Sigurne kuće su nekim ženama jedina i poslednja opcija da sačuvaju život od nasilja. Mnoge su ostale žive jer su se sklonile na vreme i kada nijedna institucija i niko drugi više nije mogao da ih zaštiti. Neke žene nisu, jer nisu stigle do sigurne kuće.
Početkom marta, muškarac je ubio ženu nasred ulice u Pirotu. To je deveti femicid od početka godine, a ženu nijedna institucija nije uspela da zaštiti i pored toga što je počinilac imao meru zabrane prilaska žrtvi zbog proganjanja, dobio novčanu kaznu od 100.000 dinara, a žena je, prema pisanju medija, čak devet puta prijavila da je bivši nasilni partner proganja. Međutim on nije bio u pritvoru, jer je taj predlog sudija odbio.
Ukoliko već nije moguće udaljiti sve nasilnike, siguran smeštaj treba da bude prvi korak ka slobodi za mnoge žene žrtve nasilja, i važnost funkcionisanja ove vrste pomoći se nijednog trenutka ne sme potceniti. Međutim, broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama u Srbiji manji je za 74% od propisanog standarda koji važi u zemljama Evropske unije, pokazalo je istraživanje o funkcionisanju i radu sigurnih kuća za žene i decu žrtve nasilja, koje je sprovelo udruženje građana „Atina“.
Neki podaci iz istraživanja su zaista zabrinjavajući i alarmantni. Osim nedovoljnog broja mesta, postoje brojni drugi problemi koji ugrožavaju sigurne kuće. Korisnice se suočavaju i sa bezbednosnim rizicima, a u svim sigurnim kućama došlo je do kršenja tajnosti lokacije.
„Najtužnije je kada sud ili centar za socijalni rad upita zbog čega muškarac koji je počinio nasilje ne može da dođe do sigurne kuće da preuzima decu za viđenje i da ih potom vraća“, navodi se u istraživanju koje je sprovedeno tokom 2022. i početkom 2023. godine. Obuhvatilo je svih 13 sigurnih kuća i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima u Srbiji, odnosno 33 predstavnice i predstavnika pružalaca usluge prihvatilišta za žrtve nasilja. Pravilnik o bližim uslovima i standardima predviđa da sigurna kuća mora imati obezbeđenu proceduru očuvanja tajnosti lokacije. Ali praksa je drugačija – nešto više od polovine sigurnih kuća nema obezbeđenu tajnost lokacije niti posebno obučeno obezbeđenje.
„Dešavalo se kada taksisti kažete da vas odveze do sigurne kuće, dođe do pred sama vrata“, navodi se istraživanju kao primer o „tajnosti“ lokacije.
U kakvoj su vezi brojke iz istraživanja sa problemom femicida i da li bi, da ima više mesta i da su uslovi bolji u sigurnim kućama, više žena bilo zaštićeno i spaseno a broj femicida u Srbiji bio manji?
Sigurne kuće su tip usluge koji je najpre namenjen ženama kod kojih je procenjen visok rizik od nasilja, posebno od femicida, kaže Andrijana Radojičić Nedeljković iz „Atine“. „Dakle, sa jedne strane neophodno je izmestiti ženu i eventualno decu kako bi se njena bezbednost zaštitila, a sa druge strane neophodno je adekvatno procesuirati nasilnika za počinjeno nasilje. Nažalost, u praksi izostaje dobra koordinacija u postupanju organa gonjenja, pravosuđa i socijalne zaštite, a ekstremi tih propusta ogledaju se u brojnim primerima femicida kod žena koje su prijavile nasilje, kao i u slučajevima direktne pretnje od strane nasilnika po bezbednost žene čak i onda kada je ona smeštena u sigurnu kuću. Zbog toga je neophodna dobra koordinacija policije i socijalne zaštite, posebno kada je reč o obezbeđivanju sigurnih kuća i pravljenju procena rizika po bezbednost žene.“
Zbog nedostataka na koje upućuje istraživanje, pitanje je koliko su sigurne kuće zaista sigurne i koliko su čvrst oslonac za žene žrtve nasilja. „Sigurne kuće u Srbiji prvenstveno nemaju dovoljno kapaciteta, odnosno postojeći kapacitet ne ispunjava standard koji je propisan u ostatku Evrope. Pored toga, sigurne kuće se suočavaju sa brojnim problemima, koji između ostalog imaju veze i sa sigurnošću i bezbednošću“, kaže Andrijana Radojičić Nedeljković. Zato je neophodno propisati standarde kojima se definiše šta, kada, ko i najvažnije – kako radi sa ženom koja je preživela nasilje i koja sama ili sa decom dolazi u sigurnu kuću.
U svim prihvatilištima se vrši prijem majki sa decom, međutim ne postoje u svim prihvatilištima odvojene sobe za majke sa decom, pokazuje istraživanje. A čak 82,6% prihvatilišta nema definisan posebni protokol za žrtve seksualnog nasilja i sigurnosni protokol nakon seksualnog napada.
