Krajem prošlog meseca, region je ostao nem pred još jednim brutalnim slučajem femicida koji se dogodio u Sarajevu. Žrtva, koja je prošla kroz nezamislivu golgotu, trpela je psihičko i fizičko zlostavljanje, bila lišena izlaska iz kuće i svake komunikacije sa spoljnim svetom. Ubio ju je muž.

Krajem juna dogodio se 11. femicid ove godine u Srbiji. Za šest meseci jedanaest žena stradalo je od strane svojih tadašnjih ili bivših partnera. Većina njih bila je nasilna i ranije, ali su u 11 poznatih slučajeva ove godine, bes i agresija koji su se taložili godinama ili decenijama unazad kulminirali u ubistvo. Većina je mogla biti sprečena. Ni u Srbiji, a ni u BiH krivični zakon ne prepoznaje to kao zasebno krivično delo.

Možda su svi ovi slučajevi bili uzrokovani jednim nedosoljenim ručkom ili jednim neobrisanim prozorom, možda suknjom koja nije bila po meri muškarca ili izlaskom na piće sa drugaricama. Možda jednom „čašicom“ više, jednim odsečnim „ne“, jednim prekim pogledom… Možda je ona pokušala da izađe iz odnosa koji joj iz nekog razloga nije odgovarao. Razlog nije ni bitan, jer nijedno od tih „možda“ nije opravdanje za nasilje.

Feministkinja Dajana E. H. Rasel kumovala je terminu „femicid“, opisujući time ekstremni čin ubijanja žena. U svom suštinskom značenju, femicid se odnosi na ubistva koja su motivisana mržnjom prema ženama ili željom da se terorom održi njihova podređenost u patrijarhalnim društvima.

Mnogi slučajevi femicida ostaju neprepoznati ili se pogrešno tretiraju kao izolovani incidenti, iako su često kulminacija dugotrajnog nasilja. To nije „samo“ fizički čin ubistva, već i manifestacija duboko ukorenjene mizoginije koja prožima društvene strukture. Kada žene pokušaju da napuste nasilne veze ili prijave zlostavljanje, rizik od femicida dramatično raste.

Kako svakom femicidu prethode godine straha, ćutanja na vređanja, šamare ili nešto treće, postaje jasno da rodno zasnovano nasilje nije izolovan incident, već rezultat sistemskog i dugotrajnog ignorisanja problema. Svoje korene pustilo je u zarasle istorijske i kulturne norme, koje su često marginalizovale žene i nametnule im podređeni položaj u odnosu na muškarce. Patrijarhalne vrednosti, koje podstiču ideju o muškoj dominaciji i kontrolisanju ženskog tela oblikuju ovu formu nasilja.

Osim direktnih oblika fizičkog ili verbalnog nasilja, postoje i „suptilnije manifestacije“, poput tradicionalne podele poslova u kojoj se ženi nameće uloga domaćice, dok se muškarac podstiče da bude „glava porodice“ koja donosi odluke i zarađuje za život. Ovi oblici nasilja često su manje vidljivi, čak nekima i smešni, ali jednako destruktivni jer održavaju neravnopravnost i perpetuiraju stereotipe koji podstiču diskriminaciju žena.

Prema istraživanju OEBS-a iz 2019. godine, čak 19% žena u Srbiji je iskusilo fizičko i/ili seksualno nasilje od strane partnera ili nekog drugog muškarca nakon 15. godine života. Psihičko nasilje je najčešći oblik nasilja, a 44% žena je prijavilo da su doživele neki oblik ove vrste zlostavljanja od svog sadašnjeg ili bivšeg partnera. Oko 10% žena prijavilo je da su doživele ekonomsko nasilje.

Kod nas se nije desio slučaj da je sudija ili tužilac snosio/snosila bilo kakvu odgovornost za nepostupanje ili pogrešno postupanje po zakonu. Isto važi i za policijske službenike i stručne radnike CSR, koji su ranije snosili makar minimalnu odgovornost u slučajevima femicida, ali se to nije ponovilo unazad nekoliko godina, kaže advokatica Vanja Macanović

Ekonomska zavisnost od nasilnika jedan je od glavnih razloga zašto žene ostaju u nasilnim odnosima. Oko 15% žena koje su doživele nasilje zavisi finansijski od svog partnera.

