Trideset godina nakon ukidanja aparthejda, mala jevrejska zajednica u Južnoj Africi podeljena je više nego ikada. Jedan njen deo je profitirao od rasističkog sistema, dok mu se drugi opirao. Iz Holokausta su izvedene dve protivrečne pouke koje se sada suprotstavljaju jedna drugoj: univerzalistička „nikada više”, koja navodi jedne da podrže Gazu, i ona koja ističe jedinstvenost jevrejske tragedije, i inspiriše druge na konzervativni cionizam.
Nakon što je dvadeset dve godine proveo gledajući u sive zidove zatvorske ćelije, Denis Goldberg se okružio afričkim slikama živopisnh boja. Slike koje slave život, zadovoljstvo i želju sada se mogu videti u House of Hope („Kući nade”): ovoj skromnoj i funkcionalnoj zgradi na periferiji Kejptauna koja predstavlja nasleđe najpoznatijeg Jevrejina koji se borio protiv aparthejda. Deca tamo mogu da slikaju i izvode pozorišne predstave. Po vrtu, u kom je rasut Goldbergov pepeo, kljucaju ptice. To mirno mesto ipak nije idilično utočište u kom bi prošlost mogla da pronađe svoj mir. Tri decenije nakon ukidanja aparthejda, more krovova sirotinjskih četvrti iz kojih deca dolaze prekriva brežuljkasti pejzaž Kejpa i svedoči o bedi koja izaziva revolt. I pitanja koja je pred nas postavilo Goldbergovo nasleđe i dalje su vrlo aktuelna, pitanja o tome šta neku odluku čini etičkom, pitanja o vrednosti života, kao i različita tumačenja o tome šta znači biti Jevrejin. Kao i većina Jevreja koji su imigrirali u Južnu Afriku, Goldbergovi preci su poreklom iz carske Litvanije i bežali su od pogroma i bede. Pola veka kasnije, uveren da svaki čovek zaslužuje jednako poštovanje, bez obzira na boju kože ili poreklo, Goldberg se pridružio Afričkom nacionalnom kongresu (ANC) i njegovom oružanom ogranku. Više puta osuđen na doživotni zatvor zajedno sa Nelsonom Mandelom, nije bio zatvoren na ostrvu Roben, već u zatvoru za belce u Pretoriji. Aparthejd je primenjivao segregaciju čak i među svojim smrtnim neprijateljima.
Na ploči u Kući nade može se pročitati: „He was a Mensch“ („Bio je Mensch“), što na jidišu označava osobu koja je pokazala humanost angažujući se za druge. Samo je mali broj od 120.000 Jevreja koji su tada živeli u Južnoj Africi izabrao ovaj opasan put. Među belcima iz ANC-a, oni su bili značajno brojniji od ostalih, i to predstavlja dobru stranu medalje, podjednako značajnu kao što je i njena loša strana, koja pokazuje da se većina njih prilagodila aparthejdu, skrivala se iza rasnih zakona koji su im išli u prilog i izbegavala kontakt sa borcima za slobodu iz sopstvenih redova, u stalnom strahu da bi to moglo podstaći antisemitizam.
Tek 1985. godine, nakon trideset sedam godina režima aparthejda, vođe zajednice su se odlučile da ga jasno osude. Kao što je kasnije priznao glavni rabin Siril Haris pred Komisijom za istinu i pomirenje: „Jevrejska zajednica je profitirala od aparthejda (…). Molimo za oproštaj (1).“ Odlučiti se za nesebičan otpor, plaćen visokom cenom zatvora, egzila, progonstva, smrti i sakaćenja pod udarom rasističke države. Ili se prilagoditi i postati saučesnik. Jevrejski advokati su branili crne aktiviste; ali Jevrejin je bio i glavni tužilac koji je osudio Mandelu, pokazujući izuzetan fanatizam. Istoričarka Širli Džilbert, specijalista za istoriju južnoafričkih Jevreja, vidi u ovoj polarizaciji tenziju između dva tumačenja holokausta unutar judaizma: s jedne strane, jedinstvenost jevrejskih žrtava, a s druge strane, univerzalnost pouke „nikad više“. Prvo tumačenje naglašava potrebu za zaštitom, dok je drugo pokretač za akciju (2).
