Bio je 21. jun 1865. godine i prošlo je svega dva dana nakon što su savezne trupe izašle na obale ostrva Galveston, u tom trenutku velike luke u Teksasu, a urednici Galveston dejli njuza na naslovnoj strani su odštampali „nacionalni recept“. Savezničke trupe su na ostrvo stigle u jeku građanskog rata sa ciljem da povrate kontrolu nad teritorijama Konfederacije. Ubrzo im je postalo jasno da će morati da objavljuju naširoko ono što je već dve i po godine formalno važilo i na drugim pobunjeničkim teritorijama: „Svi robovi su slobodni“.
Pomenuta deklaracija američke savezničke vojske pokrenula je talas proslava jubileja koji će od tog dana pa nadalje biti poštovani kao „Juneteenth“, što je ujedno i jedan od najstarijih američkih praznika kojim se obeležava okončanje više od dva veka ropstva u ovoj zemlji.
Ipak, samo nekoliko dana nakon junske emancipacije u Teksasu, urednici Galveston dejli njuza su dopunili pređašnji tekst: „Vojska Sjedinjenih Država je nametnula slobodu za porobljene, ali ljudi koji su još uvek mladoj naciji obezbeđivali skoro 250 godina unosnog i neplaćenog rada moraju da budu obuzdani na neki drugi način. Pokušaj da se Afroamerikanci (u originalnom tekstu se navode kao crnci) oslobode svih ograničenja i politički učine jednakim belom čoveku biće poguban za celu zemlju i apsolutno poguban za jug“.
U uvodniku je dalje navedeno da je „od suštinske važnosti da „Afroamerikanci razbiju ideje o slobodi koja uključuje neometano kretanje, udruživanje, društvenu inkluziju, ekonomsku autonomiju“ ili bilo koji čin koji bi ih zaista izjednačio sa belim Amerikancima. Međutim, urednici teksaškog lista bili su ohrabreni činjenicom da je novouspostavljena infrastruktura eksploatisanja afroameričke radne snage u drugim regionima američkog juga već postala svojevrsna norma, piše američki Tajm u opširnoj analizi.
Drugim rečima, čim je ropstvo kao takvo odumiralo, tadašnja Amerika je počela da radi na nepisanim pravilima šta sloboda ne sme i ne može da znači za bivše robove. Iako je nakon građanskog rata postojao period tokom kog se činilo da bi stvari mogle da krenu drugačijim tokom, u godinama koje su usledile, percepcije koje su potanko predstavljene u uvodniku Galveston dejli njuza dominirale su u javnom životu Sjedinjenih Država. Američke administracije i elite su nastojale da Afroamerikance zadrže kao stalnu nižu klasu nacije. Klasu koja obezbeđuje radnu snagu i sloj društva koji je druge učinio bogatima. Deo društva koji je gradio, ali nije posedovao, koji je radio, ali nije imao prava na pozajmice i kredite. Advokatica za građanska prava Lisa Holder kaže u razgovoru za Tajm da je u pitanju „logika koja je efektivno učinila da supremacija belaca bude sveprisutna i postane osnovni organizacioni princip SAD-a“.
„Ne morate da pripadate beloj grupi nacije da biste se pridržavali principa bele rase jer je on svuda. To je naša istorija. To je osnova, baza“, kaže Holderova.
Međutim, prema njenom mišljenju, SAD sada imaju priliku da „isprave osnove pricnipa“. Odjeci organizacija za reparacije Afroamerikanaca žrtava i potomaka ropstva – ideja koja se pojavila tokom završnih faza građanskog rata i rasplamsala tokom devedesetih godina 19. i osamdesetih godina 20. veka – čuju se glasnije nego ikada pre.
Oktobra 2021. godine, 62 odsto odraslih Amerikanaca – uključujući 54 odsto belih Amerikanaca, 83 odsto Afroamerikanaca i 71 odsto Latinoamerikanaca – predočilo je istraživačima iz Galupovog centra za glasove Afroamerikanaca da vlada SAD treba da preduzme mere koje bi smanjile stalne posledice ropstva. Takođe, gradovi, savezne države i savezni izabrani zvaničnici izražavaju podršku istraživanju programima reparacija i socijalne pomoći Afroamerikancima. Kako se navodi u Tajmovoj analizi, nije slučajnost da se ovaj porast interesovanja dogodio usred takozvanog „rasnog obračuna nacije“, podstaknutog jezivom smrću Afroamerikanca Džordža Flojda, koga je usmrtila američka policija. Dužntint je, sa druge strane, od praznika koji su poštovali i priznavali isključivo potomci nekada porobljenih Teksašana, postao nacionalni praznik i proslava trenutne, doduše još uvek nepotpune, promene statusa Afroamerikanaca u SAD-u. Koredsednik Komisije za reparacije Afroamerikancima Kenis Heri primećuje da je tek Flojdovim ubistvom zadobijena ogromna podrška javnosti za projekte reparacije. Kako kaže, „Flojdova smrt primorala je svet da prepozna brutalnu realnost rasne nepravde“.
Reparacije za žrtve ropstva, međutim, ne bi bile prve takve isplate u istoriji SAD. Dvadeset treći američki predsednik Bendžamin Harison, republikanac, 1891. godine je odobrio isplatu od 25.000 dolara za jedanaest italijansko-američkih porodica linčovanih u Nju Orleansu. Ujedno, 1988. godine, nakon decenija aktivizma, republikanski predsednik Ronald Regan potpisao je zakon koji je obavezao američku vladu da isplati odštetu od 20.000 dolara „svakom preživelom državljaninu SAD, ili legalnom stanovniku japanskog porekla, koji je bio zatvoren tokom Drugog svetskog rata zbog rasnih predrasuda, ratnog vremena histerija i nedostatak političkog vođstva”.
