U poslednjoj deceniji svedoci smo značajne transformacije u oblasti usluga prevoza – na svakom koraku svetskih metropola mogu se videti reklame različitih kompanija koje nude usluge prevoza (Uber, Lyft, CarGo…), a usled porasta ponude, i cena prevoza postala je jeftinija. Sa druge strane, radnopravni status vozača privatnog prevoza i dalje ostaje nejasan.
Ipak, Vrhovni sud Velike Britanije učinio je odlučan pomak na planu regulisanja ovog pitanja. Naime, nedavno donesenom presudom ovog suda odbijena je žalba kompanije Uber i potvrđena ranija odluka nižestepenog suda u kojoj je zauzet stav da vozačima kompanije Uber treba priznati određena prava iz radnog odnosa – kao što je pravo na minimalnu zaradu i plaćeni odmor.
Tokom postupka, Uber je tvrdio da su vozači nezavisni, samozaposleni „partneri“ koji nikako ne mogu imati prava radnika, čak ni ona osnovna. Uz to, isticalo se da vozači imaju potpunu fleksibilnost u svom radnom vremenu i rasporedu (sami biraju da li će voziti i kada), te se imaju smatrati vlastitim poslodavcima. Međutim, konačni stav suda bio je da vozači Ubera imaju određena prava iz radnog odnosa – od momenta kada se prijave na aplikaciju do momenta odjave, prevashodno usled stepena kontrole koji kompanija ima nad njihovim radom dok su ulogovani na aplikaciju (određivanje cene vožnje i destinacije korisnika usluga).
Kada je reč o Srbiji, u proteklih nekoliko godina, tržište je postalo bogatije za nekoliko novih učesnika u oblasti usluga privatnog prevoza i dostave hrane. Usled mera koje su uvedene kao odgovor na pandemiju COVID-19, povećana je upotreba aplikacija za dostavu hrane i usluga pružalaca privatnog prevoza.
Da bi neko lice moglo da pruža usluge prevoza, mora prethodno da ispuni nekoliko uslova (krivična neosuđivanost, vozačko iskustvo). Vozači najčešće zaključuju ugovor o dopunskom radu, ili ugovor o privremeno-povremenim poslovima, sa obavezom da samostalno snose troškove poreza i doprinosa po osnovu ovakvog angažmana. Posledično, budući da ne zasnivaju radni odnos sa pružaocem usluga, vozači nemaju pravo na plaćene odmore, bolovanje, uvećanu zaradu za prekovremeni rad, i sl. Posmatrano sa radnopravnog stanovišta, njihov položaj je dosta nezavidan, budući da ne uživaju zakonsku zaštitu i garancije kao drugi zaposleni angažovani na osnovu ugovora o radu.
Verujemo da će nedavna presuda Vrhovnog suda Velike Britanije imati određene posledice na evropskim tržištima u kontekstu poboljšanja statusa samih vozača. Ipak, ostaje pitanje da li pravni stav britanskog suda može uticati na rešavanje sličnog problema sa kojim se vozači u Srbiji suočavaju. Imajući u vidu trenutno stanje stvari, teško je proceniti u kom će trenutku problem radnopravnog statusa vozača doći na agende donosilaca odluka.
Jedno je svakako sigurno – navedena odluka utabaće put određenim standardima „gig ekonomije“, koji će s vremenom početi da se primenjuju i u drugim zemljama, i postepeno voditi jednakom tretmanu svih učesnika na ovom tržištu.
Tagovi
