Na kraju treće godine Akademije je poslednja tura mojih ortaka otišla. Već je krenula „balvan revolucija“ i ja sam počeo da razmišljam o odlasku. Prvo leto u kojem nismo išli u Hrvatsku na more bilo je 1991. To leto smo bili na Ibici i već smo tada razmišljali da tražimo američke vize u američkoj ambasadi u Barseloni, ali je bio praznik, ambasada je bila zatvorena, pa smo se vratili u Beograd. I onda me je sačekala jedna od prvih filmskih ponuda – „Bulevar revolucije“, ispričao je u velikoj ispovesti za Nedeljnik glumac Uliks Fehmiu, prisećajući se kako je „u ono vreme“ napustio zemlju.
U međuvremenu su se, kako je rekao, zatvorile granice, a on je ostao u Srbiji i krenuli su da mi stižu pozivi za vojsku i vojne vežbe.
„Otišli su iz Beograda Rade Šerbedžija i Haris Burina. Jedne noći sam se vraćao kući taksijem sa drugom i dve drugarice iz ‘Nane’. Kad sam rekao taksisti adresu, rekao je: ‘U bre što mrzim tu adresu!’ – ‘Zašto?’, pitao sam ga. ‘Pa tu živi onaj Šiptar, mamu mu jebem, valjda se već odselio na Kosovo.’ Ja mu kažem: ‘To mi je otac’, a on: ‘Au, eto sranja!’
Ali nije to u mom životu bilo ništa novo. Nisam zbog toga otišao. Nisam hteo da idem u vojsku, u bilo koju vojsku nisam hteo da idem. Moji drugovi su u Americi krenuli sa pekarom. Pitali su me za pomoć i Bekim mi je dao neku sitnu lovu da im pošaljem. Tako da sam postao deo te pekare dok sam još bio ovde“, ispričao je između ostalog Uliks Fehmiu.
Uliks je za novi Nedeljnik govorio o odrastanju, prijateljima, svom ocu Bekimu i majci Branki, o svom poreklu, o odnosu Srba i Albanaca, o emigraciji tamo i ovde…
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 4. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
