Majka je svoju maloletnu kćerku bez bilo kakvog razgovora i objašnjenja poslala od kuće sa kesom stvari i izjavom da je taj mladić njen muž. „Kad se devojka obeća, onda to stoji, nema neću“, rečeno joj je. Devojčica zbog straha nije smela ništa da kaže, samo je plakala. U kući gde su je udali, odnosno prodali, živela je s tim čovekom i njegovom porodicom. Istog dana kada je došla bila je primorana da ima svoj prvi seksualni odnos sa „suprugom“ nakon čega je dobila batine i pretnje, što se svakodnevno ponavljalo.
Kasnije je „suprug“ devojčice postao njen makro, i prisiljavao ju je da se bavi prostitucijom, da krade, dok su je kod kuće smatrali svojom sluškinjom. Nakon brojnih pokušaja bekstva, devojčica je pomislila da je pronašla spasioca, ali je i on bio nasilan i nastavio da je primorava na prostituciju. Sledeći put kada je uspela da pobegne, treći „spasilac“ ju je prisiljavao na teške fizičke poslove i psihički i fizički zlostavljao.
Devojčica je uspela da pobegne i oporavi se od traumatičnih iskustava uz pomoć Udruženja građana Atina koje je kroz studiju slučaja ove jedanaestogodišnje Romkinje prisiljene na brak otkrilo vezu između prisilnih brakova i modernog ropstva.
U Srbiji se svake godine sklopi 2.000 dečjih brakova, a naša zemlja bi tek sada, sudeći prema najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, trebalo da ih ukine.
Nove „supružničke“ odgovornosti obično primoraju devojčice da napuste školu, imaju seksualne odnose sa svojim „supruzima“ i rađaju i odgajaju decu, kaže za Nedeljnik Jelena Hrnjak iz Udruženja građana Atina za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja: „Za većinu devojčica, dečji brak je doživotna kazna. Iz ugla UG Atina, ‘dečji brak’ je termin za seksualno zlostavljanje dece, naročito devojčica, koje je u određenim društvenim i kulturnim kontekstima ‘ozakonjeno’ brakom. Zaista je bespredmetno u 2019. godini imati tako gnusnu pojavu u društvu, poput ove.“
„Od svih devojčica sa kojima smo radile nikad nijedna nije znala kada i za koga će se udati. Ta deca, kada idu u inostranstvo, odlaze sa saglasnošću svojih roditelja, i na granici neko vidi da romska devojčica odlazi sa starijim ljudima koji joj nisu roditelji. Pre toga se odvode kod ginekologa da bi dobile izveštaj da su nevine, budu ispisane iz škole odmah posle prve menstruacije da bi se očuvala nevinost. Poenta je da su svi indikatori tu, da svaki deo sistema vidi šta se dešava i svi normalizuju to i svi stavljaju u fioku kulture. Kada pričate s tom decom, reći će da su mislila da time čine dobro sebi i uslugu svojoj porodici, jer prethodno nisu imala sredstva za život i školovanje, imala su egzistencijalni pritisak. Dolazile su nam devojčice koje nisu znale da razlikuju boje i sve dane u nedelji, bile su totalno obrazovno zapostavljene“, kaže Jelena Hrnjak za Nedeljnik.
Član 23 Porodičnog zakona (stav 1) i do sada je vrlo jasno određivao da (1) Brak ne može sklopiti lice koje nije navršilo 18. godinu života, uz stav 2 koji govori da (2) Sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.
Izmenama Porodičnog zakona ukida se i mogućnost da dete starije od 16 godina, uz mišljenje Centra za socijalni rad, stupi u brak. Za roditelje koji ugovaraju takve brakove predviđene su kazne zbog krivičnog dela, kao i za punoletne osobe ukoliko započnu zajednički život s maloletnikom.
„Stav 1 ovog zakonskog člana je vrlo jasan i govori da je dečji brak zapravo zabranjen, postavlja se pitanje kako je dolazilo ipak do kršenja odredaba ovog zakona i na koji je način (ne)postupano od strane organa koji imaju mandat da u ovim situacijama postupaju. Član 24 istoimenog zakona odnosi se na slobodnu volju stupanja u brak – ‘Brak ne može sklopiti lice čija volja nije slobodna’. Dovodi se u pitanje i ovo – da li i na koji način su procenjivana deca koja su navodno svojom voljom stupala u bračne zajednice“, kaže Jelena Hrnjak.
Ona postavlja pitanje za predlagače zakona: „Kako će zaštititi decu koja su prisiljena na brakove kad znamo da su to brakovi koji se ne sklapaju formalno pravno već su dogovoreni i sklope se tako što devojčica odlazi iz svoje primarne porodice u ko zna šta i ko zna kome?“
O tome kako je moguće da Srbija još uvek nije zabranila maloletničke brakove, ona kaže da je to dokaz da su tradicija i običaj iznad svakog prava i da su mnogi zakoni koji se odnose na porodice i decu dizajnirani tako da inkorporiraju prakse koje su jake i zastupljene u društvu, bez ulaženja u to da li je praksa nasilje ili ne. U najvećem broju slučajeva pred sudovima se nisu vodili postupci za krivično delo trgovine ljudima, a roditelji su osuđeni za delo maloletničkog braka i aktuelno odslužuju kaznu uslovno.
