Kako produžiti život jedno je od onih pitanja za čijim odgovorom tragaju nauka i medicina globalno. Mnogo toga je u slagalici produženja i boljeg kvaliteta ljudskog života poznato, ali i pored toga postoje ograničenja. Kako drugačije objasniti to što prosečan ljudski vek nije isti u svim zemljama iako je mnogo urađeno na poboljšanju ljudskog zdravlja, ako po strani ostavimo genetske predispozicije koje takođe mogu imati uticaj na dužinu života, ali ne presudno?
Često se rade istraživanja o dužini ljudskog života po različitim zemljama u svetu i prave se uporedne analize, pa tako postoje neki delovi planete na kojima ljudi po difoltu idu preko osamdesete godine života i vrlo je verovatno da će stići do 100. Te zemlje su zanimljive za analizu jer daju odgovor na pitanje šta utiče na dužinu i kvalitet ljudskog života. Tu dolazimo do Srbije i moramo se zapitati koliko dugo živimo, kakav nam je kvalitet života i šta možemo da uradimo da ga poboljšamo.
Srbija, prema nekoliko različitih istraživanja, ima smrtnost koja je veća od prosečne smrtnosti u zemljama Evrope. U prilog tome može se dodati i da je tokom pandemije Srbija bila u vrhu zemalja koje su beležile najveći broj preminulih od koronavirusa. Ali ako uzmemo u razmatranje 2019. godinu, kao poslednju pretpandemijsku godinu (kako bismo izuzeli uticaj pandemije kovida-19 na rezultate), Republika Srbija ima izrazito loše osnovne zdravstvene parametre kao što su ukupna smrtnost ili prosečan ljudski vek. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna smrtnost je iznosila 14,6 na hiljadu stanovnika, dok je u istoj godini ukupna smrtnost u zemljama EU iznosila 10,4 na hiljadu stanovnika. To znači da bi, kada bi se ukupna smrtnost u našoj zemlji smanjila na prosek EU, svake godine u Republici Srbiji bilo oko 25.000 manje umrlih, odnosno ne bismo gubili oko 100.000 stanovnika svake četiri godine.
Prema istom izvoru prosečno očekivano trajanje ljudskog veka 2019. godine iznosilo je 73,1 godinu za muškarce i 78,3 godine za žene, odnosno prosek za oba pola, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iznosio je 75,9 godina. Ako opet napravimo poređenje sa EU, možemo da vidimo da je prosečno očekivano trajanje ljudskog veka u 2019. godini iznosilo 81,3 godine, odnosno pet godina duže.
U 2021. Srbija je zauzela drugo mesto na svetu po stopi smrtnosti sa 20 preminulih na 1000 stanovnika. Primetno je da od 25 zemalja sa najvećom stopom smrtnosti na svetu, njih 20 su bivše tranzicione zemlje, kao i da se sve zemlje Zapadnog Balkana, osim Albanije, nalaze na ovom spisku, navodi se u tekstu „Kako je Srbija doživela demografski slom“, Ognjena Radonjića, profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i Ivana Ostojića, stručnjaka za ekonomiju, tehnologiju i inovacije, objavljenom u Nedeljniku.
Ovi podaci idu ruku pod ruku – što je smrtnost u jednoj zemlji veća, to je prosečni ljudski vek kraći i obrnuto. Zbog čega je smrtnost u našoj zemlji tako visoka i koje mere mogu da se sprovedu kako bi se ovi brojevi smanjili?
Profesor dr Zoran Radovanović, epidemiolog, uz napomenu da je opasno i pogrešno upoređivati sirove stope smrtnosti, kaže da kada pitate kako da se smanji ta stopa, to je skoro kao da pitate kako da 60-godišnjaci postanu 30-godišnjaci. Uzrast je daleko najznačajnija odrednica umiranja. Švedska ima višu sirovu stopu smrtnosti od nekih siromašnih afričkih zemalja, jer je verovatnije da oči sklopi 85-godišnjak nego 15-godišnjak. Istočne i jugoistočne zemlje Evrope imaju vrlo stare populacije zbog niskih stopa rađanja. Zato su se one u godinama pre pandemije kovida-19 smenjivale na vrhu svetske liste po visini sirovih stopa umiranja sa oko 15 na 1000. S druge strane, u bogatim arapskim zemljama, gde je životni standard visok, a zdravstvena zaštita dostupna i kvalitetna, stopa smrtnosti je bila manja od tri ili čak manja od dva na 1000, jer je stopa rađanja bila visoka.
