„Kad se ponekad probudim, iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika“: Tako (mi) je (u nekom bivšem životu) govorio Danilo Kiš

Dobro sam znala šta mi se s Danilom Kišom može dogoditi kad sam, jednog jutra, ušla u hotel „Mažestik“ gde je spavao. Sa recepcije sam odvažno okrenula broj njegove sobe. Razgovorom je trebalo upravljati oprezno. Po običaju, nije bio mnogo raspričan i raspoložen da se ispoveda i poverava, pogotovo ne ženskoj publici. Možda će mi novinarska neodgojenost ipak upaliti na tom igralištu za velike.

– Čekate nekog? – čujem glas uštogljenog šefa sale u izlizanom odelu socrealizma.

– Danila Kiša – kažem, kao da se to podrazumeva.

Kad sam ga ugledala, postaje mi jasno da sam na nezgodnom terenu.

– Uhvatili ste me na prepad. Mislio sam da je posredi neki vic. Sišao sam da vidim šta će mi se desiti! – iznenađen je, bez imalo arogancije.

Možda ću zaista dobiti Kiša.

Kad smo se našli na ulici, preplavilo me je zadovoljstvo obavljenog posla. Greška u koracima. Kiš nikada nije bio sklon lakim rešenjima.

Sledećih sedam dana svuda me je vodio sa sobom. Otvarali smo neke izložbe, išli u njegove kafane, jeli i pili, klateći se po beogradskim trotoarima kao da se oduvek poznajemo. Osim što sam ja u taksiju, koji me je vraćao u stvarni život, grozničavo zapisivala sve što sam čula. „Ono što zapamtiš, pobeđuje svaku tehnologiju“ – zvonila mi je lekcija velikih majstora ovog lepog zanata.

Noć pred povratak u Pariz, shvata da je trebalo da se čuva radoznalosti. Ili se samo pravio. Stiže s parčetom papira na kockice, istrgnutom iz dečje sveske. Nema intervjua, ali će mi ostaviti nešto za zlatni ram.

Svakodnevnu boemiju i noćna tumaranja po Beogradu Kiš je doživljavao kao odlazak na radno mesto, na posao, pošto se nikad nije zapošljavao. „Nisu to bile trendovske kafane, nego rupe. I nisam živeo boemski, nego očajno“

„Draga Duška,

ako objavite i jednu reč od onoga što smo doživeli, svima ću pričati da ste kurva“.

Svojeručni potpis mi je još dugo titrao pred očima, mada sam pokušavala da ostanem ozbiljna.

Dragi Danilo, neću te poslušati, gotovo trčeći sam stigla u redakciju. Iako smo se urednica i ja do tada sjajno kapirale i zadovoljno, na lakovanim stranicama tih ženskih novina, feministički razapinjale „javne muškarce“, ovog puta ću završiti kao čuvar Kišovih tajni.

Šta uopšte znači rastati se u dobrim odnosima sa tom čupavom glavom, legendom u kariranom sakou i sa cigaretom koja će mu presuditi, kad su ga već bili načeli neukusno i bedno, niskim udarcima, od kojih se nikada nije oporavio.

Sad znam da nije hteo da im da materijal za novi „Čas anatomije“. Tada nisam bila svesna dragulja koje mi je sručio u krilo.

Pomirili smo se u salonu njegove prijateljice Nade Bojić. Bio je to soare za neposlušne boeme, likove iz naše urnebesne tragedije i poslednje svedoke jednog bivšeg sveta. Život umesto nekrologa.

Bila sam ubeđena da Kiš jedini dovodi u pitanje činjenicu da je najveći živi jugoslovenski pisac.

– Kako se to meri!? Stvari su jasne samo u sportu. Boks ne računam, ali u atletici postoji štoperica, izmeri se vreme za koje je neko pretrčao stazu, taj je stigao prvi i zna se: najbolji je!

Dok su drugi pojavu svojih sabranih dela obično koristili da javnosti dokažu da još postoje, Kiš je tada svoja dela u knjižarama ostavio potpuno sama. A ranije je bila dovoljna samo jedna primedba na njegov rad pa da odmah napiše knjigu – odgovor i čitavu čaršiju optuži za klevetu.

– Izmakao sam se. Nisam više u godinama za tako nešto. I dalje kojekakvi jurišaju na mene, ali im neću učiniti zadovoljstvo da se, zahvaljujući tome, proslave. Sećam se jednog Krležinog slučaja. Bilo je to na Cetinju. Onda ga nisam poznavao. Nekakav pisac, Radoslav Ratković, napisao je nešto protiv njega. Pitali su Krležu šta misli o tome. Odgovorio je: „Dao sam mu nogu u dupe, ali mu neću napraviti plezir da to objavim!“

Podsetila sam Kiša da je došlo vreme da vodeći beogradski disidenti imaju najveće tiraže i otkupljuju kuće na Dedinju, a on se negde još uvek vodi kao sumnjivi pisac – emigrant.

Već sam ti rekao da u mojim knjigama nema ‘vatanja! Kundera je tu opet u prednosti. Teško je pisati erotiku. Možda ima samo nekoliko knjiga u kojima ona izgleda uspelo: „Ana Karenjina“, „Madam Bovari“. Čak ni Henri Miler nije ništa naročito

Nikako nisam mogla da shvatim šta će Kiš u Parizu. Pričali su mi da je u sobi imao jedan sto na kome je jeo i pisao, lavabo sa kukom na zidu iznad, o koju je vešao svoje karirane sakoe, a on sam mi je prvi kazao da je uvek spavao go „kao Merilin Monro“. Njegova nekadašnja studentkinja, kasnije prevodilac i životna saputnica Paskal mu je u svakom trenutku bila vrlo blizu. Obično u svom stanu, odmah iza ugla.

– Nisam ja u Parizu baš imao neke tiraže. Tamo je dobro išla kombinacija politike i ljubavi, ili, ako se piše samo o ljubavi, kao što je to radila Režin Deforž. U mojim knjigama nema ‘vatanja.

Još nešto je veoma važno. Da počneš da pišeš kad si već poznat, a ne da bi bio poznat. Mi nismo ništa u tom svetu. Ovi naši slikari su umeli da naprave lovu, ako neko to podrazumeva pod uspehom. Vladu Veličkovića su masovno kupovali zubarski tehničari. Sedneš na stolicu, otvoriš usta i vidiš Veličkovića. Dopadao se on i francuskim gospođama koje su obično govorile: „Ovo ne bih mogla da držim u spavaćoj sobi, ali je dobro za primaću!“

Kiš nije imao mnogo strpljenja za Francuze. Možda su i njega tamošnji desničari doživljavali kao tajnog komunističkog i boljševičkog agitatora.

– „Nuvel Opservater“ organizuje žurku. Dođe mnogo sveta i svi navale na brdo klope. Svako ima u ruci čašu, cigaretu i plastični tanjir. To izgleda da se drži za neki konopčić. A tek te njihove navalentne babe. Predstave te, upoznaš se s njima, počneš da razgovaraš, ali one te uopšte ne slušaju, niti ih interesuješ. Jednom sam došao na zakazani sastanak s nekom Francuskinjom. Sedeli smo u kafeu, ona me je pitala, a ja sam odgovarao, duboko ubeđen da imam posla s novinarkom koja mi je tražila intervju. Ispostavilo se da je gospođica tražila partnera preko oglasa.

Interesovalo me je kako su u Parizu stvari stajale sa prestižnim jugoslovenskim podzemljem, jačim od svakog našeg nabeđenog umetnika, pošto su stigle vesti da su naši momci bili uzeli pod svoje i Delonovog sina, Entonija.

– Ubiće ga tata. On ne voli Jugoviće! Bio je u toj ekipi jedan sjajan tip. Ljuba Čvaki. Sedeo sam često s njim i slušao ga otvorenih usta. Poznato je kako se on udvarao Ursuli Andres. Oboje su se jedne noći vozili metroom. Ona iz besa, on iz nužde. Odjednom, Čvaki primeti da ga Ursula gleda. On ne može da se nakaje što je baš tada bio načisto švorc. Počnu da razgovaraju i Ursula ga pita: „A čime se vi bavite?“, a Čvaki će: „Gospođo, ja sam lopov!“

Nije imao mnogo strpljenja za Francuze. Možda su i njega tamošnji desničari doživljavali kao tajnog komunističkog i boljševičkog agitatora

Jednog iz tog društva, Prlju, znao sam još sa Cetinja. Tamo sam ga tukao. Oni su bili vrlo nepoverljivi. Prvo su mislili da sam policajac. Onda mi je Prlja rekao: „Dobro bi bilo da ti izađe neka knjiga s fotografijom, pa da im pokažeš. Možda bi ih to smirilo.“ Izgleda da sam neki sumnjiv tip. Pogotovo otkako ne radim, a kažem da sam pisac. Tek je onda sumnjivo. U metrou policajac baš od mene traži papire. Isto se događa i na carini. Odmah me izvode iz reda i počnu da pretresaju i trkeljišu. U zgradi u kojoj stanujem bio je i jedan Jugosloven. Ni sam ne znam zašto, ali nisam se s njim družio, iako me je Paskal nagovarala. Posle izvesnog vremena, on se iselio i došli su neki Vijetnamci. I onda je ustanovljeno da je taj Jugosloven krijumčario oružje. Šta da je bilo ono: da popijemo po jednu domaću, pa malo pršute, sira, kajmaka. Pa tip dođe i kaže: „Zemljak, daj da ostavim ovaj kofer kod tebe!“ A kofer pun oružja!

Zadirkivala sam Kiša da je on u Parizu bio deo nekakvog istočnog književnog talasa i da su ga prodavali u pakovanju s Milanom Kunderom.

– Kundera je zaista bio vrlo popularan. Uključiš peglu, ono Kundera. Pitao sam jednu Grkinju zašto ga voli, a ona je sjajno rekla: „On piše onako kako očekujem da mi se nešto dogodi!“ Kod mene je obrnuto. To me podseća na doba kad smo igrali stiskavac. Cvrc gevezen!

Spremajući se da upoznam Milana Kunderu, molila sam Danila Kiša da mi ga prijateljski ogovara.

– Strašno je sujetan! Kad sam mu bio u gostima, nisam želeo da klasično, profesorski sedim za katedrom, što je veoma ražalostilo mog domaćina. Nije propustio da mi kaže: „Stajao sam i ja sve dok nisam počeo da ćelavim. Sad mi je to jako nezgodno. Ako se slučajno sagnem, videće mi se ćela!“

Nisam u to htela da poverujem, ali Kiš je bio kategoričan:

– Ma ne znaš ti Kunderu. On je bio veliki švaler!

Pretpostavka je da je Kundera digao Kiša među uvažene Srednjoevropljane samo zbog mađarsko-jevrejske komponente u njegovom složenom nacionalnom poreklu.

U zgradi u kojoj stanujem bio je i jedan Jugosloven. Ni sam ne znam zašto, ali nisam se s njim družio, iako me je Paskal nagovarala. Posle izvesnog vremena, on se iselio i došli su neki Vijetnamci. I onda je ustanovljeno da je taj Jugosloven krijumčario oružje. Šta da je bilo ono: da popijemo po jednu domaću, pa malo pršute, sira, kajmaka. Pa tip dođe i kaže: „Zemljak, daj da ostavim ovaj kofer kod tebe!“ A kofer pun oružja

Prilikom našeg poslednjeg susreta Kiš je tako dobro svirao na gitari i pevao narodnjake, da bi ga Kundera verovatno odmah otpisao kao nepopravljivog Balkanca. Verovatno je i Kišovu autobiografiju doživljavao kao nešto potpuno izmišljeno.

