Izveštaji o nasilju u školama punili su crne hronike protekle dve nedelje. Učeniku 8. razreda u Subotici je odstranjena slezina zbog povreda koje je dobio pošto su ga trojica učenika napala. Jedan od đaka koji je izmakao stolicu profesorki i kažnjen je isključenjem iz škole navodno je pokušao samoubistvo posle reakcija tabloida, društvenih mreža i javnosti. Profesori su izašli na ulice tražeći status službenog lica…
O svemu tome, ali i bolu i borbi svoje porodice, verovatno poslednji put u javnosti, 11 godina od smrti njihovog sina, govore Dragana i Bojan Janković, mama i tata Alekse iz Niša.
Kako ste doživeli ove nedavne slučajeve vršnjačkog nasilja zbog čega su nastavnici izašli na ulice i zatražili status službenog lica, da li su zakasnili, da li je licemerno da traže sad zaštitu?
Kad vi okrećete glavu 10 godina, kad se deca biju po učionicama, kad se gube životi, dešavaju ozbiljne telesne i duševne povrede gde se neka deca godinama leče i idu kod psihoterapeuta i psihijatara i kad vi ne reagujete adekvatno ili uopšte ne reagujete na nasilje koje se dešava u školi, ne morate mnogo da budete pametni da shvatite da ćete i vi doći na red da i vas neko bije. Bez obzira, mi podržavamo protest prosvetnih radnika, mislimo da su degradirani, postali su ljudi bez autoriteta ali i identiteta, za šta su u dobroj meri i sami krivi. I sad dolazimo u onu situaciju „je l’ sam ti rekao!?“. I mnogo pre priče o Aleksinom zakonu mi smo apelovali i upozoravali da su pokidane relacije škola–roditelj, koji su bili jedno pa kada napraviš neku glupost ne znaš da li više strepiš od škole ili od roditelja posle toga, i nije se postavljalo pitanje.
OVAJ TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
NA POKLON SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
Tagovi
