GODINA OD PADA SRPSKIH LIBERALA
CEO TEKST PROČITAJTE U HIT MAGAZINU ISTORIJA KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NOVI NEDELJNIK. NOVI BROJ NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. OKTOBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS