“Why must summer, ever end…” (Zašto leto mora ikada da se završi…) reči su “Letnje pesme” Luja Armstronga. Ovo je samo jedna od mnogih pesama u kojim je lajtmotiv letnja euforija, sreća, radost, čitav set jedne nepodnošljive lakoće življenja. Čini se da smo naučeni, ili da nam je nametnuto, da se većina nas tokom leta oseća budnim, srećnim iotvorenim za sve što nas okružuje, jer leto i jeste sezona opuštanja i potrage za srećom.
Međutim, za pojedine osobe leto i ne predstavlja baš prerogativ zabave kakva se očekuje, naprotiv. Mnogi ljudi ne mogu da pronađu blaženstvo tokom leta te ih vreli, svetli i dugi dani čine da se osećaju mrzovoljnim do te mere da se njihovo stanje zaista može nazvati patološkim. Psihijatar Norman Rozental i njegovi saradnici sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje otkrili su i u klasifikaciju psihijatrijskih bolesti uveli 1984. godine sezonski afektivni poremećaj (u daljem tekstu SAD). U najnovijem petom izdanju Dijagnostičkog statističkog priručnika mentalnih poremećaja (DSM V), sezonski afektivni poremećaj više nije poseban entitet već predstavlja podtip velikog depresivnog poremećaja.
CEO TEKST PROČITAJTE U 601. BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JULA.
DIGITALNO IZDANJE JE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
