Kako da se oslobodite imperativa sreće

Odnedavno, burnout sindrom više nije mit već legitimno stanje prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO). Davno objašnjen, tek sada je dobio status koji mu pripada. Ta vatra iznutra koja može da izjede snagu i iscrpi dovodi do manje efikasnosti na poslu, ali ne pominje se često da limitira sreću i ostatka života. Ali zbog čega je samo ta efikasnost postala važna, gde smo se zagubili u toj neusklađenosti ambicija, ciljeva, ideja, planova i međuljudskih odnosa? Umetnost življenja postala je biznis u kojem lajfkoučevi dobro prolaze. Čini se da svako ima trenutak kada zastane i zapita se da li ga guši stres, kriza prelaska iz jednog životnog doba u drugo, ili možda taj imperativ sreće. Može li nametnuta potreba za srećom da bude razlog za nesreću? Okidača ima mnogo, samo je pitanje šta je naš. Da li stres zaista ubija, ili samo preterujemo? Psiholog i REBT terapeut Vladan Beara, koji se deceniju bavio traumama ratnih veterana, u intervjuu za Nedeljnik pojašnjava nam gde je naš problem sa stresom.

Da li je stres zaista toliko veliki problem današnjice ili mu mi pridajemo preveliki značaj? Ljudi su nekada živeli u mnogo gorim okolnostima?

Jedno je i drugo. S jedne strane, pridajemo preveliki značaj stresu i na neki način previše kukamo što je tako kako je, ali zaista, s druge strane, stres jeste veliki. Kada prelazite ulicu, vama je život ugrožen čak i kad idete na zeleno, a kamoli kad biste prelazili mimo obeleženog pešačkog prelaza. A u stara vremena, ili onima koji žive na selu, njima život nije u toj meri bio ugrožen. Danas, ako vam ne radi skajp, nestane internet, to je ogroman stres. Gomilu stresova koje mi danas imamo, stari ljudi nisu imali. Ali imali su stresove druge vrste, zato što je zdravstvena zaštita bila lošija, ishrana bila lošija… Danas kad pogledate kvalitet hrane, opet je problematičan. Brzina života se povećala sa napretkom tehnologije, naš radni dan se povećao: radite na poslu, radite u kući… Naš život se sveo da sve više radimo za sve manje para i bojim se da je to sudbina, naročito ljudi na ovim prostorima gde mi živimo.

Da li je to dovoljan razlog za tu kumulaciju besa, agresije… Imate li utisak da je društvo agresivnije nego ranije?

U jednoj meri jeste i imate mnogo pokazatelja: od nasilja na sportskim borilištima, pa i muzika je sve agresivnija, do javnog govora koji je sve agresivniji. Nasilje je postalo nešto što je uobičajeno i normalno, agresija nešto što je čak poželjno. Rijaliti programi promovišu nasilje bez ikakvog razloga i nasilje bez ikakvog smisla. I nažalost, nasilje i agresija su postali normalna pojava u društvu i u takvom društvu nije lako snaći se. Pristojnost, uljudnost, jedna duboka zainteresovanost za drugog čoveka prosto sve više se gubi, i čini mi se da će se svesti na retke pojedince koji će biti nosioci brige o drugom čoveku. Ova bahata i agresivna egocentriranost postaje model koji se sve više forsira u društvenim tokovima, i ja sam sve više zabrinut zbog toga.

Odake ta bahatost, da li mogu ratovi i tranzicija, siromaštvo, biti za sve krivi?

Verujem da su devedesete u velikoj meri doprinele tome, ali ne mislim da su samo devedesete. Mislim da bahatost ima duboke korene na ovim našim prostorima, prosto bahatost je bila deo našeg identiteta u vidu otpora stranim zavojevačima, uvek smo se nekako trudili da budemo neko ko se suprotstavlja, neko ko se bori da se ne utopi, ko pokušava da sačuva svoj identitet, a kako vreme odmiče, a naročito mislim da je 20. vek nas kao narod poprilično prodrmao i dobro nas je nagazio, dobro da je išta ostalo od nas. Pedeset godina pod komunizmom, socijalizmom biće da je isto tako uticalo jer revolucija je morala da bude surova i bahata; revolucija je pokazala svoje zube i danas i devedesete godine raspada onog sistema koji je bio nakaradan, ali je postojao. A onda se prosto sistem raspao. Danas vi imate jednu postmodernu Srbiju koja je izgubljena u tome da sve može i ništa ne mora i mislim da smo brod koji ne zna kuda plovi.

