Zbog vršnjačkog nasilja, učenici Osnovne škole „Knez Sima Marković“ u Barajevu već tri nedelje nastavu pohađaju onlajn. Kako kažu roditelji, deca se zbog jednog učenika osećaju ugroženo da bi dolazila u školu.
Danima se priča o ovome, a ono što je usledilo kao reakcija jeste sastanak sa direktorom i Svetom roditelja, kao i sastanak sa roditeljima đaka koji, kako kažu, „pravi probleme“.
Kao ishod sastanka, doneta je odluka da taj učenik dobije „ličnog pratioca“. Do sada je, prema navodima medija, jedina sankcija po njega bila četvorka iz vladanja, a roditelji dece koja se osećaju ugroženo kažu da ne očekuju ni da će ova odluka rešiti problem.
Lični pratilac podrazumeva pratnju starijeg, stručnog lica koje se bavi decom i provodi vreme sa konkretnim učenikom od dolaska do izlaska iz škole. Kako za Nedeljnik objašnjava specijalni pedagog iz Edukativnog centra za lični i profesionalni razvoj Ljiljana Marković, to podrazumeva da je sa njim na odmoru, na času, da mu pomaže u praćenju gradiva i slično.
Zašto – i posle majske tragedije – školstvo muči muku sa vršnjačkim nasiljem? Zašto nema sistemskih pomaka u prevenciji i rešavanju ovog problema i – da li je odluka ove škole (da nastava bude onlajn) jedina realna reakcija?
Odgovor škole do objavljivanja teksta nije se dogodio, te informacije o trenutnom stanju stvari i daljim koracima – nisu poznate. Ono o čemu je svrsishodno govoriti, jeste vršnjačko nasilje koje je hroničan problem sa kojim se suočavaju deca i roditelji širom sveta.
„U celom svetu, u školama postoji vršnjačko nasilje. Pitanje je u kojoj meri se ono manifestuje. Kod nas je u velikoj meri ispoljeno. Ono što našem sistemu nedostaje jesu preventivni programi i sistemi podrške porodicama koji imaju decu sa problematičnim ponašanjem“, priča Marković.
Svako ponašanje ima svoj razlog, a upiranje prstom i prerano zaključivanje, te laičko diskutovanje u javnoj sferi – nisu od pomoći. Pomogla bi adekvatna rekacija stručnjaka i/ili nadležnih, najbolje pre, ali ako sistem kaska – onda kada se nasilje dogodi.
„Sa tom porodicom moralo bi da se radi, da se vidi šta se tu dešava, zašto se on tako ponaša, da se sa tom majkom popriča, da se možda uključi u neki savetodavni rad sa nekom vrstom podrške kako da prevaziđe izazove sa kojima se dete susreće“, objašnjava Marković.
Pitanja koja se jave kada u javnost dospe vest o vršnjačkom nasilju u školi su – šta je škola uradila, da li je to ispravno i šta škola ima od mehanizama u svojim rukama?
„Oni moraju da zaštite svu drugu decu. Jedino mogu da pokreću disciplinski postupak i da obaveste centar za socijalni rad, policiju, da se uključe i drugi organi koji mogu da rade sa tom porodicom. Nemaju neke druge mere koje mogu da preduzimaju u školama. Mogu da ga uključe u možda neki pojačani vaspitni rad. Ne znam da li je usvojena odluka u kojoj je predloženo da se dete udalji sa nastave – ali ako se udalji, šta sa njim?“, priča Marković.
Osim brda birokratije i zakonskih odredbi, pojačani vaspitni rad jedan je od vidova na koji se može pristupiti ovakvim situacijama. To podrazumeva rad školskog psihologa sa detetom i njegovom porodicom, kako bi se pomoć pružila na što bolji način. Nije dovoljno, može se rasprvljati i koliko je ispravno, u prvom redu odbrane vaditi kartu – ocena iz vladanja.
„Sama škola, Ministarstvo prosvete, moralo bi da radi na razvijanju preventivnih programa, a to ne znači sada da držimo predavanje šta je nasilje u porodici, nego da se razvijajuaktivnosti koje bi decu držale u školama i negovale neke pozitivne vrednosti. Ne dodavanjem novih predmeta, nego to treba da budu vannastavne aktivnosti, sportske aktivnosti, da u školi postoji pozitivna atmosfera“, pojašnjava specijalni pedagog Marković.
Ona izlaže da u našem društvu postoji visoka tolerancija na nasilje, te da se to preslikava i na decu. Tako je sve niža granica u kojoj deca biraju nasilje kao rešenje problema. Nasilje je pustilo korenje, pa je bitno samo otvoriti oči i biće uočeno.
„Kada odete na šalter, mnogi ljudi smatraju da ako budu verbalno aresivni, da će rešiti svoj problem. Sa druge strane, deca su mnogo izložena internetu i raznim društvenim mrežama, gde je nasilje neograničeno – da li verbalno, da li digitalno, kako god. Kao društo i kao roditelji, moramo da radimo sa decom i da im šaljemo poruku da svi problemi mogu da se rešavaju i na drugačiji način. Kao društvo, to trenutno ne radimo, ali nadam se da kao roditelji utičemo na decu da nasilje nije rešenje problema“, zaključuje Marković.
Napominje da deca svoja osećanja komuniciraju ponašanjem i da upravo po ponašanju i možda uspehu u školi može da se ugleda eventualni problem i pruži blagovremena pomoć . Osim što sa decom treba da se priča, treba ih i osmotriti, oslušnuti ponašanje koje možda čeka nešto da kaže.
