Sredinom juna, uoči mirovne konferencije organizovane u Švajcarskoj bez prisustva Rusije, Rusija je zahtevala od Ukrajine proširene teritorijalne ustupke kao preduslov bilo kakvih pregovora. Navedeni zahtev nije postojao u nacrtu dogovora o kom su zaraćene strane pregovarale 2022. godine. U tom periodu su zapadne zemlje podstakle Kijev da ga ne prihvati obećavajući oružje i poraz Rusije.
Uranim satima 24. februara 2022. godine ruska avijacija zasipa bombama Ukrajinu. Moskva šalje pešadiju i oklopna vozila koji u zemlju prodiru sa severa, istoka i juga. Ubrzo, Rusi pokušavaju da opkole Kijev. To su prvi dani invazije koja je mogla u potpunosti da pokori Ukrajinu. Gledano s ove vremenske distance, pravo je čudo što se to nije i dogodilo.
Dešavanja na bojnom polju su uglavnom dobro poznata ali se manje zna o intenzivnoj diplomatskoj aktivnosti koja je povezivala Moskvu, Kijev i druge učesnike i koja je mogla dovesti do okončanja sukoba samo nekoliko sedmica nakon njegovog izbijanja.
Krajem marta 2022. je u Belorusiji a potom i u Turskoj održan niz susreta, što ličnih što putem video-konferencije. Njihov ishod je zajednički dokument, tzv. „Istanbulsko saopštenje“, koji razrađuje okvire mirovnog sporazuma. Od tada ukrajinski i ruski pregovarači nastoje da izrade precizniji tekst koji Ukrajini osigurava multilateralna bezbednosna jamstva utirući joj put ka trajnoj neutralnosti i, najzad, pristupu Evropskoj uniji. No, u maju su pregovori prekinuti. Šta se onda to desilo? Koliko su učesnici bili blizu tome da postignu dogovor? I zašto to na kraju nisu nikada uradili?
Vratimo se na 24. februar. Tog dana je Vladimir Putin održao govor u kom invaziju opravdava potrebom da se Ukrajina „denacifikuje“. Cilj koji je uključivao rušenje vlasti u Kijevu pa i ubistvo ili hapšenje Volodimira Zelenskog. Međutim, nekoliko dana kasnije Moskva uzima u razmatranje mogućnost nagodbe: rat nije lak poduhvat kao što se Putin tome nadao. Brzo otvaranje pregovora navodi na pomisao da je ruski predsednik veoma brzo napustio ideju o promeni vlade. Zelenski izražava da želi da se susretne sa svojim sagovornikom koji pak odbija da sa njim neposredno razgovara i određuje tim pregovarača. Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko treba da igra ulogu posrednika.
Pregovori počinju 28. februara u jednoj od Lukašenkovih velikih seoskih vila. Ukrajinsku delegaciju predvodi David Arahamija, čelnik stranke Zelenskog. U njoj su još ministar odbrane Oleksij Reznikov, savetnik predsednika Mihailo Podoljak i nekolicina drugih zvaničnika. Rusku delegaciju predvodi Vladimir Medinski, jedan o glavnih savetnika ruskog predsednika i nekadašnji ministar kulture. Uz njega su zamenici ministara odbrane i spoljnih poslova.
Multilateralno bezbednosno jamstvo
Tokom prvog susreta, Rusi su izneli niz strogih uslova zahtevajući zapravo potpunu kapitulaciju Ukrajine. No, kako se položaj Moskve na bojnom polju pogoršavao tako su i njeni stavovi za pregovaračkim stolom bivali sve manje zahtevni. I dalje u Belorusiji, strane započinju drugu, odnosno treću rundu pregovora 3. i 7. marta. Ukrajinska delegacija iznosi svoje zahteve: trenutni prekid vatre i uspostavljanje humanitarnih koridora kojima bi civili potpuno bezbedno mogli da napuste ratne zone. Čini se da tek tokom treće runde pregovora Rusi i Ukrajinci prvi put razmatraju nacrte dogovora.
Susreti uživo se prekidaju na gotovo tri sedmice ali se nastavljaju preko video-konferencije. Tokom tih razgovora Ukrajinci počinju da se usredsređuju na pitanje koje smatraju ključnim za okončanje rata: dobijanje jamstava za bezbednost koja bi obavezala druge zemlje da brane Ukrajinu u slučaju da ih Rusija ponovo napadne. Niko ne zna tačno kada je Kijev prvi put pokrenuo to pitanje kako s Rusima tako i sa Zapadnjacima. Ali 10. marta ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba, koji je tad u Antaliji, u Turskoj, zbog sastanka sa ruskim kolegom Sergejom Lavrovim, govori o neophodnosti „trajnog rešenja“ za Ukrajinu i dodaje da su Ukrajinci „spremni da razgovaraju“ o jamstvima koje žele da dobiju od država članica NATO-a i Rusije. Čini se da je Kuleba imao na umu jamstvo multilateralne bezbednosti onako kako se ono praktikovalo tokom hladnog rata, odnosno, sporazum kojim se rivalske sile obavezuju da će osigurati bezbednost treće države pod uslovom da se ova ne prikloni ni jednom jamcu.
Da bi osigurao buduću bezbednost zemlje, Kijev želi pouzdaniji mehanizam od čiste dobre volje Rusije. No, nije nimalo lako dobiti to jamstvo. Pre rata Sjedinjene Države i njihovi saveznici nisu bili skloni tome pa zašto bi sad bili kada je Rusija ostvarila svoje pretnje? Ukrajinski pregovarači su na to pitanje pripremili odgovor: Kijev predlaže da se i Rusija uzdigne na nivo jamca što podrazumeva da Moskva prihvata intervenciju ostalih jamaca u slučaju da ponovo napadne. Tako bi svaka agresija na Ukrajinu dovela do neposrednog rata između Rusije i Sjedinjenih Država – što bi moglo biti sredstvo odvraćanja. No, Zapadnjaci će to rešenje odbiti.
Žestoke borbe se nastavljaju tokom celog marta. Rusi pokušavaju da zauzmu Černigov, Harkov i Sumi ali im to nikako ne polazi za rukom. Sredinom meseca ruski prodor ka Kijevu je u zastoju a njihova vojska trpi teške gubitke. U tom kontekstu su dve delegacije nastavile pregovore putem video-konferencije pre no što će se sresti 29. marta u Istanbulu.
Čini se da je tad došlo do velikog pomaka. Nakon sastanka dve (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
