Dok veče pada na Kabul, trogodišnji Benjamin oseća da bi otac trebalo da se vrati kući s posla.
Ali prošli su meseci od bombaškog napada u kojem je poginuo njegov „Aba“ Sabavun Kakar i osam drugih avganistanskih novinara. Benjamin plače i gnjavi majku, Mašal Sadat Kakar pitanjima: gde je Aba? Kada se Aba vraća kući?
Kakarova sa bebom Sarfaz u rukama pokušava da mu odvuče pažnju igračkama. Ali kako Benjamin ne prestaje sa plakanjem, odvodi ga na balkon i pokazuje mu najblistaviju zvezdu.
„Aba je tamo“, kaže.
Rat u Avganistanu odnosi mlade muške živote i iza sebe ostavlja generaciju definisanu tim gubitkom. Deca poput Benjamina imaće samo najranija sećanja na svoje očeve. Bebe poput Sarfaz još manje jer nikada nisu stigle da upoznaju svoje očeve. A sve to na svojim plećima nosi desetine hiljada udovica koje je rat stvorio od 2001. i koje sada moraju da podižu porodice u zemlji gde je ekonomska situacija užasna i gde dnevno pogine 50 ljudi.
Nova udovica često mora da se oslanja na muževljevu porodicu koja će, vrlo verovatno, tražiti od nje da se uda za muževljevog brata ili rođaka.
Rahila Šams je takođe udovica – ima 22 godine i šest meseci je trudna sa drugom ćerkom. Njen suprug Ali Dost Šams bio je okružni guverner i ubijen je u talibanskom napadu u aprilu.
„Izgubila sam ljubav, prijatelja i oca dve ćerke. Svi mi govore da ostanem jaka ali niko mi ne kaže kako“, rekla je ona. „Osećam se kao da mi je sve gotovo. Ali pokušavam da ostanem snažna jer sam mu obećala da ću se starati o našim ćerkama.“
Rahila je bila u devetom razredu u okrugu Malistan, jugozapadno od Kabula, kada ju je Šams, dalji rođak, video na jednom venčanju i poslao porodicu da traži njenu ruku. Bila je upola mlađa od njega ali joj se dopao, kaže, a i bio je na putu da postane guverner. Par se preselio u Kabul gde se upisala u školu za vaspitačice. Šams je postao okružni guverner provincije Gazni i često je dugo odsustvovao od kuće. Prvu ćerku Sofiju dobili su četiri godine posle venčanja.
Sabavun i Mašal Kakar su se upoznali u večernjoj pravnoj školi. Oboje su imali dnevne poslove: Mašar je radila za humanitarnu organizaciju a Sabavun kao radijski novinar. Sprijateljili su se narednih godinu dana, ćaskajući preko telefona i odlazeći na ručak zajedno.
Nakon što su obelodanili veridbu, par je udružio ušteđevinu – ona je zarađivala više od njega – i kupili su stan.
„Bio je dobar čovek i mnogo me je voleo i ja ga volim – zauvek i do kraja života“, rekla je ona.
Mašal je bila na poslu 30. aprila kada je dobila poruku o eksploziji u kvartu gde je bila kancelarija njenog muža.
„Kada sam ga pozvala, javio se na telefon i rekao mi: ‘Mašal džan, umirem'“, priča ona. „Rekla sam mu: ‘Budi jak, stižem.'“
Stigla je u bolnicu i išla iz prostorije u prostoriju dok ga nije pronašla.
Sabavun joj je rekao da ima rupu u leđima i da možda neće preživeti, ali dok su ga odvodili na operaciju, ona je pomislila da hoće. Sela je iscrpljena i zaspala smišljajući hranjive obroke koje će mu spremati da se oporavi.
Probudili su je i rekli joj da je Sabavun umro. „Sve se smračilo, kao da je pala noć“, rekla je Mašal. Bila je u osmom mesecu trudnoće.
Za porodicu Šams, tragedija je uništila radost Šamsovog povratka. Noć pre nego što je ubijen prošlog proleća, pozvao ih je i rekao da stiže kući za dan-dva. Sofija nije mogla da se obuzda, skačući i pevajući: „Moj Atai stiže! Moj Atai stiže!“
Talibani su mu upali u kancelariju dan kasnije i otvorili vatru.
U mesecima koji su usledili posle ubistva njihovih muževa, mlade udovice ne samo da su morale da se bore sa tugom i konfuzijom dece već i sa jezivom izvesnošću da će ih proslediti rođacima njihovih muževa.
Kakarovu su pozvali da se pridruži muževljevoj porodici u provinciji Helmand. Odbila ih je. Zahtevi su postajali sve direktniji, dok su tvrdili da nije dobro da mlada žena sa dvoje dece bude sama u Kabulu.
„Rekla sam im da sam obrazovana žena i da mogu sama da brinem o sebi“, rekla je Kakarova.
Vratila se na posao. Ali zbog ranjivosti što je mlada, sama žena u Avganistanu odlučna je da napusti zemlju.
Prijatelji i kolege su počeli da je saleću.
Kako su meseci prolazili, Benjamin je prestao da pita kada će mu se otac vratiti, ali je i dalje uznemiren u sumrak.
Bez posla, Šamsova sa decom živi u kući muževljevog najstarijeg brata.
Ona i suprug su znali da će drugo dete biti devojčica, ali se ona nadala da će beba nekako biti dečak koji će se brinuti o njoj i Sofiji.
„Ako bude sin, spasiće mi život“, rekla je ona svom ginekologu. Lekarka je pokušala da je uteši pričom o svom rođaku koji je ubijen na zapadu zemlje nekoliko meseci ranije. „Niste sami“, rekla je Šamsovoj. „U Avganistanu ima mnogo žena poput vas.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