„Imamo i slučaj baš od ove godine, gde je devojčica sama u dva navrata prijavila da roditelji planiraju da je prodaju i da je izostala adekvatna reakcija“, navodi Jelena Hrnjak.
„Ne da mi nemamo dovoljno normativnih rešenja kojima bi se sankcionisalo zaključenje dečjeg braka, već se ovde vrtimo oko nečinjenja, odnosno okretanja glave predstavnika pojedinih institucija da postupaju kada vide da je devojčica prisilno udata ili štaviše prodata, što takođe često ide uz zaključenje dečjeg braka, a to je onda dodatno krivično delo, trgovina ljudima“, ističe naša sagovornica.
Rani brakovi i prodaja dece nisu isključivo vezani za Rome, kako se misli, već se to dešava i devojčicama iz različitih ruralnih područja Srbije čije su porodice do te mere siromašne, marginalizovane i diskriminisane da ih prodaju ili prisiljavaju na dečji brak. Te devojčice prepoznaju se kao žrtve trgovine ljudima zbog toga što su bile primorane na brak sa znatno starijim muškarcima.
Dečji brak nije ograničen na određene zemlje, kulture ili religije, već se dešava svugde u svetu. To nije samo obeležje zemalja koje se bore sa siromaštvom. Prema poslednjim dostupnim podacima, u Evropskoj uniji samo četiri zemlje imaju potpunu zabranu braka osoba mladih od 18 godina (Holandija, Nemačka, Švedska i Norveška).
U Bugarskoj postoji sajam nevesta na koji su i devojčice iz Srbije odvođene, a kako izgleda njihova prodaja na licu mesta može da se vidi i na Jutjubu.
Čak 57% devojčica iz romske populacije stupa u brak pre 18. godine, podatak je iz Istraživanja višestrukih pokazatelja položaja žena i dece (MICS) koje je rađeno 2014. godine. Ređina de Dominićis, direktorka UNICEF-a u Srbiji, kaže da je istraživanje tada ukazalo na značajan porast broja dečjih brakova – podaci prikupljeni 2005. godine istom metodologijom registrovali su 46% ovakvih slučajeva.
„Na globalnom nivou se u poslednjih deset godina praksa dečjih brakova smanjila za 15%, što znači da je oko 25 miliona dečjih brakova sprečeno. Dakle, pozitivna promena je moguća. Promena treba da se desi i u romskoj i u većinskoj zajednici. Udaja pre 18. godine predstavlja ozbiljno kršenje ljudskih prava i utiče na pravo devojčica i žena na zdravlje, obrazovanje, jednakost i pravo na život bez nasilja“, objašnjava direktorka UNICEF-a. Ona napominje da je početkom ove godine, u partnerstvu sa Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije uspostavljena Nacionalnu koalicija za okončanje dečjih brakova.
Pokazalo se da postoji snažan socijalni pritisak i očekivanje da moraju da se poštuju uvrežene norme i običaji vezani za udaju.
„Skoro četvrtina (23%) majki devojčica sa kojima smo razgovarali misli da ima prednosti ako se kćerka uda pre 18. godine, jer brak osigurava njenu čestitost. Devojčicama nedostaju pozitivni uzori i primeri, kao i podrška u svim sistemima da bi nastavile školovanje i odložile udaju. Na primer, 35% devojčica u romskim naseljima ne poznaje nijednu devojku koja je završila srednju školu, a oko 60% ne poznaje devojku koja je zaposlena. Čak 70% devojčica misli da se sve devojke iz zajednice udaju pre 18. godine. Socijalni radnici koji se susreću sa dečjim brakovima neretko kažu da se osećaju nemoćno, da ne veruju da je promena moguća jer je u pitanju tradicija u koju ne mogu da se mešaju. Suočavamo se i sa teško objašnjivim neskladom podataka. Na primer, centri za socijalni rad su tokom 2018. godine izdali 174 saglasnosti za sklapanje maloletničkih brakova, dok Republički zavod za statistiku u istom periodu izveštava o ukupno 1.419 zasnovanih maloletničkih brakova (1.215 devojčica i 204 dečaka)“, napominje Ređina de Dominićis.
Pogrešno je i o tome govoriti kao o kakvoj tradiciji, jer je to teško kršenje prava deteta.
„Ako neke tradicije ovde i ima, to je onda tradicija nasilja i zato joj se mora stati na put. Izuzetno je opasno da se govori o ovome kao o običajnom pravu, jer je to onda alibi za nečinjenje nadležnih organa ali i za naše krivo razumevanje i nereagovanje, kad se kaže to je njihov običaj, šta ja imam tu da se mešam. Dečji brak je nasilje prema detetu kojim se detetu žrtvi nanosi nenadoknadiva šteta i dugotrajne traumatske posledice, ističe Jelena Hrnjak.
* Tako nešto ne postoji i ne treba da postoji
Tagovi
