Negde početkom 1937, Partiju u Beogradu došao je da obiđe Josip Broz. Bio je to prvi susret dvojice ljudi koji će provesti naredne decenije u ljubavi i mržnji, u sukobima bez oproštaja, u borbi bez ranjenika.
Tito je obavestio Rankovića i Đilasa da mu je Kominterna dala mandat da kao generalni sekretar formira novi centralni komitet. Zadovoljan onim što je video, kooptirao je Rankovića i Đilasa u Politbiro CK KPJ početkom 1938. godine.
Tamo je već bio Edvard Kardelj, time je zaokružena velika četvorka što će trajati sve do onih napisa u „Borbi“ i „Đilasovog plenuma“.
„Pada u oči da je ova četvorka bila sastavljena iz dve polovine – Đilas i Ranković bili su izrasli na domaćem tlu, pre svega u beogradskoj partijskoj organizaciji, a Tito i Kardelj došli su iz Moskve sa preporukama i ispod skuta Kominterne“, pisao je Borislav Lalić.
Možda je i zbog te transverzale, tog odnosa Moskve i Beograda gde je morao da se zna stariji, u „Uspomenama jednog revolucionara“ Milovan Đilas kasnije svedočio da se i u pokeru najviđenijih jugoslovenskih predratnih komunista morala znati hijerarhija. Tito je bio prvi, a do njega odmah Kardelj.
No lično je, po svemu sudeći, Brozu miliji bio Milovan Đilas. O tome će, rečenicom „Tito ga je voleo“, svedočiti i Svetozar Vukmanović Tempo, koji je pisao kako se ponosio, i kao Crnogorac, „našim“ Đilasom.
Sve dok nije, sasvim javno, prestao da se ponosi.
I ne samo on.
*Iz knjige Veljka Miladinovića “Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija“ koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik koji na kioske dolazi u četvrtak 11. juna.
***
Nedeljnik čitaocima poklanja ediciju koja se čekala godinama. U našoj “letnjoj biblioteci” nalaze se priče o Titu, Milanu Stojadinoviću, Milovanu Đilasu, Aleksandru Rankoviću (poklon uz novi broj od 11. juna), a u narednom broju dobija se i knjiga o Draži Mihailoviću.
Tagovi
Bobby
Ђилас "дисидент" и слични карикатурни написи подсећају на пискарања Латинке Перовић о Стамболићу као "ембриону" социјалдемократије у Србији ! А она се ваљда огледа у омиљеној им реченици "са крвљу смо дошли на власт, са крвљу ћемо са ње отићи". Прештампавање и некакав покушај "расветљавања" најобичнијих сукоба у оквиру исте банде и давање им епитета "дисидентски", "демократски",... итд. само је плод дубоког непознавања, или пре одсуства жеље; да се проникне у ту организацију обичних хохштаплера, којима је битисање на власти био и начин опстанка. Уосталом, историја је већ дала свој суд, њихово дело је нестало, а они су тамо где им је и место, на сметлишту историје. Једино овакви текстови, с'времена на време, покушавају да од доказаних злочинаца, створе некакве дисиденте.
Čitalac
Bravo! Tačno u srž!