Prošle nedelje smo svedočili sledećoj situaciji: dok su se grupice protestanata tukle sa policijom šireći „strah od izdaje Kosova“, a suzavac se širio ulicama glavnog grada – jedan raspop je okupljao desničarsku omladinu, jedan vladika je postao heroj građanske Srbije, a Crkva je uglavnom ćutala.
A Crkva uglavnom ne ćuti kada se priziva „izdaja Kosova“, makar to i delovalo ovako veštački nametnuto kao tema tokom protesta, baš kao što je sve što je ponovo uzdrmalo odnose unutar SPC prethodnih dana delovalo veštački nametnuto.
Kada je vladika Grigorije pre dve godine iz Hercegovine prešao za episkopa u Nemačku, otišao je da bude daleko od očiju od vlasti – ali im je očigledno dovoljno ostao blizu da mogu da udare po njemu kada to zatreba.
Otkrivanje geneze slučaja „kako je vladika Grigorije postao državni neprijatelj broj jedan“ – neko će reći ponovo – svakako će u jednom trenutku odvesti u ćorsokak, ako bi se držalo postulata logičkog zaključivanja. Dakle, sve je počelo jednom, možda malo nespretno prenetom Grigorijevom izjavom iz 2013. godine o potrebi ulaganja novca u bolnice. Malo loše volje bilo je dovoljno da se to stavi u kontekst da su bolnice važnije od crkava, pa iz toga da crkve nisu važne, a samim tim da je i državna donacija za Hram Svetog Save u ovom trenutku nepotrebna, iz čega će se zaključiti da nam Hram Svetog Save nije potreban i da ga, logično je – zar ne, treba srušiti. A bio je to samo početak…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 16. JULA. SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU NA POKLON KNJIGU O NAJOKONTROVERZNIJEM SRPSKOM POLICAJCU DRAGOM JOVANOVIĆU
DIGITALNO IZDANJE JE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
