Možda je ovaj članak trebalo drugačije nasloviti: „Prozor ili ogledalo“. Sigurna u grešku koju karakteristično pravi svaki put kada se odvaži na spontanu intervenciju, francuska štampa smesta je stala na prozor koji nadgleda zaliv. Kakav li to zastrašujući prizor SAD sada od nas kriju? Pogledajmo s našeg prozora u svet. Mogućnost da bi ono što se tamo dešava moglo da nam kaže ponešto o stanju kod nas, mogućnost da američka policija pridržava ogledalo u našem pravcu i upire prstom na francusku policiju, i dalje nije pronašla glavu nekog urednika u koju bi mogla da se usadi.
Jasno je zbog čega je to tako: neredi koji već šest dana plamte američkim gradovima i koje posmatrano s prozora, nije teško razumeti, sasvim logično bi doveli do razumevanja istog tipa, pa bi isti takvi nemiri izbili na potezu od Stena do La Kurneva (prigradska naselja Pariza, u kojima često izbijaju sukobi između lokalnog, mahom imigrantskog, stanovništva i policije – prim. prev.). Za Le Monde, L’Obs i France Inter, nasilje ne samo da je za svaku osudu, već ga je nemoguće ikako misaono obuhvatiti, makar onda kada mu je poprište u Francuskoj: najbolje bi bilo kada bi svi ti siromašni, rasno obeleženi, štrajkači i „žuti prsluci“ naučili da bar malo progovore i postepeno steknu taj prelepi etos demokratije – pre svega sposobnost za „debatu“.
Nažalost, svim tim malim ljudima s obe strane Atlantika dojadilo je da ih konstantno otpisuju u ime debate i komunikacione akcije (1). Grafit zatečen u ruiniranoj policijskoj stanici u Mineapolisu u tom je pogledu sasvim izričit: „Da li nas sada čujete?“
Uistinu je sve to bilo neophodno da bi „oni“ počeli da slušaju. Ko su to „oni“? Institucije – policijske i političke. Ova epizoda ponovo pokazuje da su institucije po svojoj prirodi veoma tvrde. U realnom svetu, buka nije dovoljna. Uvek morate da dodate još „nešto malo“ preko svih tih decibela. U suprotnom, piši propalo. Afroamerička zajednica u Sjedinjenim Državama pronašla je šta je to tačno. Nije jasno koliko će daleko njihov glas odjeknuti, ali sa sigurnošću znamo da je to ono što je „minimum“. Manje toga: ništa.
Kao i uvek, institucije odgovornost za vlastiti nedostatak sluha prebacuju na one koji su umorni od pričanja sa zidom. Vreme je za misaoni eksperiment (ili temu za diplomski rad iz kreativnog pisanja): „Polazeći od pretpostavke da je policijska stanica u Sena – Sen Deniju izgorela do temelja, pokušajte da napišete uvodnik za Le Monde ili jutarnje obraćanje Tomasa Legranda (novinar liberalne provenijencije koji vodi jutarnju emisiju na radiju France Inter – prim. prev.).“
Svesni smo da će jednog dana u Francuskoj doći i do toga. Baš kao i u Mineapolisu. I biće bar podjednako opravdano. Na sveopšte iznenađenje, međutim, čini nam se da francuski mediji neće na domaći slučaj gledati s istim sentimentom spram njegovih uzroka kao kada je reč o Sjedinjenim Državama (prozor da, ogledalo ne!).
Pobrojmo, stoga, dve kategorije stanovništva koje žale za onim blagoslovenim vremenom provedenim u lokdaunu: to su pisci sa Il de Rea (ostrvo na zapadu Francuske na kom su nekada držani zarobljenici – prim. prev.) i policija. Ma, kakva je lokdaun zabava! Društveno telo bilo je obamrlo od straha i nesposobno da misli o ma čemu drugom, te su se mediji bacili pravo na „pokrivanje“. Niko ne može da spori da je ono ispunilo svoju funkciju: pokrilo je i razotkrilo štošta. Pokrilo je sve što je najavilo da će pokriti, ali je i razotkrilo sve ostalo. Iznad svega, policijske racije u predgrađima, odrede milicije van svake kontrole, napujdane srazmerno snazi onoga na šta je sva pažnja društvenog tela bila usmerena – snazi zabave.
