Koliko puta se dogodilo da pomislite da je sa vašim pamćenjem gotovo? Da se razvija neka neurodegenerativna bolest, recimo, Alchajmer, pored raka, jedan od najvećih strahova modernog čoveka? Izgleda da nam ništa ne pada teže nego gubitak sopstvenog identiteta koji odlazi zajedno sa pamćenjem. Statistika je neumoljiva, iako ne mora da bude konačna presuda, i prema svežim podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), oko pedeset miliona ljudi širom sveta ima demenciju, a svake godine se dijagnostikuje deset miliona novih slučajeva. Alchajmerova bolest je najčešći oblik demencije i pripisuje joj se oko 60 do 70 odsto slučajeva. Ona možda pogađa starije osobe, ali SZO kaže da je ne treba smatrati normalnim delom starenja, već jednim od glavnih uzroka invalidnosti i zavisnosti u starosti. Ne pate samo oboleli, već i porodica.
Upravo zbog toga što se požrtvovano posvetila istraživanju neurodegenerativnih bolesti, prof. dr Elka Stefanova, neurolog i osnivač Centra za poremećaje pamćenja i demencije pri Kliničkom centru Srbije, prvog kod nas i u regionu, nedavno je ponela nagradu za izuzetnost „Hemofarm fondacije“. U intervjuu za Nedeljnik, Elka Stefanova objašnjava šta je najveći problem kod ovih oboljenja i da li je Alchajmer baš neizbežan.
Profesorka kaže da trenutno ne postoje efikasni tretmani koji menjaju tok Alchajmerove bolesti, a da je prosečno trajanje je oko osam godina. Naučnici imaju stanovište da kombinacija genetske konstitucije (posebnosti jedne osobe), kao faktor podložnosti (u najvećem broju slučajeva, a ne kao direktan uzročnik bolesti), i nekih događaja iz okruženja, doprinosi riziku od razvijanja neurodegenerativne bolesti. To znači da ta osoba može imati gensku različitost koja je čini osetljivijom na određene neurodegenerativne bolesti, ali da li, kada i koliko ozbiljno osoba ima rizik, zavisi od toga šta faktori životne sredine kojima je ona izložena u toku života mogu da zadaju kao „drugi udarac“ i da otkoče neurodegenerativni proces, kaže profesorka.
Na pitanje da često čujemo: „Zaboravljam, dobio sam Alchajmer“, ali da li zaista osoba sama može da primeti da se nešto dešava sa njom – mada je dobro pitanje i da li je iko uzme u obzir – ili je poricanje bolesti „glavni“ simptom, profesorka odgovara:
„To ste u pravu, na početku i čak u slučajevima kada zaboravljanje znači stvarni početak bolesti, često se takvi ispadi smatraju anegdotalnim.
Smatra se da 50% ljudi vrlo precizno opisuje prave ispade na planu pamćenja na početku bolesti i jasno se žale da ne mogu da nauče i usvoje nove informacije i da zbog toga imaju problem u svakodnevnom životnom funkcionisanju. Žale se da imaju poteškoća da se orijentišu u familijarnim prostornim relacijama, i da su se ili zagubili ili su lutali dok nisu došli do njima dobro poznatog odredišta. A ostala polovina smatra da nema nikakvih problema, da je to normalno za njihove godine, ili poriču sve što okolina uveliko primećuje… I čak ulaze u nepotrebne konflikte, optužujući da ih neko iz okoline potkrada, da im nije lojalan ili veran i otežavaju ceo proces ranog otkrivanja i otpočinjanja lečenja.“
Kada je zaboravljanje problem, tj. kako da znamo da nije samo zaboravljanje?
Zaboravljanje je pravi problem kada ne možemo da upamtimo nove činjenice, ne pamtimo nove događaje, i ne možemo da se setimo ni kada nam neko dozove ili nas podseća na neke detalje i delove tog događaja, učesnike, mesto… i zato se to naziva „epizodičko pamćenje“, zaboravljamo u sadašnjosti. Ne pamte se važni porodični događaji, ne pamte se važni društveni događaji, ne pamte se svakodnevne aktivnosti, i to ometa funkcionalnost osobe, i ne snalazi se u operativnim (stručni naziv: egzekutivnim) aktivnostima kao što finansijske i administrativne transakcije koje podrazumevaju pisanje čekova, uplatnica, plaćanje računa, rukovanje novcem, bivaju zahvaćene i jezičke sposobnosti. Kasnije su narušene i mnogo jednostavnije aktivnosti.
CEO INTERVJU SA PROFESORKOM DR ELKOM STEFANOVOM PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA
Digitalna verzija dostupna je na NOVINARNICA.NET
Tagovi
