U tradiciji svih uspešnih filmova biopic žanra je i to da trenutak kada se osvetli dvorana tokom odjavne špice postaje okidač da se krene u pretraživanje i poređenje stvarnog i fiktivnog u odgledanom životu glavnog junaka. Naravno da se ta tradicija nije narušila sa filmom „Toma“. Da li je on voleo zaista tu i tu, bio tada i tada na tom i tom mestu, koga je voleo, više ili manje, gde je zarotirao najviše kuglicu ruleta do pustoši novčanika… (autor ovog teksta je u bizarnosti pitanja došao do onog o filmskim košuljama Tome Zdravkovića koje bi bez razmišljanja preuzeli momci iz australijskog aktuelnog muzičkog čuda – benda Tame Impala).
Pored svih tih komparacija zanimljiva je i slika nekadašnjeg života nekadašnje zemlje, ali i njene estrade. Taj prikaz Lepe, Cuneta, Tozovca, Silvane i naravno Tome dao je neku životnu scenografiju dostojnu američkog kantrija, ili ako hoćete Nešvila, i to bez bilo kakve posprdnosti. Upravo i scenografija života – autobusi koji idu na turneje, život na četiri točka koji vodi u slavu, ali ponekad i u smrt, pa i u oboje (Silvana) – biće ta kopča sa svetskom muzičkom industrijom.
Šta je bila zaista estrada? Ko su bili ljudi koji su u doba samoupravne jugoslovenske prošlosti odlučili da odbiju biroe rada i oficijelni život i otisnu se u neizvesnost života zabavljača?
U filmu „Toma“ vidimo i važnost čitave te „mehanizacije“, bolje reći menadžerije. Tu je trenutak preloma karijere Zdravkovića – njegovo potpisivanje za zagrebački Jugoton, moćnu produkciju koja je imala najbolju brzinu reagovanja i prepoznavala je stvari. Od Zdravkovića, Silvane Armenulić, preko Bijelog dugmeta i Zdravka Čolića, pa sve do beogradskog novog talasa i Azre.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 7. oktobra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