Kao po običaju, ukidanje cenzure otkriva njenu pravu prirodu. Iako smo toga bili sasvim svesni, policija je tokom dva meseca lokdauna radila na usavršavanju svog autoportreta. Sajt Rebellyon prikuplja izveštaje koje ostatak štampe ne želi da prenese: 12 smrtnih slučajeva tokom lokdauna, pod krajnje mutnim okolnostima ili, bolje rečeno, jasnim poput policijskog izveštaja. Tu su i sva ona hapšenja koja su pokazala pravo lice policije: ono lice koje dobijemo priliku da vidimo kada misle da ih niko ne gleda. Časopis Regards kompilovao ih je na jednom mestu – prava republikanska poslastica.
Budući da policija samu sebe svakodnevno nadmašuje, te kompilacije zastarevaju i pre nego što ugledaju svetlost dana. U međuvremenu, francuska policija, kojoj hrabrosti ne manjka, odlučuje da se ustremi na četrnaestogodišnjeg dečaka. Na jednog muškarca obično ide po četiri ili pet policajaca, ili se naoružaju do zuba i pošalju 70-godišnju ženu u bolnicu (kao u slučaju Ženevjev Legej). Ipak, to je i dalje neravnoteža snaga koja drastično favorizuje neprijatelje republike, tako da se za vraćanje uslova za sučeljavanje koje ne zahteva hrabrost trupa izvan razumnih očekivanja spuštanje godina potencijalne stranke činilo kao primeren odgovor. Ako nas je više, možda i možemo da savladamo jednog četrnaestogodišnjaka.
Tako je to izgledalo kod nas kada su izbili nemiri u Sjedinjenim Državama. Govorimo, dakle, o policiji-u-Sjedinjenim-Državama. Sticaj okolnosti je tako hteo da među komentarijatom nikome nije pala na pamet misao da se u ogledalu američkih policijskih snaga vidi lepa glava francuske policije. To je skoro pa razumljivo: francuska policija još je gora od američke.
Američki mediji upravo otkrivaju da policija može da im bez ikakvog razloga hapsi novinare ili da ih neki umobolnik upuca iz LBD-a („nesmrtonosno oružje“ koje se koristi za razbijanje demonstracija, uz brojne slučajeve teškog sakaćenja demonstranata – prim. prev.) – i to ih veoma pogađa. Kad bi samo znali… Te su stvari u Francuskoj odavno uobičajene – samo se još Arjen Šeman uzbudi oko njih dok gleda MSNBC. Osim toga, francuska štampa, za koju se ne može reći da su je te priče brinule, dugo na njih nije obraćala pažnju sve dok se nije naudilo novinarima iz redakcija u vlasništvu raznih barona. Na isti način bilo je potrebno gotovo tri meseca da shvatimo da „žuti prsluci“ gube ruke i oči, te još duže da počnemo da shvatamo da možda imamo i širi problem sa francuskim policijskim modelom, na kom nam ceo svet zavidi – sve su to stvari nad kojima su oni koji od 2015. godine izlaze na ulice već imali stotinu puta priliku da se užasnu.
Ovo poređenje postaje posve neizdrživo – za Francusku – kada shvatimo da, iako je američka policija strukturalno baš onakva kakvu je vidimo – naoružana, pod šlemovima, nasilna, rasistička – šerifi, šefovi policije, obični policajci, koji su bez sumnje u manjini i nisu svi podjednako iskreni u tome što rade, svejedno imaju tu sposobnost da simboličkim gestom javno pokažu da su skandalizovani ubistvom Džordža Flojda i spuste se na kolena.