„Trenutno Srbija nema takve standarde, s jedne strane to ne znači nužno da sigurne kuće ne rade na zadovoljavanju potreba žena sa iskustvom nasilja, ali taj rad se svodi na nivo motivisanosti i znanja konkretno profesionalki koje su zaposlene u sigurnoj kući, a ne bi smelo da bude tako, već bi svaka žena u svakoj sigurnoj kući morala da računa na isti kvalitet usluge bez obzira na to gde se ta usluga nalazi.“
Žrtvama nasilja u porodici nesporno mora biti omogućen pristup uslugama zdravstvene zaštite, međutim ovo istraživanje pokazuje da je u praksi procedura sprovođenja medicinskih pregleda nedovoljno standardizovana. U preko 50% prihvatilišta uopšte nije definisana saradnja sa zdravstvenim sektorom već zavisi od ličnih aranžmana i poznanstva, dok u skoro 40% prihvatilišta nema specijalizovanih usluga koje su namenjene ženama sa iskustvom nasilja.
Pitanje zdravstvenog stanja korisnica u vezi s nasiljem koje su doživele neposredno pre prijema često se otvaralo u grupnim diskusijama s predstavnicima/ama sigurnih kuća
„Dešavalo nam se da nam nakon prijema tog dana žena kaže da je pretučena, u tim slučajevima odvodimo je u hitnu službu i čekamo pregled sa njom regularnom procedurom kao svi drugi građani/ke. Međutim, kada je prijem u toku noći i desi se ovakva situacija, moramo da procenjujemo sami da li ćemo ostaviti sve druge žene same u kući ili otići na pregled, jer noću dežura samo jedna osoba.“
Pored nedovoljnih kapaciteta sigurnih kuća, koji su za tri četvrtine ispod potrebnog minimuma, postoje izazovi u njihovom licenciranju što ima nepovoljan uticaj na obavljanje i finansiranje usluga, na šta su ukazali i zaposleni koji su učestvovali u istraživanju. U Srbiji trenutno radi 11 sigurnih kuća za žene i žrtve nasilja u porodicii jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima, od čega samo pet sigurnih kuća ima licencu za rad, dve su u postupku obnove licenciranja a više od polovine, njih sedam, već osam godina je u postupku licenciranja.Važno je da se žene u sigurnoj kući osećaju zaštićenoi bezbedno.
A ako kuće ne mogu da odgovore na potrebe, pitanje je šta onda?
„Na prvom mestu potrebno je usvojiti standarde po kojima bi sigurne kuće radile,tu se ne misli samo na standarde koje bi objekat morao da ispuni u pogledu bezbednosti, sigurnosti i pristupačnosti, već se misli i na obučenost osoblja koje radi, korake koji se preduzimaju u cilju pružanja podrške i osnaživanja žena, kako tokom boravka u sigurnoj kući, tako i nakon izlaska iz nje“, kaže Andrijana Radojičić Nedeljković.
Među dobrim praksama u sigurnim kućama je to što se u većini nastavlja praćenje korisnica po njihovom izlasku i ako to nije definisano standardima. Takođe, prihvatilišta su dostupna putem društvenih mreža i brojeva telefona i za informisanježena o usluzi, načinu prijavljivanja nasilja, dok više od 50% ima potpisane memorandume o saradnji sa lokalnim partnerima, pokazuje istraživanje.
Od ukupnog broja žena koje su prošle kroz sigurnu kuću, a bilo ih je oko 1.000, njih 90 odsto je bilo zavisno od nasilnika. Svi predstavnici/ce usluge navode da u okviru sigurnih kuća podstiču žene na uključivanje u sistem obrazovanja, obuka i kurseva u cilju ekonomskog osnaživanja. Nešto više od polovine (56,5 odsto) sigurnih kuća sprovodi programe ekonomskog osnaživanja.
Udruženje „Atina“ je posle istraživanja predalo predlog standarda Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja i očekuju njihovo usvajanje. Na drugom mestu posebno je važno da se sigurne kuće povežu sa organizacijama i drugim resursima u zajednici, kako bi boravak žene u sigurnoj kući imao kao cilj i njeno osnaživanje za život nakon izlaska.
„A tu posebno mislim na ekonomsko osnaživanje žena i podršku pri zapošljavanju. Sve ovo naravno nije dovoljno ukoliko sa druge strane nemamo pristup nulte tolerancije na nasilje, kao i senzibilisane profesionalce koji će verovati ženama kada govore o nasilju koje trpe, njihovom strahu i zabrinutosti zbog onog što bi nasilnik mogao da uradi. Ako želimo sigurne kuće koje su zaista sigurne, moramo prethodno da učinimo sve kako bi se žene, nakon što prijave nasilnike, zaista osećale sigurno.“
Standardi i procedure
-190 je ukupni kapacitet prihvatilišta, što je za 74% niže od propisanog standarda Saveta EU (719);
–13% zaposlenih stručnih radnika je muškog pola, što je u direktnoj suprotnosti sa međunarodnim standardima po kojima usluge za žene sa iskustvom nasilja moraju pružati žene;
–42,9% uopšte nema obezbeđen prilaz ženama sa invaliditetom;
–42% prihvatilišta nema definisanu proceduru kojom se štiti bezbednost korisnica.