Socioekonomski položaj žena i situacije u kojima se one nalaze u velikoj meri utiču na položaj žene kao žrtve u slučaju rodno zasnovanog nasilja, kaže za Nedeljnik direktorka Centra za podršku ženama i predsednica Upravnog odbora „Mreže SOS Vojvodina“ Biljana Stepanov. „Žene koje su ekonomski ugroženije, siromašnije, koje nemaju ekonomskih i društvenih kapaciteta da se nose sa različitim izazovima izloženosti nasilju, u nekom trenutku života su izloženije različitim oblicima nasilja nego one koje nemaju takvih izazova u životu.“

Kod nas se nije desio slučaj da je sudija ili tužilac snosio/snosila bilo kakvu odgovornost za nepostupanje ili pogrešno postupanje po zakonu. Isto važi i za policijske službenike i stručne radnike CSR, koji su ranije snosili makar minimalnu odgovornost u slučajevima femicida, ali se to nije ponovilo unazad nekoliko godina, kaže advokatica Vanja Macanović

Obrasci ponašanja iz kućnog okruženja čsto služe kao temelj za rodno zasnovano nasilje, stvarajući duboko ukorenjene dinamike koje mogu oblikovati percepciju i ponašanje dece i mladih.

Deca često uče o partnerskim odnosima posmatrajući modele ponašanja svojih roditelja, što može uključivati i obrasce gde jedan partner dominantno ili kontrolišuće deluje nad drugim. Normalizacija nasilja u porodičnom okruženju može dovesti do toga da deca percipiraju takvo ponašanje kao prihvatljivo ili opravdano rešenje za konflikte.

„U našoj kulturi i tradiciji, pogotovo, u sredinama koje imaju višegeneracijska domaćinstva, gde postoje dve ili tri generacije iste porodice koje žive zajedno, neki modeli ponašanja prenose se sa generacije na generaciju. Mlade devojčice, devojke, ćerke gledaju kako se njihova majka ponaša, šta sve doživljava i nekada na slične ili iste načine reaguju na neka ponašanja u situacijama u kojima se ispoljavaju određene vrste nasilja. Isto je i sa nasilnicima, i oni preuzimaju modele nasilnog ponašanja od roditelja i nekih drugih srodnika, tokom godina i uz zajedničko odrastanje. Ta dinamika u porodičnim odnosima je vrlo često kroz godine ista, uloga u porodici se uzima i prenosi sa generacije na generaciju i u pozitivnom i u negativnom smislu“, ističe Biljana Stepanov.

Žene žrtve nasilja ne bi trebalo da budu brojke u statistici. Kada čujemo za slučaj femicida ili bilo kakve vrste nasilja nad ženama, najčešće pitanje koje se postavlja jeste gde je „sistem zakazao“ ili „zašto nemamo adekvatne zakone koji to regulišu“. Međutim, pre nego što postanemo analitičari pravnog sistema, moramo se zapitati gde smo mi kao društvo zakazali. Potrebna nam je empatija. Da pre svega, kada čujemo ili vidimo nasilje, ne razmišljamo o tome da je bolje da se ne mešamo, već da odmah reagujemo i prijavimo. Empatija koja nas tera da ne komentarišemo i ne klikćemo na naslove poput: „Ovo je žena koju je pretukao muž, bila je…“ Bila je žena, možda majka, sestra, ćerka, prijateljica. Bila je mnogo više od tragičnog, klikbejt naslova u novinama.

Istraživanje Republičkog zavoda za statistiku iz 2018. godine pokazuje da većina žena koje su doživele nasilje (oko 60%) nije prijavila policiji ili drugim institucijama, uglavnom zbog straha od osvetničkih postupaka, stida ili nedostatka poverenja u institucije, dok istraživanja nevladinih organizacija kao što je Autonomni ženski centar pokazuju da je jedna od tri žene u Srbiji doživela neki oblik nasilja tokom života.