„Tako je, prema proceni američke agencije CIA za 2023. godinu, među 227 zemalja i teritorija, najviša sirova stopa smrtnosti u Litvaniji (15,17) i u Srbiji (15,12), a najmanja u Ujedinjenim Arapskim Emiratima – 1,6 na 1000 (Izvor: ’Death rate – The World Factbook’, www.cia.gov.). U Srbiji je do 2019. ta stopa bila 14-15, u 2020. se popela na 17, a zatim i na preko 20 na 1000. Do jeseni 2022. imali smo ’višak smrtnosti’ od preko 63.000 (to je broj osoba umrlih preko očekivanja, zasnovanih na višegodišnjim – 5-godišnjim ili 10-godišnjim – prosecima). Razlog te eksplozije bila je, naravno, pandemija. Nalazili smo se na drugom mestu u svetu, odmah iza Bugarske, sa 0,9 žrtava pandemije na svakih 100 stanovnika“, navodi podatke profesor Radovanović.
Postoje samo dva načina da se prevaziđe problem različite uzrasne strukture radi smislenog poređenja dveju populacija ili više njih, dodaje. „Jedan način je upoređivanje istih uzrasnih grupa, recimo tinejdžera sa tinejdžerima, a najstarijih sa najstarijima. Drugi način je takozvana standardizacija po uzrastu. To je postupak kojim se uklanja uticaj godina života, što znači da se populacije posmatraju kao da imaju istu uzrasnu strukturu. Tada se dobija sasvim različita slika.“
Šta su razlozi veće smrtnosti u Srbiji, koliki je udeo loših navika (pušenje, alkohol, gojaznost…) ili zagađenog vazduha, a koliki je udeo našeg zdravstvenog sistema i svih elemenata koji ga čine?
U Srbiji je, uoči pandemije, malo više od polovine umrlih imalo kao uzrok smrti bolest srca i krvnih sudova, malo više od petine neku vrstu raka, a malo više od dvadesetine bolest disajnih organa. U 2021. učešće bolesti srca i krvnih sudova palo je na 41%, a raka na 15%, jer je na drugo mesto po učestalosti uzroka smrti izbio kovid-19. Ta dijagnoza sledeće godine pojavila se na više od jedne trećine svih potvrda o smrti, navodi profesor.
„Čovek mora da umre, ali nam je cilj da sprečimo prevremeno umiranje. Pušenje je najznačajniji pojedinačni uzrok prevremene smrti i u svetu i kod nas. Ta navika 10-30 puta povećava rizik umiranja od raka pluća, a više nego dvostruko od bolesti srca i krvnih sudova. Tu je i hronični bronhitis, odnosno hronična opstruktivna bolest pluća koje, da nije duvanskog dima ni astme, skoro da ne bi ni bilo, ali i još više od 15 vrsta raka za koje se okrivljuje pušenje. Ipak, zbog dominantne uloge srčanih bolesti (aterosklerozi su izloženi svi, a štetnom delovanju duvana samo neki građani), više umrlih zbog pušenja žrtve su bolesti srca i krvnih sudova nego raka“, priča profesor Radovanović.
Uloga genetike je uvek zanimljiva kada se govori o zdravlju. Postoje istraživanja koja pokazuju jasniju ulogu gena u doživljavanju duboke starosti – kada je reč o životu posle devedesete, genetika biva važan faktor, kako zapažaju istraživači koji proučavaju starenje, piše The Wall Street Journal. „Neki ljudi imaju ovu ideju da ako rade sve kako treba, paze na ishranu i vežbaju, mogu da dožive 150 godina – to nije tačno“, kaže Robert Jang, koji rukovodi timom istraživača u neprofitnoj naučnoj organizaciji Gerontology Research Group. Oko 25% čovekove sposobnosti da doživi 90 godina je određeno genetikom, prema rečima dr Tomasa Perlsa, profesora medicine na Univerzitetu u Bostonu, koji vodi „Studiju o stogodišnjacima Nove Engleske“ (New England Centenarian Study), koja prati stogodišnjake i članove njihovih porodica od 1995. godine. Do 100. godine, to je otprilike 50% genetski uslovljeno, prema njegovoj proceni, a za oko 106, to je 75%. Istraživanja o dubokoj starosti, kao što je ovo, mogu da pomognu u sticanju uvida koji bi se eventualno mogao koristiti za razvoj lekova ili identifikovanje promena u načinu života kako bi se pomoglo ljudima da duže žive zdravije.