„Rođen sam 1935. godine u Subotici. Otac Eduard, železnički inspektor, bio je mađarski Jevrejin, a majka Milica Dragičević, Crnogorka sa Cetinja. Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak i jedna ‘amazonka’ moja pobočna baba, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku.“

Mnogo godina kasnije Danilo Kiš će se, pred veselim i pomalo razbarušenim društvom, sažaliti nad sudbinom kučeta-lutalice, neodređene rase i sasvim određene tuge:

„Ja ga jedini razumem. I ja sam mešanac! Zlo osećam na svojoj koži, u svojoj duši. Pravim čudom preživeo sam pokolj Jevreja i Srba u Novom Sadu, januara 1942. godine. Bilo je to vreme takozvanih ‘hladnih dana’. Najveći deo pobijen je na Dunavu. Bila je probijena rupa u ledu pod koji su čakljama gurali leševe ubijenih ljudi. Čitavo detinjstvo i deo mladosti proveo sam u prisustvu zla. Moj otac je stradao u Aušvicu, kao i gotovo čitava moja porodica.

U četvrtoj godini roditelji su me prekrstili u pravoslavnu veru što mi je spaslo život. Do trinaeste sam živeo u Mađarskoj i radio kao sluga kod bogatih seljaka. U devetoj godini napisao sam prve pesme. Jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna.“

Te dve stvari su Kišu zauvek ostale u pameti. „Ja sam sirotinja“, govorio je, a prijatelji su se sećali kako su on i sestra zimi išli u školu zakopčani u jednom, majčinom kaputu. I svi su pamtili kako su prvi put ugledali čudesno lice Danila Kiša u filmu „Dan četrnaesti“, dok u nekom izgubljenom vozu grize koru hleba.

Postao je to što je, u potrazi za ljubavlju. Naivno je verovao da će ga voleti ako ga budu čitali.

„Pisati u provinciji značilo je tada biti pesnik, neka vrsta provincijske budale koja rimuje svoje mutne i tajne ljubavne porive, staromodno, sonetski i petrarkistički, nekoj od provincijskih guskica.“

Kiš je od majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od oca patetiku i ironiju. Mladost je proveo na Cetinju.

„Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, predavao mi je Simonuti stariji, koga smo zvali Paganini. Škola se preselila u Kotor, pa sam nastavio da sviram bez nota cigansku muziku i mađarske valcere na igrankama. Stajao sam na podijumu obrijane glave i svirao violinu! Nas su još na maturi šišali na ‘nulericu’, vojnički, kako bi ubili u nama sve porive i uputili nas na knjigu. Na Cetinju kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. U toj užasnoj prozi svakodnevice, mučnih kiša i plačljive mesečine, ja sam poeziju, literaturu, čitanje i ‘sastavljanje’ smatrao jedinim mogućim bekstvom, jedinim mogućim načinom da se ne poludi. Drugi su sanjali o brisanju preko granice, ili o odmetništvu u planine. Ja sam tu granicu prešao i domogao se tih brda bekstvom u knjige, u fikciju.“

Kišov život je bio nešto mnogo više od knjiga.

„Moja rana biografija, pogotovo biografija moga oca, toliko su romaneskne, neobične i bizarne da bi mi se moglo verovati na reč. Sve je to ličilo na fantaziju i fantastiku dok sam čvrsto uveren da sam pisao o golim faktima. Odatle ta moja potreba za dokumentom, ne samo da samom sebi dokažem da ne izmišljam, nego i da čitaoca uverim da je taj moj otac postojao takav kakav je i kakvog sam ga prikazao u svojim knjigama. Da nisam uspeo da sačuvam njegovu arhivu, i sam bih danas verovao da je sve to izmišljotina i da sam sve to sanjao. Zar nije za jednog pisca čudo da mu je otac bio pisac reda vožnje!?“

Svakodnevnu boemiju i noćna tumaranja po Beogradu Kiš je doživljavao kao odlazak na radno mesto, na posao, pošto se nikad nije zapošljavao.