Nakon ljudskosti i saosećajnosti, na red dolazi i pravosudni sistem. Prema rečima Biljane Stepanov, pravna regulativa u Srbiji je na zadovoljavajućem nivou.

„U našoj kulturi i tradiciji, pogotovo, u sredinama koje imaju višegeneracijska domaćinstva, gde postoje dve ili tri generacije iste porodice koje žive zajedno, neki modeli ponašanja prenose se sa generacije na generaciju, kako kod muškaraca kao potencijalnih nasilnika, tako i kod žena kao potencijalnih žrtava“, kaže Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama

 

 

„Nama nedostaju operativni protokoli i procedure, neka bliža uputstva za profesionalce u nekim oblastima koja bi njima pomogla da se i sami nose sa izazovima sa kojima se suočavaju u postupcima zaštite od nasilja. Kako reaguju prilikom prijava na nasilje, kako reaguju u kontaktu sa žrtvama, kako se ophode sa njima. Mi smo ove godine usvojili opšti protokol o multisektorskoj saradnji i postupanju u slučajevima rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici, međutim, činjenica je da imamo posebne protokole koji su doneti pre više od 10 godina. U međuvremenu smo dobili i zakon o sprečavanju nasilja u porodici, imamo i opšti protokol, sada bi trebalo pristupiti izradi posebnih protokola, kao što je posebni protokol za postupanje policije, posebni protokol Ministarstva zdravlja za postupanje prema ženama koje su izložene nasilju, centara za socijalni rad, pravosuđa“, ističe direktorka Centra za podršku ženama.

Pitanje femicida otvara samo još jedno poglavlje: da li bi kriminalizovanje ubistva žene – samo zato što je žena zaista smanjilo broj tragičnih slučajeva. Meksiko je prva zemlja koja je 2012. godine uvela femicid u svoj krivični zakon. Prema statistici, nakon donošenja ovog zakona, zabeležen je porast prijavljenih slučajeva femicida, što mnogi stručnjaci pripisuju većoj svesti i boljoj evidentiranosti, a ne nužno povećanju broja ubistava. Ipak, ostaje pitanje da li samo pravna kategorizacija može promeniti ukorenjene patrijarhalne obrasce i smanjiti broj žena koje gube život zbog svog pola.

Advokatica i koordinatorka pravnog tima u Autonomnom ženskom centru Vanja Macanović kaže da ne misli da će uvođenje femicida u krivični zakon dovesti do smanjenja broja slučajeva nasilja prema ženama i smanjenje broja ubijenih žena.

„Inače se povećanje broja prijava nasilja smatra dobrim jer pokazuje da postoji poverenje žrtava da će ih predstavnici institucija štiti. Problem sa uvođenjem krivičnog dela femicida je u njegovoj primeni, odnosno primena će zavisiti od postupanja višeg tužioca i njene/njegove odluke o tome da li će da se baviti dokazivanjem otežavajuće okolnosti koja će se tražiti za krivično delo femicida. Takav je slučaj i sa postojećim krivičnim delima, primena zavisi od toga da li će višem tužiocu biti lakše i jednostavnije da goni za krivično delo ’obično ubistvo’, i na kraju ima rešen predmet“, kaže advokatica i dodaje da se smanjenje broja femicida postiže prevencijom i doslednom i blagovremenom primenom zakona, prvenstveno Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

„Zakon primenjuju ljudi koji imaju svoje stavove i predrasude, pa onda one utiču na to koji se zakon primenjuje. Kod nas se nije desio slučaj da je sudija ili tužilac snosio/snosila bilo kakvu odgovornost za nepostupanje ili pogrešno postupanje po zakonu. Isto važi i za policijske službenike i stručne radnike CSR, koji su ranije snosili makar minimalnu odgovornost u slučajevima femicida, ali se to nije ponovilo unazad nekoliko godina“, zaključuje Vanja Macanović.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.