Neke mere za smanjene smrtnosti ne moraju nužno da imaju veze sa zdravstvom. Na primer, mere koje bi bile usmerene ka smanjenju smrtnosti u saobraćaju, smanjenju zagađenja životne sredine (smanjenje emitovanja čestica u vazduh ili prerada otpadnih voda), poboljšanje higijenskih uslova života (pogotovo u romskoj populaciji), zabrana pušenja, mere koje bi smanjile konzumaciju alkohola i štetne hrane i slično.
Kada je zdravstvo u pitanju, mere koje dolaze u obzir su prevencija (na primer prevencija faktora rizika za nastanak određenih oboljenja – gojaznost koja vodi u kardiovaskularne bolesti i šećernu bolest itd.), rani skrining (recimo na poznate mutacije koje uzrokuju neke maligne bolesti kao što je karcinom dojke ili debelog creva) ili sistematski pregledi (zahvaljujući kojima bi se bolest detektovala u ranom stadijumu, kada su šanse za izlečenje najveće).
U okviru samog zdravstvenog sistema postoje neke mere koje mi ne koristimo dovoljno kako bismo smanjili smrtnost. Postoje faktori unutar zdravstvenog sistema koji utiču na povećanu smrtnost, od nedostatka prevencije i sistematskih pregleda, malog broja lekara, koji odlaze van zemlje (šta radimo da ih zadržimo?), pa do toga da smo na dnu liste po inovativnim lekovima i terapijama, o čemu se već mnogo govorilo i upozoravalo.
Sa više od 10 odsto nacionalnog dohotka utrošenog na zdravstvo, Srbija je verovatno svetski rekorder, reći će profesor Radovanović.
„Manje od trećine ukupnih sredstava potiče od Fonda za zdravstvo, ali se sistem alimentira iz još šest-sedam različitih izvora, uključujući participaciju, nestandardne usluge (pregled za vozačku dozvolu i sl.), učešće lokalne zajednice u finansiranju, donacije iz zemlje i inostranstva itd. U toj lepezi troškova, posebno mesto ima davanje građana za privatne zdravstvene usluge.“ Kada se posmatraju efekti, nije toliko stvar u oskudici sredstava, koliko u neracionalnom trošenju. Problemi našeg zdravstva su prema profesoru Radovanoviću: a) dugo očekivana i stalno odlagana temeljna reorganizacija sistema; b) zanemareno ulaganje u ljudske resurse; c) neintegrisani državni i privatni sektor; d) izostala praksa da novac prati pacijenta (Fond treba da plaća uslugu bilo gde, a ako je privatni sektor u pitanju, pacijent eventualno samo doplaćuje razliku); e) poslušan i često nekompetentan menadžment izabran na osnovu partijske odanosti; f) rasprostranjena korupcija na svim nivoima: sistemska (omogućena propisima), velika (namešteni tenderi, sumnjive nabavke), i sitna (mito); g) nerešene potrebe građana za dijagnozom i lečenjem; h) ekstremno duge liste čekanja; i) hirovito donete odluke zbog odsustva blagovremenog planiranja, itd.
Jedna od ilustracija tog stanja je što smo mi u pogledu javljanja raka blizu sredine evropske liste (malo iznad, jer smo u vrhu zemalja po utrošku cigareta), ali smo po umiranju na visokom drugom mestu, dodaje on.
„Ta razlika ukazuje da smo po genetičkim, ponašajnim, sredinskim i drugim činiocima slični ostalim Evropljanima, ali da odudaramo u sledećem: kasno se javljamo lekaru (bilo zato što smo manje zdravstveno prosvećeni, pa ne prepoznajemo simptome, bilo zato što nam zdravstvena zaštita iz različitih razloga nije lako dostupna); loše smo lečeni (to može da znači da se manje uspešno postavlja tačna dijagnoza, da period od javljanja lekaru do početka terapije duže traje, da lečenje nije optimalno, itd.).“
Incidenca (broj novodijagnostikovanih malignih bolesti na 100.000 stanovnika) kod nas manja je nego u EU (kod nas 542 a u EU 600, strana 3), dok je smrtnost od malignih bolesti veća nego u EU (kod nas 307 na 100.000 stanovnika dok je u EU prosek 261), odnosno da manje obolevamo a više umiremo od malignih bolesti nego što je to prosek u EU, prema podacima OECD-a.
