Retko je u kojoj iole normalnoj zemlji u novijoj istoriji izručeno ovoliko lopata propagande po glavi stanovnika kao u Vučićevoj Srbiji. I Vučić je uspeo u jednom – Peti oktobar je anomalija, incident, a nakon dosmanlijskog mraka, Srbija se sa naprednjacima na čelu vratila sebi. Uz naravno čitav niz uzajamno funkcionalnih paradoksa kojima Vučić uspešno vlada. Na primer, kad kaže da nikada nećemo ponovo dozvoliti Bljesak i Oluju, da li to znači da su Bljesak i Oluju dozvolili (odnosno mirno gledali) oni koje Vučić cinično rehabilituje i koje su oborili s vlasti upravo tipovi i njihovi nastavljači koji su „topili tenkove“ i napravili pljačkašku privatizaciju, za razliku od „švedskog standarda“ koji je vladao devedesetih. Da nije poznih osamdesetih istrošena fora, Vučić bi danas mogao da raspiše i Zajam za privredni preporod Srbije.
Da li je po logici radikalsko-julovskih nostalgičara koji su preuzeli ponovo vlast, i Vidovdanski sabor iz 1992. (da, da, prošlo je trideset godina), samo jedna neuspešna „obojena revolucija“? Iako tada Putina nije bilo na pomolu (a takvih „revolucija“ nema bez antiputinovskog konteksta), niti je nakon propalog puča Jazova (a i on je rekao da ne želi da bude ruski Pinoče) mogao da se nasluti neostaljinizam kao globalni izazov. Od mobilizatorske monarhističke ideje s početka devedesetih, ostao je samo podeljeni POKS – jedan s Dverima, drugi s Novom DSS. Ostali su uz ovaj drugi POKS (sa novom DSS) i Dražin unuk i Matija, kao nekakav kontinuitet ideje koja ipak uzme koji procenat na izborima. I kao takva zavređuje pozornost Vučićevog keč-ola. Bar jednog poksovskog dela.
Iako je Vidovdanski sabor 1992. propao (trajao do 5. jula), iako se na njemu pojavio prvi put u Srbiji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, od te godine Milošević više ne može da vlada sam. Vojislav Šešelj dao mu je te 1992. odlučujuću podršku – i da kompromituje monarhističku ideju i da pobedi svoje prethodno odmetnute kadrove za stvaranje demokratske fasade – da prvo pobedi Milana Panića na predsedničkim izborima u decembru 1992, a da potom odstrani i Dobricu Ćosića sa mesta predsednika SR Jugoslavije – maja 1993.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 7. jula
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