Ta činjenica ne menja tumačenje stvari, ali ovom poređenju daje pogrdni prizvuk. Jer, u Francuskoj takva kolebanja ne bismo videli. Mi svoju kuću držimo pod konac, uz dobro zacementirani sindikalni prilaz. Nakon što je jednom demonstrantu ispred Narodne skupštine raznesena ruka, generalni sekretar policijskog sindikata „Unite SGP“ hladnokrvno je prokomentarisao: „tako mu i treba“. U takvim okolnostima, razumljivo je da je progon Kamelije Žordane (pevačica i glumica koja javno kritikuje policiju – prim. prev.) najmanja od svih briga. Taj progon ohrabrile su sve kolege sindikalisti, među kojima ima onih kojima otvoren lov na novinare koji im smetaju na društvenim mrežama predstavlja hobi. Sve je to, zapravo, vrlo jednostavno: nema tog slučaja nasilja u kom policijski sindikati nisu spontano stali u odbranu neodbranjivog.
Za to vreme, predsednik LICRA (Međunarodna liga za borbu protiv rasizma i antisemitizma – prim. prev.), željan „pomirenja francuskog naroda i njegove policije“, poziva da se ne ide „ustaljenom trasom pojednostavljivanja i generalizacije“. Razumeli smo: „nema amalgamacije“. Ali ko pravi te „amalgame“? Logični minimalni uslov za odricanje od amalgamacije bio bi da se upoznamo sa policijskim službenicima koji nisu deo amalgama.
U Francuskoj zasada nismo videli nijedno koleno na zemlji (hoćemo li ga ikad videti?). Nismo videli da ijedan visoki policijski službenik javno govori kako ga je sramota. Nismo videli nijednu grupu policajaca koja se premišlja da li da se u javnom prostoru postavi „republikanski“, što je reč koja je odavno izgubila značenje, a koja bi ga povratila već pukim činom izdvajanja. Niko ne pravi amalgame – osim policije, zabarikadirane u svojoj opkoljenoj tvrđavi, koja samu sebe pretvara u amalgam.
Strukturalni problem policije zadivljujuća je paralela sa svetom finansija, iako se nalazi s druge strane medalje: u oba slučaja traga se za izuzetkom koji bi iskupio strukturu. U finansijama, doduše, izuzetak je loša jabuka, dok je u policiji izuzetak ona dobra! Budući da je poludeli berzanski trgovac lud, nema sumnje u to da je sama struktura tržišta zdrava. S druge strane, u policiji je dobra jabuka ta na kojoj je da dokaže da je cela korpa jestiva. Razumljivo je da je „dokazivanje izuzetkom“ u slučaju policije teže postići negoli u slučaju finansija: mnogo je teže prodati korpu u kojoj su skoro sve jabuke trule. Iznad svega, jasno je da spuštanje na kolena ni najmanje ne utiče na analizu.
Činjenica da ništa od toga nismo videli paradoksalno nam pruža argument a fortiori: što je zahtev koji se od njih traži lakše ispuniti, to je argument teži. Zaista nije teško kleknuti, ali je za francusku policiju tako nešto ravno nemogućem. Stoga možemo da s još većom sigurnošću tvrdimo da je francuska policija nasilna, rasistička i izvan svake kontrole. Ne smemo propustiti ni ljutito, širokopotezno poricanje ovih njenih karakteristika – od strane policijskih sindikata, što se podrazumeva; od strane političke vlasti, navodnog kontrolnog tela suočenog sa svojim bankrotom kao kontrolora, i to razumemo. Možemo reći da naš logički um sve to razume. No, ni sve ostalo nije ništa manje fascinantno.