Pitanje je zašto i na primeru raka se dobro vidi izostanak mera koje bi se mogle sprovesti kako bi se smanjila smrtnost.
Tu dolazimo i do inovativnih lekova koji sami za sebe predstavljaju najpotentniju pojedinačnu intervenciju o čemu govore studije koje su to proučavale. U radu Frenka Lihtenberga dokazano je da je 66% produženja prosečnog ljudskog veka u Sjedinjenim Državama u periodu od 2006. do 2018. godine postignuto zahvaljujući inovativnim lekovima, odnosno čak 73% u 26 posmatranih dobro razvijenih zemalja sveta u periodu od 2006. do 2016. godine. Inovativni lekovi su pojedinačno najzaslužnija intervencija koja dovodi do produženja prosečnog ljudskog veka i čine 2/3 tog produženja u SAD, odnosno u 26 posmatranih zemalja, dok sve ostale, vanzdravstvene i zdravstvene mere koje su gore pomenute doprinose sa jednom četvrtinom do jedne trećine. Jedna Lihtenbergova studija se bavila samo Slovenijom (Lichtenberg (2015) – ‘The impact of pharmaceutical innovation on premature mortality, cancer mortality and hospitalisation in Slovenia 1997–2010’), i pokazala da je zahvaljujući ulaganju u inovativne lekove samo u periodu od 2003. do 2009. godine smrtnost od malignih bolesti smanjena za čak 12%.
U PWC studiji zdravstvenih ishoda u zemljama centralne i istočne Evrope pokazana je direktna korelacija između dostupnosti najnovijih onkoloških inovativnih lekova i rizika umiranja od malignih bolesti – zemlje koje imaju više onkoloških inovativnih lekova na „pozitivnoj listi“ imale su manju smrtnost od malignih bolesti, dok su zemlje koje imaju manje ovih lekova imale veću smrtnost. A u Republici Srbiji, dostupnost najnovijih onkoloških inovativnih lekova je na nivou od samo 11%, što je tri puta manje nego u Rumuniji i Hrvatskoj odnosno skoro 4,5 puta manje nego u Bugarskoj, pa je prema PWC studiji smrtnost od malignih bolesti kod nas u direktnoj korelaciji sa nedovoljnim ulaganjem u inovativne lekove.
Think Well, američka organizacija koja se bavi razvojem zdravstvenih sistema, u izveštaju iz aprila 2021. (Oncology Financing in Serbia) konstatovala je da se u 52,5% slučajeva u Srbiji kancer kasno dijagnostikuje, što takođe utiče na visoku stopu smrtnosti. Dodatno, iako je kancer drugi po važnosti uzročnik smrti u Srbiji, iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje je 2017. svega 11,8% sredstava usmereno na onkologiju. Takođe, svega 10% velikoprodajnog farmaceutskog tržišta zauzimaju onkološki lekovi, što je najniži udeo u regionu – u Bugarskoj ovaj udeo iznosi 20%, u Sloveniji 18% i u Hrvatskoj 26%.
Iako je broj onkoloških pacijenata veliki i imamo drugu najveću stopu smrtnosti od kancera na svetu i prvu u Evropi, u 2019–2020. je potrošnja onkoloških lekova po glavi stanovnika u Srbiji iznosila svega 13 USD, u Rumuniji 35 USD, u Bugarskoj 48 USD, u Mađarskoj 56 USD, u Sloveniji 69 USD i u Hrvatskoj 73 USD, pišu u analizi objavljenoj u Nedeljniku „Armagedon srpskog zdravstva“, Ognjen Radonjić i Ivan Ostojić.
„Srbija debelo zaostaje i u primeni inovativnih terapija za lečenje kancera – od 43 inovativne terapije koje su odobrene u Evropskoj uniji do 2019, Srbija je na pozitivnu listu lekova stavila samo jednu, dok je prosek u Evropskoj uniji 24, Slovenija je stavila 25, Bugarska 21 i Hrvatska 18. Takođe, kako Think Well navodi, procedura odobrenja novih lekova koju sprovodi Republički fond za zdravstveno osiguranje nije transparentna i u skladu sa propisima Evropske unije. Takođe, procedura je spora i nezgrapna i u proseku je potrebno 200-300 dana da bi se novi lek odobrio, dok je za odobrenje inovativne terapije u lečenju kancera potrebno barem trostruko više vremena.“
Vratimo se opet na čuveno pitanje „Kako doživeti 100?“. Imajući u vidu navedeno, odgovor nije tako komplikovan.
Tagovi