„Nisu to bile trendovske kafane, nego rupe. I nisam živeo boemski, nego očajno. Došavši u Beograd zagnjurio sam se u taj svet boemije i pio sam pošteno na gladan stomak, ali do dna. Uvek na eks. Uz sve to, čuvao sam svoju tajnu formulu opstanka, jedinu moguću, koju sam pronašao. Ne u kafani, nego u nekoj knjizi. Verovao sam u tu anegdotu, jer je pripadala onome čiji život i knjige nisu bili protivrečni. ‘Kako ste uspeli, gospon’ Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli!?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio!’

Svi mi iz ondašnjih beogradskih boemskih kafana bili smo uglavnom provincijalci, neprilagođeni za život u građanskom i malograđanskom svetu, sasvim izvan mode, ne samo što se stila i oblačenja tiče. Mi smo bili gladni i žedni, ali u okrilju bratstva pijane družine. Naše vreme bilo je isposničko, manastirsko. Žene u taj svet nisu imale pristupa. Devojčice iz boljih kuća izbegavale su nas i jedine naše prijateljice bile su one prijateljice noći koje svoj šarm nisu mogle da prodaju bolje i skuplje, pa su ga podelile nama i s nama za čašicu rakije.“

Na njegovoj sahrani najlepše žene Jugoslavije su stajale zajedno i plakale, ali ga nijedna nije prodala, ljubomorno sačuvavši samo za sebe uspomenu na to kako je ljubio Danilo Kiš

Kiš se nasmejao kad sam mu rekla da pretpostavljam da je bilo više žena u njegovom životu nego u njegovim knjigama.

– Jednom mi je neka devojka, dok smo sedeli na sasvim bezveznoj zabavi, rekla: „Imala sam sedamdeset muškaraca. Žene ne brojim!“ Bio sam zapanjen. „Šta me gledaš“, odbrusila mi je. „Nisam lezbijka, ali kad nema muškaraca, dobre su i žene!“ Imala je dvadeset i četiri godine. Amerikanka.

– Bili ste opsesija čuvene pametnice Suzan Zontag. Ona vas je uvrstila među najveće fenomene jednog doba, uz rok muziku, televiziju, modu…

– Opet je napisala neku knjigu. Onako mudro, kako to samo ona ume. Da li je zgodna? Pa bila je pre dvadeset godina. Amerikanci je obožavaju, a Francuzi baš nisu oduševljeni. Valjda ne piše onako kako bi oni hteli. Znam samo da je pitala jednog svog prijatelja, s kojim je imala ljubavnu avanturu: „Da li je Solženjicinova knjiga istina 50 ili 60 posto?“ On je odgovorio: „120 posto!“ Ja bih rekao: „Neka je i 50 posto istina, pa je strašno i mnogo!“

… Ma već sam ti rekao da u mojim knjigama nema ‘vatanja! Kundera je tu opet u prednosti. Teško je pisati erotiku. Možda ima samo nekoliko knjiga u kojima ona izgleda uspelo: „Ana Karenjina“, „Madam Bovari“. Čak ni Henri Miler nije ništa naročito. Teško to može da ispadne dobro. Ili je suviše sentimentalno, ili je previše ironično. A ko da se s tim zeza!? Čak se i Andrić oblizivao: „Svali se na nju i oni se spojiše!“

Tako mi je u nekom bivšem životu govorio Kiš. I nikad se nije predavao: „Kad se ponekad probudim, iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.“

Na njegovoj sahrani najlepše žene Jugoslavije su stajale zajedno i plakale, ali ga nijedna nije prodala, ljubomorno sačuvavši samo za sebe uspomenu na to kako je ljubio Danilo Kiš.