Naravno, kroz poslednjih vek i kusur, nije bilo teško pronaći i jaka protivljenja ideji reparacija za žrtve ropstva, od lokalnih zajednica do najviših državnih instanci – oba doma Kongresa. Kako piše Taj, pojedini protivnici ideje reparacije insistiraju da „oni i njihova teško zarađena lična dobra ne potiču od robovlasnika“. Ipak, kako sumira ekonomista Vilijam Dariti, taj argument prikladno previđa način na koji su ključne politike koje su stvorile belu srednju klasu decenijama bile dostupne – eksplicitno ili efektivno – samo belcima. Drugi kritičari politike reparacija su potpuno svesni istorijskog konteksta i posledica, ali insistiraju na tome da reparacije predstavljaju opsesivno fokusiranje na rasu koja danas belce nepravedno stavlja u nepovoljniji položaj, ili da bi sprovođenje takvog plana jednostavno bilo previše komplikovano, odnosno, preskupo. A u 2022. godini, piše Tajm, i dalje ima onih koji žive 1865. i koji se čak i ne trude da se prikrivaju – za njih je pravi ekonomski i društveni poredak onaj koji postoji vekovima.
Međutim, ako su brojke jedino merilo, onda je neto efekat ideja politike i akcija reparacije jasan. Istraživanje Federalnih rezervi o potrošačkim finansijama za 2019. pokazalo je da prosečna američka porodica belaca ima oko 983.400 dolara – suma koja predstavlja ušteđevinu u gotovini i drugu imovinu, kada se oduzmu dugovi – u poređenju sa 142.500 dolara za prosečnu Afroameričku porodicu. Neznatno je manji jaz između belih Amerikanaca i svih drugih rasnih i etničkih grupa unutar SAD. Uprkos stalnim odjecima debatovanja o vrednosti teškog rada i posedovanja kuće, najveći deo tog bogatstvo, posebno među prvih 25 odsto, potiče od nasleđa. Istraživanje Fed-a iz 2019. takođe je pokazalo da skoro 30 odsto belih američkih porodica navodi da su primile nasledstvo ili poklon, u poređenju sa oko 10 odsto Afroameričkih porodica, sedam odsto Latinoameričkih i 18 odsto „drugih“ porodica. Sumirano, nejednakost u prošlosti se vrlo lako pretvara i u nejednakost u budućnosti.
Godine 2019, tadašnji vođa većine u Senatu Mič Mekonel, republikanac iz Kentakija i čovek koji je direktno potekao od robovlasnika, odbacio je ideju reparacija kao suštinski nepotrebnu.
„Mi smo već doneli zakone o građanskim pravima i izabrali afroameričkog predsednika“, rekao je tada Mekonel.
Međutim, klima se naglo promenila u eri antirasističkih protesta tokom 2020. godine. Zvaničnik Bele kuće rekao je u izjavi za Tajm da aktuelni predsednik SAD Džozef Bajden podržava studiju o reparacijama i kontinuiranom uticaju ropstva, ali da ne veruje da je takva studija potrebna da bi se pokrenuo posao unapređenja rasne jednakosti. Zbog toga je Bajden, kako se dalje navodi, preduzeo radnje poput potpisivanja izvršne naredbe koja zahteva „pristup cele vlade u rešavanju rasne nejednakosti i obezbeđivanju da jednakost bude deo njegove celokupne političke agende“.
Ali Holder, iz Kalifornijske radne grupe, nada se da će nacionalni apetit za rasnom pravdom naterati Amerikance da se u svakom slučaju angažuju na polju ropskih reparacija. Zapravo, dok je savezna akcija još teoretska, lokalna akcija je već počela. U ovom trenutku postoji najmanje jedanaest kalifornijskih opština koje su preduzele procese reparacije. Slične inicijative su primećene i u Ilinoisu, a u Bufalu je nakon rasističkog napada prošlog meseca organizovan Fond za odgovor zajednice Bufalo, koji za cilj ima da se „pozabavi potrebama zajednice nakon užasne rasno motivisane masovne pucnjave“.
Mnogo toga zvuči obećavajuće, kaže Dariti, ali je ponovo problematika u matematici. Slučaj Kalifornije je dobar primer.
„Program reparacija koji se fokusirao samo na Afroamerikance iz Kalifornije koji potiču od američkih robova zahtevao bi između 650 do 700 milijardi dolara pomoći da bi se smanjio rasnij jaz u toj državi. A ceo godišnji budžet države iznosi oko 270 milijardi dolara, sa 196 milijardi dolara potrošnje iz Opšteg fonda. Problem koji imamo nije toliko da tvrdimo da Kalifornija ne bi trebalo ništa da uradi. Sasvim suprotno. Problem koji imamo je u tome da ono što oni rade nazivamo reparacijom“, kaže Duriti.
Kada buduće generacije pogledaju šta je Amerika imala da kaže o reparacijama, o stanju Afromaričkog života u Americi, uočiće da je baš jun 2022. mođda ključni trenutak za proučavanje. Da li zagovornici reparacija ostavljaju za sobom važno nasleđe proučavaće se u mesecima i godinama koje dolaze. Jedino što više nije upitno je osvrt na to šta je ropstvo ostavilo za sobom.
Tagovi
