Ponoščić jedan, mali onako, u naše se redove uvukao kad je moglo da se po šarmantnoj Albaniji i umilnoj Crnoj Gori zove mobilnim, šalju poruke i strimuje sa interneta do mile volje, ono kad jedva – jedva! – isposlovasmo da padne regionalni roming. Lepo mi je bilo što je naš nacionalni telekom operater s kojim smo u večitoj ugovornoj romansi u dve zemlje, prvi povukao nogu, pa otvorio te mogućnosti; primio sam k znanju kad nam ponudiše da platimo tri hiljade dinara po osobi za jedva gigabajt neta u Americi – naši smo, jelte.
Ali ne lezi vraže: ma ni dinar platili nismo, a na ultrabrzi, neograničeni 5G internet se nakačili jesmo, i to bezmalo ceo mesec koliko ćemo biti po Njujorku, Vegasu i San Francisku, gde idemo da isplaniramo nova poglavlja firme. (Volimo Bratislavu i Zagreb, sestricu i bracu Centralne Evrope, gde je firma koju smo otvorili u Srbiji započela novo poglavlje, za novih deset godina pred nama, ali evo, živ nisam da vidim kako će ovim dvoma parirati Sjedinjene Države i njene metropole.)
Nego, kako, bre, internet džabe? Lepo – Verajzon vajerles hoće da im „damo šansu i isprobamo najbolju mrežu u Americi”, pre nego što se, budemo li zadovoljni, za njih odlučimo. Tržište, i tačka. Znaju to i ovi naši, pa evo uskoro otvaraju američku operaciju, čujem. Mašala!
Da smo „povezani sa svetom” raznim vidljivim i manje očiglednim nitima, kojih nekad ni sami nismo svesni, poručuju nam iz USAID-a u njihovoj novoj inicijativi. Fino su to sročili, možda jesmo, možda i ne baš, a realno čovek ni ne mora o tome da zna, ali mora, vala, da može da slobodno bira, na tržištu, u životu, u državi. Kad su, prosto, pred tobom slobodni izbori, pred tobom je i link sa svetom, ama ceo svet! Verujem u ovo više nego u išta, pa pišem s molbom za pažnju, a da nismo ni sleteli.
Sve drugo – čitajte u narednih dvadesetak dana u američkom dnevniku novopečenih Slovaka sa Balkana, baš na ovom mestu.
Tagovi