Mislim da smo društvo koje se još uvek traži, a pitanje je da li će se uopšte naći. Zato što ne postoje konsenzusi, ni oko vrednosti, ni oko prošlosti, oko toga šta nam se dogodilo. Mi smo društvo kojem Drugi svetski rat i podele iz tog rata nisu zalečene a došle su već podele devedesetih. Prilično smo ranjeni. Sad je druga stvar da li sme to da nam bude izgovor da nastavimo da se ponašamo bahato i neodgovorno. Ali, da jesmo ranjeni, jesmo, i to duboko i teško je naći čoveka koji je u stanju da misli fleksibilno, da bude širokih pogleda, da bude dobronameran, da bude trpeljiv, da bude uljudan…

Koji su to problemi s kojima ljudi dolaze kod vas? Kada se uopšte čovek zapita o smislu svog života i da menja nešto?

Kod mene ne dolaze samo ljudi koji su se zapitali o smislu svog života. Kod nas, u psihoterapijske ordinacije, dolaze ljudi sa raznovrsnim dijapazonom različitih problema, ali ono što je najčešće jesu anksiozno-depresivni problemi, koji su, čini mi se, sve više sastavni pratilac normalnog ljudskog života.

Da li taj imperativ sreće koji postoji danas čini ljude još nesrećnijim?

Mislim da je to jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto su ljudi sve više nesrećni: baš zato što su razvili neku vrstu imperativa da moraju da budu srećni, i samim tim kada primete da je život stresan i težak i da ne uživaju u životu, oni postaju još dublje očajni, posežu za alkoholom, drogom, za promiskuitetnim životom, za kockom, za nasiljem, sve sa nekom idejom da će nas to učiniti srećnijim. Naprotiv, to će učiniti da naša anksioznost i depresivnost bude još jača i intenzivnija. Na primer, ako neko pati zbog nepravde koja mu je činjena na poslu, dođe kući i krene da pije zbog stresa na poslu: kad uzme alkohol, nivo i intenzitet njegove patnje se smanji, ali sutradan ima mamurluk, anksioznost poraste, depresivnost poraste, tako da on često ponovo posegne za alkoholom da bi opet ublažio… i na kraju svakog dana mora da pije. I u suštini, ono što je u početku bilo neka vrsta pomoći, kao olakšanje, na kraju se pretvorilo u dodatnu patnju.

Kako se onda menja tok misli, kako se „dobro“ nositi sa svojom patnjom?

Brojni su načini na koje se ljudi nose sa svojom emocionalnom patnjom. Mnogi svoje bolne i teške emocije razrešavaju odlaskom u kafanu, druženjem s prijateljima, odlaskom u prirodu, na pecanje, na trčanje, u teretanu… Sve to ima neki svoj vid nošenja sa depresijom, depresivnosti svakodnevnog življenja, jer vi, ako ste lagano depresivni, recimo potišteni, nezadovoljni, odete u teretanu, izvežbate i istrčite svoje na traci, uradite svoje vežbe, osećate se mnogo bolje. Ali nije dovoljno samo ublažiti tešku emociju, već napraviti jednu filozofsku promenu u svom umu da bi prosto čovek bolje podnosio sopstveni život.

Treba li čovek da „žali“ za starim „dobrim“ sobom?

Ako čovek žali za starim sobom, onda će biti tužan, biće sklon da se samosažaljeva, da se utapa u tugu i sevdah, pa sad, ako to sebi radi, onda mu je to prosto sudbina koju je sam sebi izabrao.

Pomenuli ste rijalitije koji su postali sve agresivniji i uopšte društvo…

Ako vi provedete nekoliko meseci posmatrajući grupu ljudi koja se na neki način besmisleno svađa, urla, vrišti, vređa… Posle izvesnog vremena to postaje normalno, uobičajeno ponašanje. Da li to dođe kao neka vrsta ventila? Bojim se da to što je trebalo da bude samo ventil, u jednom trenutku je postalo i neka vrsta održavanja i negovanja, kultivacije nasilničkog ponašanja, kojoj se ne vidi kraj. I onda se čudimo „šta je ovo i otkud“. S druge strane, mediji sa svojim senzacionalističkim ponašanjem samo podstiču onaj nasilni deo u ljudima i da se afirmiše i da sve intenzivnije stupa na scenu. Vi kad pogledate u školama, ako se deca potuku, neko će snimati telefonima i kačiti na YouTube. Taj momenat senzacionalizma mislim da je jako, jako štetan i opasan, i to nije samo stvar medija, već i interneta, društvenih mreža…