Svakog jutra na putu do škole Huang Volgeum, prvakinja, vozi se autobusom sa troje članova dvoje porodice: jedno od njih je predškolac, drugo ide u treći razred, a treće petak. Huang ima 70 godina – a njeni školski drugari su njeni unuci.
Ona se seća kako je jecala dok je pre šest decenija posmatrala kako njeni vršnjaci idu u školu. Dok su drugi učili da čitaju, ona je dane provodila kod kuće vodeći računa o svinjama i mlađoj braći i sestrama.
Kasnije je sama odgajila šestoro dece i sve ih je slala u školu. Ipak, nju je bolelo što nije mogla da radi ono što sve druge majke jesu. „Da pišem pisma svojoj deci, o tome sam najviše sanjala“, kaže Huang. A zatim se ove godine dogodilo nešto neočekivano.
Stopa nataliteta u Južnoj Koreji sve je niža poslednjih nekoliko decenija, a prosečan broj dece po jednoj ženi manji je od jednog deteta. Najteže su pogođena ruralna područja, gde su bebe postale retka pojava pošto mladi parovi odlaze da žive u velikim gradovima zbog bolje plaćenih poslova. U osnovnoj školi Daegu, u kraju u kojem Huang živi, učenika je takođe sve manje. Ta ustanova sada broji tek 22 đaka.
Ove godine distrikt u kojem Huang živi zadesila je beda.
„Išli smo po selima tražeći makar jedno dete koje će se upisati u prvi razred“, kaže direktorka škole Li Džu Jang. „Nismo pronašli nijedno.“
Pre nekoliko decenija, korejske porodice imale su običaj da ono malo sredstava kojima raspolažu usmere na obrazovanje muške dece. Zato se Li, uz pomoć drugih meštana, dosetila jedne zanimljive ideje: upisaće u školu starije ljude koji žele da nauče da čitaju i pišu. Huang i još sedam drugih žena, starih između 56 i 80 godina, odmah su se javile.
Za mlade ljude koji su želeli da ostanu ovde, budućnost gradića je zavisila od toga hoće li škola opstati.
„Ko bi zasnovao porodicu ovde ako nema škole?“, upitala je Noh Sun Ah (40) čiji je suprug – jedan od Huanginih sinova – napustio posao u velikom gradu i sa porodicom se pre pet godina preselio ovde kako bi preuzeo upravljanje porodičnim imanjem.
Huang je časove počela da pohađa u martu. Poput mnogih prvaka na prvi dan škole, Huang je plakala. Ali ovo su bile suze radosnice.
„Nisam mogla da verujem da mi se to zaista dešava“, kaže Huang. „Moj san je oduvek bio da nosim školsku torbu.“
Njen sin Kjong Deok kaže da je njegova majka postala srećnija osoba otkada je pošla u školu. “Osmeh joj ne silazi sa lica”, kaže on.
U učionici prvog razreda, Huang i još dve bake uglas su sricale 14 suglasnika i 10 vokala korejskog alfabeta dok je učiteljica Džo Jun Džeong (24) zapisivala slova na tabli, polako, jedno po jedno. S olovkama u rukama, sporim i nespretnim rukopisom ispisivale su reči poput “tetka”, “ribar” i “rakun” koje je učiteljica diktirala.
Park Džong Sim (75) šampionka je u lovu na hobotnice u svom selu. Ali ovih dana je više brine što zaostaje na časovima. Sricanje reči je teško, a da bi vežbala rukopis, svakog jutra se budi pre zore.
“Pamćenje, ruke i jezik ne rade kako bih ja želela”, kaže Park. “Ali naučiću da pišem pre nego što umrem. Vi ne znate kako se ja osećam kada odem u mesnu zajednicu, pa me oni zamole da popunim neki obrazac, a ja jedino umem da napišem svoje ime.”
Ona je sada odlučna da sa svojim drugaricama iz razreda nadoknadi izgubljeno vreme.
“Jedva čekaju da uče”, kaže učiteljica. “One su verovatno jedini đaci koji traže još domaćeg zadatka.”
© 2019 The New York Times
Tekst iz novog broja Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 16. maja.
Tagovi