Intervju Lorena Nunjeza u Libération-u koristan je za premeravanje debljine tog bunkera. „Ne mogu dopustiti da se govori o rasprostranjenom rasizmu u policiji“ – ipak, Libération je hipotezu o rasprostranjenom rasizmu Nunjezu izneo iz dobročinstva ili, još verovatnije, iz samocenzure. „Reći da imamo problem rasprostranjenog rasizma bilo bi isto kao kada bismo rekli da su svi policajci ili veliki deo njih rasisti.“ Njegovo stanovište osporava već i letimičan pogled na to kako se policija ponaša u kvartovima, kao i statistika boje kože legitimisanih i mrtvih. Nunjez kaže: „Nikada to nisam video.“
Tu dolazimo i do poslednjeg segmenta velike mašinerije poricanja: do medija. Jer, ako je ideja o tome da je policija nasilna, pa čak i da „predstavlja problem“ u francuskom društvu, konačno – nakon četiri godine nesputane represije – počela da izbija na površinu, ideja o sistemskom, institucionalnom rasizmu i dalje se u potpunosti odbacuje.
Tome svedoči i brzina kojom su vodeći listovi u Francuskoj u stanju da stave na papir nepravde koje trpe drugi: „Crni Amerikanci ustaju protiv policijskog nasilja koje deluje jednako neizbežno kao i strukturalni rasizam koji guši Ameriku.“ Vidite da smo u stanju da to izgovorimo: postoji strukturalni rasizam! U Americi. Konačno, kad to tako sročimo, gotovo da možemo da razumemo da crnci imaju razloga za pobunu. Hajde onda da vidimo šta je L’Obs pisao kada je policija tokom lokdauna dala sebi oduška po kvartovima pa je, kao i danas u Sjedinjenim Državama, isprebijana i osakaćena omladina odlučila da je bilo dosta? Pa… ništa. Govorilo se o „napetostima“, „koškanjima“ i besomučno ponavljalo za AFP-om. Ništa.
U čemu je stvar? Na koji način tako kontinuirani, koherentni i osuđujući niz opažanja ne uspeva da dovede do logične posledice kojoj se očigledno teži? Strukturalni rasizam u „Americi“, nadomak smo rešenja. „Amerika“, doduše, ne sme postati ogledalo. Nema govora o strukturalnom rasizmu u Francuskoj. Mi smo „Republika“. Toga, dakle, kod nas nema.
Na svu sreću, tu su mediji koji se hrabro bore protiv neistina, te survavanja „poverenja“ u policiju. Mora da je i dalje dovoljno onih koji nikada nisu imali posla s policijom i koji stoga ispredaju legende o „redu i miru“. Tako, na primer, nema nijedne noći u nedelji, niti jedne jedine noći, a da septička jama od TV mreže TNT, obično na kanalima C8, W9, TMC i TFX, ne servira i usputnu „reportažu“ koja glorifikuje policiju – da i ne ulazimo u jednoglasnost tih izmaštanih performansa.
Neki od ovih kanala toliko su duboko zaglibili u saradnju s policijom da više i ne shvataju šta prikazuju. Tako su tu i poučni prizori „obuke“ opštinskih policijskih snaga, gde „instruktor“ objašnjava na koji način se obraćati „određenim ljudima“ – no, mi tačno razumemo na koga se misli. Takve stvari služe kao neprikosnoveni pokazatelji da policija nije ni nasilna niti rasistička. Loren Nunjez, ponovo u Libération-u i ponovo na temu (rasprostranjenog) rasizma: „Uveli smo obuke.“ Došli smo do tačke u kojoj je francuska policija toliko gangrenozna iznutra da gotovo da se postavlja pitanje da li bi možda bilo bolje da tih obuka nema.
