Zdravko Čolić je sredinom osamdesetih odlučio da se malo odmori od muzike. Postao je privrednik. Živeo je u to vreme, od 1985. do 1989, ugalvnom u Zagrebu.
O tom periodu života pričao je svojevremeno za Nedeljnik.
„Bio sam neka vrsta menadžera i čoveka koji je imao određena uložena sredstva u oblasti telefonije. A šira javnost je saznala da se bavim malom privredom tek kada sam uhapšen u Ohridu zato što sam kreditna sredstva pretvarao u devize. Devize je tada bilo jeftinije kupiti u Makedoniji nego u Beogradu i Zagrebu“, ispričao je Zdravko Čolić.
Na pitanje kakvo je to bilo iskustvo za njega, tada najomiljenijeg čoveka u Jugoslaviji, on je odgovorio:
„Bilo je vrlo neprijatno. Ljudi su kupovali devize u tim albanskim selima. Pratili su me sve vreme jer šta ja radim tu u februaru kad nema ni koncerata, ni turista. A ja natovaren u grombi kaputu kao u pesmi Bijelog dugmeta i oni me sačekaju i uzimaju mi sve devize. Kasnije je Ante Marković uveo legalnu kupovinu deviza i da sam sačekao osam meseci – ne bi do tog hapšenja ni došlo. Ali to su bile čiste pare, nikakva crna lova.“
U pritvoru je, kaže, proveo tri dana.
„Prvi dan sam bio u kancelariji kod načelnika. Poštovan sam. Voda i pljeskavica. Onda sam poslat u hotel da prespavam, a ujutru bih dolazio na razgovor. Celi dan traje razgovor od osam ujutru do osam uveče. To je bila vrsta pritvora sa tolerancijom. Posle tri dana, pušta me istražni sudija i branim se sa slobode. Na smenu su ulazili ljudi da prate suđenje, na uvodnoj reči jedni, pa oni izlaze da uđu drugi da saslušaju odbranu, i na optužnicu dolazi treća grupa ljudi.
Kada bi dolazili na suđenje, neki bi vikali: ‘Kriv je, osudite ga’, neki drugi su vikali: ‘Gde ste osudili čoveka, pa svi kupujemo devize’. I naravno da dođe Ante Marković i donese zakon da svi možemo kupovati devize“, ispričao je Čola.
Tagovi
