Došao je sa praskom i svaki put bi se sa praskom vraćao kad odnekud iza televizora uskoči u krupan kadar i pokida mrežicu. Znao je da eksplodira u vis, u dalj, svom snagom, a odlazi u tišini.
NBA liga će se vratiti nakon velike pauze zbog koronavirusa, ali će se, sada je stvar zvanična, vratiti bez Vinsa Kartera.
Ako ste NBA počeli da pratite na prelazu vekova, zaljubili ste se verovatno u Los Anđeles Lejkerse sa Šekom i Kobijem u tandemu, ili ste ih, baš suprotno, pretvorili u večnog neprijatelja zbog one pobede nad „našim“ Sakramentom. Gledali ste Ajversona, poslednje istinske taktove džeza u Juti, ali je prva ljubav morao da bude on.
Stariji ljubitelji NBA lige su vam pričali da je cirkuzant, mlađi vam možda govore o Lebronu Džejmsu, Blejku Grifinu, ili – ne daj Bože – o Zeku Levinu. Svi oni, makar krišom, gledaju stare NBA action snimke otvorenih usta.
Na tim je snimcima, krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih dominantan Vins Karter.
Bilo je i biće „novih Džordana“ koliko volite, ali verovatno niko nikada kao on nije bio blizu da postane otelotvorenje te fantazije. I verovatno je za to imao samo jedan argument. Dobro, možda dva.
Karter je studirao na Univerzitetu Severna Karolina, kao i Džordan, a na to mesto ih je doveo isti čovek – Bil Gatridž – i isti čovek ih je trenirao. Legendardni Din Smit.
Osim Severne Karoline, njegov jedini i sasvim dovoljan argument, bila su zakucavanja.
Od kada je kročio na NBA parkete redefinisao je pojam atraktivnog. Ljudi su gledali zabezeknuto kako zakucava iz mesta sa vertikalnim skokom od kilometar, kako ubija svog čuvara u kontri, prvo driblingom a onda kada loptu izvadi iz džepa. Izgledalo je da može da obori rekorde Sergeja Bubke bez motke i da prihvati alej-up pas u visini semafora.
Kao jedna od najvećih mladih zvezda bio je pozvan na Olimpijske igre u Sidnej. A tamo je zaludeo i one koji ne vole da ustaju rano da bi gledali košarku.
Zakucao je u meču protiv Francuske, preskočivši igrača visokog 218 centimetara. Kao baricu ispred ulaza, kao razljuljanu tarabu, kao što niko više nikada nije, niti će moći.
Imao je, nažalost, od tada samo nekoliko dobrih sezona, a i tada su mu spočitavali da ga košarka ne zanima. Ljutili su se na njega zbog načina na koji je napustio Toronto, zbog toga što njegove ekipe nemaju rezultate, zbog toga što možda nema dovoljno ambicije. Ali kada zakuca loptu u obruč, više niko nije ljut na njega.
U međuvremenu, od „nesnošljivog, pomalo nadobudnog Kanađanina“, postao je dobar saigrač, mentor, drugar.
I konačno su svi shvatili da rezultatski ništa bolje od šest pobeđenih plej-of serija od 17 odigranih, Karter nije ni trebalo da uradi. Ili makar zbog toga nije „poslat“.
On je bio tu zbog larpurlatizma, zbog lepote radi lepote i ničeg više.
Mislili su da mu je Dalas poslednja stanica, pa onda Memfis, pa Sakramento, ali je odlučio da vikne – „Izlaz“ – onda kada je sudbina to želela. Sudbina, ili korona, poslednjih meseci to su sinonimi.
Proveo je poslednju sezonu učeći Jastrebove da lete, poput njega kada se vine kao dresu Dikembea Mutomba na vrhu dvorane.
Kao onog dana kada je sa Memfisom gostovao u Torontu, a Reptorsi su preko video bima odlučili da mu se zahvale na svemu. Navijači su malo zviždali zbog starih rana, a onda su krenula da se ređaju njegova spektakularna zakucavanja i svima je sve postalo jasnije i svi su aplaudirali, a on je plakao.
Nije bitno kada ste počeli da pratite NBA. Svi volimo Vinsa Kartera, samo neka nastavi da zakucava.
Tagovi