Tu je, naravno, i elita objektivnog informisanja: BFM, CNews i LCI. Kao što su se pitali ne bi li valjalo da imamo „niže plate da bismo sačuvali radna mesta“, naslovi na BFM-u sada podjednako prirodno poručuju da se policijski automobil koji u Njujorku namerno uleće u demonstrante „bori protiv gomile“. Spona između ova dva genijalna zaključka nije slučajna. Ona, štaviše, razgolićuje činjenicu da je sve to deo iste celine: smanjenje plata i puštanje policije da uleće u gomilu komplementarni su aspekti jedne iste politike. To je, uostalom, ono što i sami američki demonstranti, među kojima nikako nisu samo crnci, slušaju dok izlaze na ulice kipteći od besa – i solidarnosti.
Kako se ispostavlja – sve je isto kao i u Francuskoj! Kako je onda moguće da je BFM (a s njim i ceo zvanični medijski oligopol) nesposoban da vidi ove potonje, dok vidi sve ostale, a ponajpre sukobe u koje ulaze? Zato će pre ili kasnije upravo ta celina izbiti na površinu i dovesti do izvesnog političkog zadovoljstva činjenicom da će, kao i u Sjedinjenim Državama, iz pukotine nastale pobunom protiv rasističke nepravde iznići sve druge pobune.
Iskreno govoreći, sada nam je jasan rezon na osnovu kog se policija grčevito drži svojih LBD-ova i zakopava ispod zaliha municije. Ona se potrudila da postane toliko omražena da su se sva pendrečenja iz proteklih godina akumulirala u nekontrolisanu veliku želju da budu privedeni pravdi. Policija, za koju je odavno jasno da više ne predstavlja „čuvare mira“ – štaviše, moglo bi se tvrditi da su doslovno postali glavni uzrok narušavanja javnog reda – više nije ni čuvar društvenog poretka: sve je jasnija tendencija da policija čuva isključivo samu sebe.
To ni na koji način ne ugrožava osu vlast–policija, možda i više nego ikad ranije uvezanu pukim poklapanjem interesa. Posmatrano iz ugla čiste racionalnosti, Nunjez, Kastane i Makron nastaviće da čvrsto poriču svaki slučaj policijskog nasilja, namereni da se tužioci bave drugim stvarima, a IGPN (Opšta inspekcija nacionalne policije, organ unutrašnje kontrole pri Ministarstvu unutrašnjih poslova – prim. prev.) pretvori u Opštu nekažnjivost nacionalne policije – naspram čega se iznosi zauvek smehotresni argument, koji je Nunjez savesno ponovio, o jadnim policajcima koji samostalno izvršavaju „55% poslova javnih službi“: svakako nije rizik da nam neko drugi udara pečate i hefta dokumentaciju. Vlada je stigla do tačke takve omraženosti da, skrivena iza zida do zuba naoružanih robokapova, ne sme da preduzme ni najmanji rizik koji bi uznemirio one koji joj drže sudbinu u svojim rukama. Toga su svi svesni, s obe strane Atlantika. Bunker u koji se Tramp na nekoliko sati povukao neobičan je odjek Makronovog helikoptera koji ga je čekao u pripravnosti tokom protesta „žutih prsluka“. To je demokratija – „otadžbina ljudskih prava“ ovde, „najveća na svetu“ tamo. Obe su podjednako privlačne.
Ne smemo da čekamo da institucije opšte gluvoće – vlast, policija, mediji – nauče lekcije onoga što se dešava u Sjedinjenim Državama. Budući da nijedan institucionalni glasnik nije uspeo u svom zadatku, ako ljudi imaju poruku koju žele da prenesu, moraćemo da postupimo kao tamošnji narod: koristeći se decibelima, uz još „nešto malo“ – ali i boju i četku za ispisivanje komentara: „Da li nas sada čujete?“
FREDERIK LORDON je ekonomista i filozof, istraživač u Centre de sociologie européenne et est directeur de recherche (CNRS).
PREVOD: Matija Medenica
(1) Blagonakloni naziv filozofske ideologije „demokratije“, prema Habermasu.
Tagovi