Da bismo razumeli ovu situaciju – specifičnu za Južnu Afriku, ali iz koje se mogu izvući opšte lekcije – potrebno je vratiti se njenim korenima. Izgrađena 1863. godine od tesanog kamena, najstarija sinagoga u zemlji danas služi kao ulaz u Južnoafrički jevrejski muzej u Kejptaunu. Tu se mogu videti fotografije koje prikazuju siromašne kako se iskrcavaju u luci, muškarce sa ravnim kapama i iznošenim jaknama, žene sa maramama koje nose bale platna, kartonske kofere uvezane kanapom. Njih 70.000 je stiglo na prelazu iz 19. u 20. vek, emigrirajući iz zapadnog dela carstva, gde je tada živela polovina svetske jevrejske populacije. Privučeni pričama o lakoj zaradi u rudnicima zlata i dijamanata Južne Afrike, mnogi su počeli kao trgovački putnici, obilazeći izolovana naselja na velikim kolicima koja su vukle mazge, prodajući sapun, dugmad i posuđe. Ipak, svaki imigrant bez sredstava osećao je da se njegov status u koloniji razlikovao od onog koji je imao u svojoj bivšoj zemlji. Jedan savremenik je ispričao kako je video crnca koji se sklanja da mu ustupi prolaz na dokovima, obarajući pogled: „U Rusiji, niko ne bi propusto Jevrejina da prođe (3).“
Belci među Belcima, Jevreji su iskoristili ruralne oblasti da se brzo integrišu u kolonijalno društvo Bura, čiji se antisemitizam pogoršao tek 1930-ih godina. Ubrzo su počele da kruže priče o njihovom uspehu: na primer, u trgovini nojevim perjem koje je tada bilo traženo širom sveta za luksuzne ženske šešire – seoske kuće bogatih jevrejskih trgovaca nazivane su „palatama od perja“. Vitrine muzeja ne pokazuju da su postojali uslovi koji su bili neophodni za takav uspeh: Jevreji su imali pravo da stiču zemlju (u najekstremnijim slučajevima, onu koju su prethodno posedovali proterani crni vlasnici), mogli su da se slobodno kreću i da uzimaju kredite. Njihovo postojanje bilo je legitimno; bio je to legitimitet kolonista koji žive među obespravljenom većinom. U gradovima, naravno, morali su da se suoče s antisemitizmom. U očima „snobovskih” Britanaca, oni koje su zvali „Jevi sa Istoka” izgledli su „prljavo” i nisu bili baš civilizovani. Njihov jidiš je zvučao sumnjivo. Međutim, imigranti su se brzo oslobodili svog jezika koji im je predstavljao teret. Jidiš je nestao u roku od jedne generacije. Suočavanje s diskriminacijom, bilo stvarnom ili očekivanom, bilo je u ravnoteži sa sticanjem kolonijalnih privilegija.
Magnetni trougao
Genocid nad Jevrejima i Jevrejkama, cionizam, aparthejd: iako je jevrejska zajednica u Južnoj Africi formirana pod uticajem ova tri faktora, svaki od njih je različito uticao na različite porodice i pojedince. Stiven Robins je predložio da se sastanemo u jednom kafeu u Kejptaunu. Robins, čiji su preci nosili ime Robinski, je antropolog i profesor na univerzitetu. Prijatna osoba, mladalačkog izgleda. Otac mu je pobegao iz nacističke Nemačke i stigao u Kejptaun 1936. godine. „Štutgart“ sa 537 nemačkih Jevreja bio je poslednji brod kojem je bilo dozvoljeno da pristane u luku, nakon toga je Južna Afrika nemilosrdno zatvorila svoja vrata za izbeglice.
Robins je odrastao gledajući uramljenu fotografiju, koja je stajala na komodi. Na njoj su bile tri žene o kojima se nikada nije govorilo – majka i dve sestre njegovog oca, koje ovaj nije mogao da ode da potraži kako bi ih spasio. One su ubijene u Aušvicu – drugi članovi porodice su stradali u šumama (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
